KOLUMNA JEVRIĆ: DROGA IZ GROBA JOSIPA BROZA

KOLUMNA JEVRIĆ: DROGA IZ GROBA JOSIPA BROZA


Ovoga puta Vesna Tuberka je mene pronašla.

Šunjala se tu oko Novog groblja i na portirnici studentskog doma pitala u kojoj sam sobi.

Bila je puna dopa i dobro raspoložena. Meni je donela dve flaše „vranca” s belom etiketom od sedam deci, koji je, naravno, šanirala u sampiški. Bila je vrhunski šaner.

Dok smo ležali u krevetu, ja sam se opijao vinom koje mi je donela.

Moj cimer je bio iz nekog sela u blizini Beograda.

Vikendom je odlazio u selo.

Imao je devojku konjskog lica koju ni rođena majka ne bi mogla da voli. Pet dana je soba bila njegova, a dva moja. Dobro smo se slagali tim pre što se nikada nismo viđali. Cimerman se kresao s draganom na najlonu od stajskog đubreta, koji su prostirali preko kreveta da ga ne bi uprljali. Uopšte, sobu je držao uredno.
Bila je subota i cimerman je bio u svom selu.

Ispio sam flašu i razbio je o zid sobe. Svuda se rasulo staklo.

Pričala mi je da se iz zatvora vratio njen dečko Zdenko Prda, najbolji zemunski džeparoš. U zatvoru se utalio s nekim Makedoncima od kojih je pazario amfionsku pogaču, pogaču najboljeg opijuma od pola kile. On joj je davao okice koliko hoće, ali je morala da s njim radi treske. Treske su autobusi. Ona ga je pokrivala dok je on bunario ovcama barke. Nikad na džepu nije pao. Repa iz barki delili su po pola. Ona mu je bila zid. Zid pokriva džeparoša dok radi. Ona je tvrdila za sebe da je najbolji zid u Beogradu. Nosila je minić kožnjak, ispod kojeg nije imala ništa. Sve ovce su blejale u njene noge dok ih je Zdenko Prda čistio od novčanika.

„Provalila sam mu štek. Krije opijum u nekoj grobnici na starom zemunskom groblju. Čak mi je rekao kako ze zove taj u čijoj grobnici Zdenko Prda ima štek. Zamisli, zove se Josip Broz. Ti, Pričice, treba da odeš na staro zemunsko groblje dok mi radimo treske i da izvadiš kesu sa opijumom. Onda idemo na leto u Bijelo Polje. Ili još bolje u Đavolje Lazi, u kanjonu Tare. Biće nam gajno. A Zdenko Prda neće na mene posumnjati.”

Verovala je u inkarnaciju i pričala mi je kako će jednog dana sigurno otići u Indiju, na plažu Goa, gde matori narkomani odlaze da umru

Bio sam pijan još od sinoć i bilo mi je svejedno. Bilo mi je tako svejedno. Ja sam joj sve verovao. Verovao sam u najveće laži, u koje ni ona nije verovala.

Pitao sam je za Lidiju.

„Zar su malo svi ti muškarci, već si morala u krevet da uvučeš i medicinsku sestru iz Bijelog Polja?”

„Gotivno ti je to selo Bijelo Polje. Naročito mi se sviđa što ima direktnu vezu sa Istanbulom.

Tri puta sam zbog opijuma prelazila crtu. Posle mi je Luda Urija ispalila sošku. Klepila pasoš. Uostalom, apotekarski morfijum je bolji od opijuma.”

„Moj komšija je dugo umirao od neke opake bolesti. Pred smrt je dolazila Lidija i davala mu morfijum.”

„Jeste, to je ta medicinska sestra Lidija. S njom sam se mazila i ona mi je davala morfijum.”

„Niko nije mogao da zaspi u kući. Njegovi krici su rušili noć. I Lidija je to znala.”

„Lidija je imala plačne oči, kao košuta. ”

„Lidija je tebi prodavala morfijum, a njemu je davala vodu.”

„Otkud sam znala… ja sam Lidiji davala po tri konja od ampule.”

„Umro je u mukama pred zoru.”

„Da ja to nisam radila, radio bi neko drugi. Lidija bi opet prodavala morfijum, a njemu bi davala vodu.”
„Super, jebote, gajno!”

„Uzela sam od nje dvadeset ampula.”

„Savio je glavu među noge i umro.”

„Lidija kaže da je nikada neće provaliti. Da u tvom selu niko ne zna kako izgleda morfijum. Žali se da je teško obolelih sada manje, da brže umiru. Valjda od zime. Traži više po ampuli nego obično.”

„Od bola je odgrizao palac na levoj ruci. Polomili smo mu palac na levoj ruci. Polomili smo mu zube da bismo mu otvorili ukočene vilice, ali nismo uspeli. Sahranili smo ga sa odgriženim palcem u ustima.”

„Opusti ga, Pričice. Gde si se sad toga setio?”

Trpao sam je. Imala je predivno telo. Kao zmija se uvijala. A i vino je bilo dobro.

Sećao sam se Lima i duge koja nije htela deset dana s neba da ode. Ona se umivala u reci. Dugine boje su ostale na njenom licu. Sada su se ljuštile s njenog lica ostavljajući velike i ružne rane.

„Ja sam kao klinka počela prvo sa ženama. Navukla me je jedna matora đankoza Vera Krečana. Još osećam njeno lice među preponama. Poklonila mi je špric pun crnjaka. Rekla mi je da se fleš ne razlikuje od orgazma. Da je fleš svemirski orgazam. Bojala sam se mužjaka, bila sam klinka, opaka klinka. Zbog nje sam počela da se bodem.

Jevric Opijum 1

Poverovala sam joj da je fleš orgazam svemira.”

Njeno telo je nestajalo pod mojim prstima.

„Govorila je orgazmički, fleš je sto puta jači od orgazma. I ja sam joj poverovala. Posle tri metra, posle tri meseca, bila sam u krizi, a nisam imala dop… Ona mi je rekla da se snađem, a ja sam je molila za samo jedan rokić… Namestila me je nekom ogromnom ružnom crncu. Mislim da se zvao Abi. Dao mi je pedeset dolara. Čudio se otkuda krv. Nije mogao da poveruje da je moj prvi muškarac. Govorila sam mu da sam u krizi… kako možeš sa ženom u krizi… A on me je ubo horsom i onda nam je bilo dobro, pravo dobro…”

„Hoćeš li da me ubiješ?”, pitala je.

Bila je na bed tripu.

„Hoću!”, rekao sam.

„Kako ćeš to uraditi?”, pitao je đavo s tužnim očima i slomljenim rogom.

„Udaviću te”, rekao sam. „Moje ruke su snažne, a tvoj vrat nežan i beo.”

Moji prsti su lagano ludeli po njenom vratu.

Cepao sam joj odeću, ljubio je i plakao.

Polivao sam je vinom, a onda ga pio iz njenog pupka.

„Ti si me stvorio vešticom. U vešticu si se zaljubio. Sad ako si u frci, ćuti. Ne moraš da me ubiješ, sama ću ja to, zlatni rokić. Overdoz i gotovo!”

Izašla je gola u hodnik, na opšte zgražavanje brucoša, i prošetala se do kupatila. Moji docimeri Siniša i Zdravko riknuli su od ljubomore.

„Đede, jesi li ti drko, đede”, viknuo je Đuka Cvrnogorac i zalupio vrata.

Kad je kretala, dala mi je tri trodona da izgutam. Izgutao sam ne pitajući šta gutam. Bilo mi je bitno da se uradim do kraja.

Zaspao sam i spavao dva dana.

Kad sam se probudio, računara nije bilo. Nije volela da se kreše bez vajde.

Odnela ga je i utopila za dop.

Imao sam probleme s cimermanom, ali su mi, srećom, poslali pare od kuće pa sam mu dao novac za računar koji se mogao kupiti samo u komisionima.

Otišao sam sledećeg jutra prvim autobusima do starog zemunskog groblja. Dugo sam obilazio grobove dok nisam pronašao onaj na kojem je pisalo Josip Broz.

Ploča je bila podignuta.

Neko je stigao pre mene.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar