KOLUMNA, IVAN RADOVANOVIĆ: Slučaj na porodičnom stablu

Zašto, opet samo on zna, a zovite ga kako god hoćete - Bog, svemir, sudbina, vanzemaljci, haos - ja nešto računam da mu je, u toj večnosti, prosto, dosadno
Nešto, kada omatoriš, počneš da se baviš svom onom porodičnom prošlošću koja te uopšte nije zanimala kada si bio mlad.
Valjda ti tada, junoši, niko, osim sebe samog i nije potreban. Posle, sa godinama, svi tražimo neku pomoć. A kako nam je budućnost neizvesna, gde ćemo po pomoć nego nazad, kod predaka.

I moram vam reći da sam, obavivši samo delimično istraživanje, poprilično užasnut.
Činjenicom da sam plod takvih slučajnosti da ne mogu ni da vam opišem.
Ja sam, a i vi ste, istražite malo, dobio na takvoj ludoj lutriji, da je to, u bilo kojoj normalnoj kladionici, jednostavno nemoguće.

Jedino što je život posebna vrsta klađenja. I ne kladiš se ti, nego onaj gore.
Zašto, opet samo on zna, a zovite ga kako god hoćete - Bog, svemir, sudbina, vanzemaljci, haos - ja nešto računam da mu je, u toj večnosti, prosto, dosadno.
Drukčije ni svoju, ni vašu pojavu ne mogu da objasnim.

Uzmite moj primer. Ko je to, molim vas, mogao da smisli. Jedna grana familije mi ide tamo iz onog dela koji se zove Crna Gora i brda. Brđani prokleti, ubiše nekog Turčina, pa zapališe u Valjevo, to jest, neko mestašce pored. I dugo sam bio ubeđen da ima to veze sa onom braćom Radovanović koja su i Mihaila ubila, ali, hvala Bogu, ćale me još ubedio da nismo od tih.
Jok, rekao je, ovaj tvoj praded bio pop, bogobojažljiv, skroz. Što mu nije smetalo da mi napravi dedu.

Drugi deo je iz Osikovice, a vi čik pogodite gde je to. Pa u jebenoj Bugarskoj! I tamo mi je jedan pradeda bio ozbiljan gazda, petoro dece, sve super, do balkanskih ratova kada ga je mobilisalo, poslalo u ove krajeve, a on, kreten, šta će, odmah se zaljubio.

Kada se vratio u Osikovicu, nije mu to više bilo to. Pa je uzeo moju babu, petogodišnjakinju, i pravac u Srbiju.
I pazi sad. Moj deda i moja baba, Bugarka, našli se u Beogradu. I napravili ćaleta, mog.
Kojem je predstojala moja keva, ali tek posle niza slučajnosti.

Prva, njen deda, a moj pradeda, bogat čovek bio, trgovac beogradski, pa potegao u Beč nešto da im proda, ali je bio dovoljno glup i opčinjen da oni na njemu prodaju, nikog drugog nego moju prababu, bečku prababu, koja, ispostavilo se, nije uopšte imala nasledstvo kojem se on nadao.
Te njih dvoje izrodiše sina, mog dedu, kevinog ćaleta.
A tamo negde preko, u Vojvodini, u kući nekog madžarskog grofa, u isto to vreme služila moja baba, kevina keva, dete bez oca, čija keva je, po legendi, kuvala za vojske, razne, i delila obroke svega što je vojsci falilo.

Pa ti se ta moja baba, opet po legendi, nešto malo smuvala sa nekim grofovim potomkom i, bedna i trudna, beše proterana sa imanja.
I gde će? Pa u Beograd, da se sretne sa mojim dedom, kojeg je ćale, u skladu sa običajima onovremskim, odmah razbaštinio, jerbo je oženio, jelte, kuju, sa štenetom.
Šta da vam pričam, razbaštinjeni, od svega i svih, njih dvoje stvorili moju kevu.

Ali tu uopšte nije kraj. Pošto se moji keva i ćale ne bi sreli, da nije intuicije ćaletove keve, one pridošle iz Bulgarie, koja je, maja devetsto četrdeset četvrte podigla i dedu i decu iz kreveta i oterala ih iz kuće, ravno u Ritopek. A ujutru kuću, jednu od mnogih na Pašinom brdu, strefila saveznička bomba i od nje napravila crnu rupu, punu vode.
I šta dalje? Pa ništa, to jest sve. Ceo taj niz slučajnosti imao je svoj finalni spoj posle rata kada su se na Pašinom brdu sreli moji ćale i keva. I u ćaleta se zaljubila moja tetka.
Dobro ste razumeli, ne keva, nego tetka. Ali me nije ona rodila, ipak nisam ja Čak Noris, kojem niko nije smeo da jebe kevu, pa ga, po legendi, baš tetka rodila.

Jok. Ćaletu se tetka nije svidela, što mi tek nije jasno, pošto su keva i tetka bile bliznakinje, znate ono, jaje jajetu.
Kako se, nešto mislim, bar nije zbunio? Kako ga one nisu, namerno, zbunjivale.
Pojma nemam. Tek ćale navalio, uporan magarac, i neće tetku, pa neće, nego baš kevu. Koja je htela da studira književnost, upozna Sartra i Kamija u Parizu, napiše veliki roman, i na svaki način izbegne njega, mog ćaleta.

Hvala Bogu, pa je kućerak u Politovoj ulici, u koji su se smestili moji razbaštinjeni baba i deda, bio previše mali i za četvoro braće i sestara i za sve njihove snove.
A ćale, dve ulice iznad, šta da vam pričam, velika kuća, dugačak balkon, bašta, pa unutra još i salon, ogromna kuhinja, nekoliko spavaćih soba, odvojen WC od kupatila, o reprodukciji Časa anatomije, velikom klaviru i kaljavoj peći da ne pričam.

Snovi bolje izgledaju na luksuznim mestima, te je moja keva poklekla, predala se upornom mamlazu, a tetka morala da nađe teču, u kojeg se zaljubila na isti način kao i u ćaleta. Totalno nekritički, što se i nije tako loše završilo.
Detalje posle toga ne znam, ali keva i ćale su prvo napravili moju sestru, pa jednog što nije uspeo, još u stomaku, a onda i mene.
Kojeg su, u amfiteatru Medicinskog fakulteta, studentima predstavili kao bebu koja nema šansi, na šta me je keva zgrabila i pobegla iz porodilišta.

I šta da vam kažem, sasvim razumem, i medicinare i kevu mi. Ne bih ni ja, tada, verovao u sebe, posle svih tih slučajnosti, ali bih se, ipak, pazio.
A vi? Da li ste svesni kako ste nastali? Srećnici nijedni.