KOLUMNA ĆIRIĆ: Lament neokićene jelke

KOLUMNA ĆIRIĆ: Lament neokićene jelke


Kulturnim rečnikom kazano, u predbombaško doba moto je glasio: nema kulture dok traje faraonska nadgradnja sankcionisanih nacionalnih temelja. U postbombaškom heroizmu iskovala se parola: nema kulture dok traje obnova i izgradnja. A onda je postdemokratska despotija proklamovala princip „zdravog budžeta”, koji glasi: nema kulture dok traje reforma

Svašta se dočekivalo ovog 1. januara, ali malo šta se tako proslavljalo kao zatvaranje Haškog tribunala, koji je u skoro četvrt veka dugoj sapunskoj operi glumatao Mamu Humanitu u postratnom, afrodizijacima ukrućenom Četvrtom rajhu. Pa ipak, i pored svih primenjenih trikova šekspirijanske dramaturgije, tribalnom Tribunalu se nije dalo da dočeka da postane evropski Gvantanamo.

Otuda i ona rokfelerovski zelena jelka u ovdašnjoj prestonici džuboks-fontana, nadzemnih metroa, mostova na rasklapanje i kula od dvadeset i četiri karata – ne da bi se neko ugrađivao u tendere kao Džimi Hofa u betonske temelje bankarskog nebodera, već da bi generalni tužilac Džefri Najs i prateće društvo s perikama i tunikama na golo telo imali gde da proslave svoju borbu za legalizaciju srpske genocidnosti i pacifikaciju ratnih zločinaca koji su se previše zaneli u iskazivanju srpskog individualizma i srbijanskog dualizma.

Priznajem, nije mali spektakl gledati sve one mrgudne sudije (Ričard Mej, Patrik Robinson…) kako – s tapaciranim čekićem u jednoj i penušavim čokančetom u drugoj ruci – igraju kozaračko kolo oko najskuplje srpske jelke, dugačke koliko i kolona izbeglica u vikendaškoj igrici „Oluja”, a visoke kao Palata „Velika Albanija”, što se gradi odmah iza centralne diplomatske zadruge u srcu sela Vračar.

Da bi umirila razuzdane poreske obveznike i sitnosopstveničke knjigovođe iz Fiskalnog saveta Ujedinjenih Emirata Abu Dabija, Nadbudžetska Mama Ana Brrrnabić – u strastvenom stilu nekadašnjih družica Karle del Ponte i Florans Artman – uputila je višekratno okamaćenom narodu novogodišnju „poslanicu o namerama”, u kojoj poziva na strpljenje, solidarnost i molitvu za kolosalni profit koji se očekuje od prodaje momačkih uvojaka Šabana Šaulića na aukciji Svetog Eltona i snajke mu Tonija Blera – Hemijskog Iračanina.

„Ne bih ništa primio od Blera”, procedio je svojevremeno Čarli Vots, kada je njegov pevač, nastrano talentovani Mik Džeger, prihvatio ponuđenu mu titulu sera. „Ke sera sera”, otpevao mu je tom prilikom Čarlijev gitarista Kit Ričards, a zatim otišao da napravi burbonski džumbus u podrumskim birtijama Dauning strita demonstrirajući vrlo praktično šta je to klasna svest i pripadnost različitim nivoima (svesti).

I tako, neki ljudi su sami sebi i pozivnica i propusnica, a nekima je potrebno pečatiranje kraljevskog žezla na dupetu da bi bili pozvani na zabavu. Jedan od onih prvih nesumnjivo je i Čeda Prcun Jovanović, koji je, kako se doznalo iz potpisanih priznanja počinilaca NN radnji, postao predsednik Upravnog odbora mesne kancelarije „Amnesti internešenela” u selu Dorćol. Iz istog antiterorističkog jezgra preobraćenih pobunjenika stigao je i predlog za novu zastavu Srbijice: trobojka bi bila zamenjena trožilnim kablom. Bolje i to nego radijator, šapuće privedeni pa otpušteni narod.

Tumačeći ulogu radijatora u pandurskim salonima, neki istraživači su došli do prelamajućeg zaključka da je komunizam na ovim prostorima zglajznuo u špajz istorije kada je postavio pitanje razlike između salona i ćelija. Ispostavilo se da pomenuto pitanje nije bilo ni retoričko niti teorijsko – već logoraško.

Ali nisu samo „španski borci” ispali naivni! I Magični je sve to vreme mislio da je zaštićeni svedok ONO za šta se međusobno nabeđuju Đilas i Vesić. Kad, gle čuda, eksperti torture i bezvučnog saslušavanja autoritativno tvrde da je TO u stvari krunski svedok. Znači li ova obaveštajna mantra da neko pokušava da od Velikog Vođe napravi prestolonaslednika u stilu Ace Gice? Ko to sriče bukvar palatalizacije dok traje zimzelena igranka našeg veseljački nadarenog naroda? Hm, posle svega doživljenog a neproživljenog, ne ličimo li, kao raspojasano saborno biće, na neosedlane konjušare? Bič je ono što nam treba, učili su nas na improvizovano pokošenim livadama (budućim denacionalizovanim hipodromima), ali kada će to famozno jahanje? Da i nama jednom budu „sve četiri krute”.
U međuvremenu, dok čekamo na odgovore i dogovore u sezoni „konzerviranih promena”, naši odrešiti i pragmatični moćnici promovisali su tolerantnost kao najviši kult srpske svesno beslovesne tradicije. Slobodno paničite jer promena se dogodila. I nastavlja da se događa kao repriza „već neviđenog”. Da budem jasniji i dam oduška svojim sadističkim porivima, evo o čemu se radi u trenutno važećoj drami: srpsko licemerje doživljava globalnu mutaciju. Kulturnim rečnikom kazano, u predbombaško doba moto je glasio: nema kulture dok traje faraonska nadgradnja sankcionisanih nacionalnih temelja. U postbombaškom heroizmu iskovala se parola: nema kulture dok traje obnova i izgradnja. A onda je postdemokratska despotija proklamovala princip „zdravog budžeta”, koji glasi: nema kulture dok traje reforma.

I dok u katatoničnom veselju ovdašnji evroatlantski umetnici, po starom komunjarskom običaju, prodaju (uvaljuju ga, brate, do balčaka!) svoj sirotanski art za koricu hleba, iako su do pucanja naduti od pogača i kolača, dotle politički grupnjaci ispadoše uzbudljiviji i od najorgijastičkih hetero-homo-sado-mazo performansa. Apsolutno uverljiva i uspela demonstracija političke i seksualne korektnosti, bez kojih nema ni donatorske korektnosti.
E, iz tih progresivno-merkantilnih razloga za najkulturniji društveni događaj u Srbijici 2017. proglašavam gostovanje onog Anrija Levija, univerzalne propalice (ovo shvatiti u čisto esnafskom smislu: tip je propali ideolog, propali filozof, propali humanista, propali semita, propali Francuz, propali turista, propali filmadžija, čak i propali srbomrzac). Bezbedni boravak lažnog misionara u ništa manje lažnom beogradskom osinjaku, s naručenom tortom u lice, kod nekih reakcionara je probudio morbidne asocijacije, ali je takvima pravovremenom pedagoškom akcijom stavljena brnjica na mali mozak. To se zove zdrava i mudra prevencija! Jer uprkos permanentoj anesteziji, ume srpski zaborav da se izrodi u zacrnjeno pamćenje, što može izazvati nesagledive anticivilizacijske posledice. Uostalom, nije Anri Levi smrtonosniji od osiromašenog uranijuma, a i njega smo (mislim na uranijum) blagoslovili.
Po svemu sudeći, neopozivo smo zakoračili u doba srpske megatolerancije. Mržnja je potisnuta dekretima i kandilima kao protivprirodni blud i patološki iskrivljeno poimanje pravde. Jedino što niko „zvaničnim Srbima” nije šapnuo starozavetnu svetu tajnu: izvinjenje ne vredi ako ne prisloniš pištolj na slepoočnicu onoga kome se izvinjavaš. Definicija ekumenstva, moja nedopravljena i nedoučena braćo i sestre, jeste samo jedna (nema drugog Boga osim Boga, sećate se?) i glasi: volim vas mrtve!

Ali budući da se niko nije usudio da prosvetli ubogi narod, od tolike belosvetske ljubavi i pažnje, u napadu rigidnog svetosavlja, Srbi počeše masovno da ubijaju sebe, svoju decu, svoje roditelje. I sve to u stilu Frojda, koji je od preteranog snifanja kokaina postao Betmen. Samo nedostaje srpski Truman Kapoti da od tih filmski krvoločnih tragedija napravi bestseler književnost. Ipak, to se nije dogodilo. Suprotno zlobivo-politikantskom mišljenju koje gaji i širi elita vračarskih i dorćolskih seljana, književnost ne postoji zbog crne hronike, već crna hronika postoji zbog pisanija koje pretenduje da bude velika lepa književnost (bez navodnika).
Hm, evo dolazi mi u sećanje najveći pesnik Njujorka, svetlucavo mračni Lu Rid, i stihovi koje je ovaj skribo-svetac napisao u pesmi o Valeri Solanis, bolesnoj feministkinji (kakav pleonazam!) i zamalo neuspelom atentatoru na Endija Vorhola: „Verujem da je život dovoljno ozbiljan za osvetu/ Verujem da bolest nije opravdanje/ Verujem da bih joj lično uključio struju/ Verujem da mora postojati osveta/ Verujem da mora postojati poravnanje/ Verujem da smo svi siromašniji zbog toga.”

I zato ne upirite prst u Magičnog. Taj je svoju zaumnost zaslužio. Nije na vama da povučete okidač. Vi ste okidač. Tek kada to otkrovenje svarite, možete odistinski da izaberete hoćete li biti autsajder ili gubitnik? Dok se premišljate, zapamtite sliku koju je Vorhol imao s tri metka u sebi: „Tamo napred nije zid, tamo su vrata”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar