KOLUMNA, GRBOVIĆ: Triple trouble

Slavljem na Malom Kalemegdanu, Crvena zvezda završava uspešnu sezonu sa triplom krunom u džepu po drugi put u nizu. Srpski šampion je definitivno završio petogodišnji ciklus finansijskih i stručnih reformi, iz kojih izlazi bogatiji trofejima i iskustvom igranja Evrolige, koja je merilo kvaliteta bilo kog tima u Evropi. A Zvezda je za milimetar promašila top osam, što za naše uslove predstavlja više od uspeha.
Podvlačeći crtu i poravnavajući račune u njegovom stilu sa stvarnim i imaginarnim protivnicima, dr Nebojša Čović je najavio promene u struci i igračkom kadru za sledeću sezonu, koja bi trebalo da bude početak novog ciklusa, u kojem se letvica podiže na viši nivo, verovatno da bi se izbegao kolumnistički šljam, jajare s naručenim tekstovima, i posebno video-klubovi jer verovatno nema vremena da ih posećuje zbog preopterećenosti poslom kojim se bavi. Čovek zaista ne ume da uživa u trenucima slavlja i trijumfa, ali to je njegov problem. Čestitam igračima i stručnom štabu na izuzetnoj sezoni, koju su priuštili svim građanima Srbije, posebno navijačima crveno-belih.
Vatromet s Kalemegdana je obasjao i komšijsku kuću, koja je tu u blizini, a koja je ostala prvo bez ekonoma (poslovnog direktora), bez trenera, a onda i bez domaćina, i sve to u jednoj nedelji. , predsednik Partizana, podneo je ostavku napisavši oproštajno pismo gde se zahvalio svima na saradnji, smanjio dugove, pozdravio navijače, rekao da mu Partizan ostaje u srcu, odveo poslovnog direktora sa sobom, oslobodio Džileta obaveza svojom ostavkom i - otišao. To je sve.
Njegov odlazak je opalio starterski pištolj u rukama potpredsednika Milana Iskrina, kome je poslednjih godinu dana zapalo da rukovodi klubom zato sto bivši predsednik nije imao vremena da se meša u svoj posao, tako da je prva odluka koju je doneo dovođenje Dejana Kijanovića, koji je preuzeo poslovni deo namesto Žarka Stijovića. To će, po mom mišljenju, biti jedina dobra promena u predstojećem zemljotresu koji neminovno čeka crno-bele.

Nećemo otići mirno u mrak, ne treba nam ruka pomoći od onih koji su nas ostavljali kada je bilo najteže, ne trebaju nam ljudi koji obeduju i savetuju se sa istim onima koji nas vređaju i ponižavaju i ne treba nam predsednik dostojan Partizana, nego čovek koji je dostojan crno-bele istorije i tradicije, i postojan i kadar da „na strašnom mestu postoji"

Licitacija koja se otvorila i lobiranje koje se odigrava mnogo pre Pekovićeve ostavke je u rukama nekoliko grupa okupljenih oko zasad praznog papira na kojem će biti ispisana imena UO, predsednika i trenera, ali sve to će morati da se odnese na uvid onima koji plaćaju - samo se traži čovek koji će biti glasnik, a njega još uvek nema.
Amaterske ideje o fuzijama i saradnji s drugim klubovima su odraz loše koncepcije, koja je osnovni problem iskoraka unapred, ali o tome pričam već dve godine pa sam i sam sebi dosadan.
Košarkaški klub Dinamik, čiji je predsednik bio član uprave crno-belih, najčešće je pominjani kandidat za prvog čoveka Partizana, uz nekoliko imena koja se pojavljuju poslednjih dana. Činjenica je da će doći do promena jer su one neminovne, ali je isto tako činjenica da će te iste promene uneti novi sadržaj i novu verziju puta kojim će ići klub u narednih nekoliko godina. Laička i paušalna tumačenja koja se tiču pripajanja drugih klubova Partizanu ne trebaju jer je neprirodno da solidna mehaničarska radionica ponudi „Ferariju" model novog motora pod uslovom da u paketu da glavnog inženjera i vozača, plus da im se sve to plati.
Vreme koje ističe za odluku je probudilo i sve koji su „hrabro" ostali u upravi, struci i tehnici, pa se oglašavaju s vremena na vreme pričajući o budućem predsedniku kao o ličnosti koja mora biti dostojna Partizana. Svaki put me vrate u osnovnu školu takvim partizanskim citatima kao da treba da jurišaju golim rukama na bunkere... Ma, u pravu je bio Dule za Kadinjaču. Izgleda da su pojedinci stigli samo do te lektire i ostali zamrznuti u vremenu koje im je ostavio raščinjeni general.
Na čelo Košarkaškog kluba Partizan se ne dolazi s parama, nego sa ambicijama koje ne smeju da budu manje od ambicija onih nekoliko miliona navijača koji su rasli i učili košarku uz nas nekoliko stotina odabranih ratnika.
Nećemo otići mirno u mrak, ne treba nam ruka pomoći od onih koji su nas ostavljali kada je bilo najteže, ne trebaju nam ljudi koji obeduju i savetuju se sa istim onima koji nas vređaju i ponižavaju i ne treba nam predsednik dostojan Partizana, nego čovek koji je dostojan crno-bele istorije i tradicije, i postojan i kadar da „na strašnom mestu postoji".