KOLUMNA, JEVRIĆ: Sve je počelo na reci

KOLUMNA, JEVRIĆ: Sve je počelo na reci


Miškov otac bio je s Cetinja.
Ubio se onog dana kada mu je ćerka umrla od side.
Bila je to plavuša, nežna kao princeza na zrnu graška.
S Klajom, motoristom od koga je dobila sidu, upoznao ju je brat Miško. Majka ga je posle smrti ćerke i muža izbacila iz stana. Isplatila mu je deset hiljada evra za njegov deo stana i više nije htela da čuje za njega.
Bila je to Miškova žurka.
Na splavu na Savi.
Ja sam stigao tek peti dan. Miško je kupio koku i kurve. Miško nikada nije čuo za karasevdah. Ali to je bio pravi karasevdah. Napunio je kurve lovom. Za alkose je bilo piva i vinjaka. Za ostale svega po potrebi.

S kasetofona koji je kreštao čula se pesma Džima Morisona „This is the end”.
I stvarno je bio kraj. Bio je to karasevdah nad karasevdasima. Miško se sav izrezao žiletima. Kurva mu je lizala rane, a on joj je trpao lovu među sise. Druga kurva je gurala dršku od vesla među noge. Svi su bili tu već peti dan, ali je koka odizala splav iznad vode. Niko nije bio umoran. Trća, kurva, duvala je dileru koji je doneo koku i tu ostao. On nije ništa znao o krvavim Miškovim parama. O Miškovim namerama. Svi su verovali da će se ubiti kad nestane love, kad nestane repe.
Kurve mlohavih dojki su krljale jezik jedna drugoj.

„Da je pička nečemu, to bi čovek odavno popio”, mumlao je Raša Padobranac. Koji se nije gudrirao, koji se nije kresao s kurvama.
Štajgericama se nije nikuda išlo sa splava. Pozvali su ih noću i nikome nije smetalo što su kamenci, što su starije od svih na splavu. Ali njima se više nije išlo. Dopali su im se mladunci na splavu, a belog je bilo za sve. Slavio je Miša svoju smrt.
Slavio je svoj nestanak.

Na mom štapu neko je urezao krst. Miša ga je ofarbao krvlju, koja je curila iz posekotina na štapu.
Oni koji su bili tu nisu hteli nikuda da idu već peti dan.
Andi, matora đankoza, oko ponoći je izašao napolje. Otplivao je do obale koja je bila tako blizu, a tako daleko.
Nije bilo mosta. Zbog sigurnosti, na splav se dolazilo čamcem.
Andi je otplivao i nikada se nije vratio.
Našli su kako se ljulja obešen o topolu na Jocinoj adi. Duvao je vetar i leš se na vetru ljuljao.

I Andi je imao sidu. I Andija su dileri kamataši zbog dugova isterali iz stana.
To je bio kraj zabave. Pitanje vremena je bilo kad će doći murija.
„Zašto on? Valjda je trebalo Miša…!”, kreveljila se štajgerica.
Ni Mišu posle te žurke niko nije video.
Otišao je u neki manastir. Rekao je da će na Ostrog, ali se tamo nije pojavio. Saznali smo to od njegovog strica.

Odnekud iz Niša dolutao je i pisac Dragan Drobnjak. Pa sam i njega poveo na splav. Dragan je samo cevčio vinjak i nije postavljao nikakva pitanja. Otplivali smo do obale i krenuli nešto da jedemo. Dragan je bio oduzet od vinjaka.
Draganu ga je jedna od štajgerica izduvala.
Dragan je hteo da bude kul.
Napisao je roman „Ovo ono i božuri”, a ja sam mu pomagao oko štamparije.
Našao sam mu najjeftiniju štampariju. Razliku u ceni smo krenuli da popijemo. Odveo sam ga u „Grmeč”.

Gde bi drugo mogao mladi pisac da se najbrže afirmiše, nego u „Grmeču”. U „Grmeču” smo zatekli Dušana Preleta i Mišu Kera.
Piće za sve, viknuo je Dragan.
Piće za sve, viknuo je Krca Ker.
Piće za sve, viknuo je šef kafane.
A onda su svi počeli da viču.

Stigao je novi pisac, a to treba da se proslavi.
Osećao sam kako mi pod izmiče ispod nogu. Osećao sam kako mi se događa vantelesno stanje. Mogao sam da izađem iz sebe, da se popnem na ventilator i da odozgo gledam šta se u sali događa.
Molio sam se da dođe kelnerica i da me odatle skine poput paučine. Bio sam paučina. Trebalo mi je da me neko počisti metlom. Bio sam smeće i krivo mi je bilo što me mlad pisac gleda s poštovanjem, jer ja sam za sebe bio biće dostojno prezrenja.
Onda sam se spustio i mi smo išli dalje ulicom, Dragan i ja, i poklanjali devojkama njegove knjige.

„Ja sam Dragan Drobnjak”, rekao sam dami koja je nosila pudlicu. „Hoću da vam poklonim svoju knjigu.
Svoju prvu knjigu. Hoćete li se udati za mene?”
Pudlica je počela da laje. Zaustavili su se neki prolaznici. Dama je počela da vrišti. Onda sam i ja vrištao i trčao Knez Mihailovom. Dragan je vukao torbak s knjigama.
Ovo ti je prava promocija, burazeru.
Dragan se nije bunio.

Probudio sam se pred zoru na staničnoj klupi.
Dragan je otišao u Niš. Bar sam tako mislio. Nisam se sećao ničega, osim vriske dame s pudlicom. Verovatno sam išao da ga ispratim. Gurnuo sam ruku u džep i našao pedeset evra. Dovoljno za početak novog dana.
Dane, dane, đubre jedno, ne sviće se tako, marš napolje pa pristojno stani. Bio sam spreman za odlazak na posao. Ušao sam u tramvaj i odvezao se do Bigza. Stigao sam prvi i od portira uzeo ključ od redakcije. Smotao sam buksnu i uvalio je kroz rupicu probijenu cigarom u praznu flašu od koka-kole. Bio je to ćilam boli glava.

Na stolu je stajala priča. Odbačena. Uzeo sam je i počeo da čitam. Bila je to priča Marka Vidojkovića. Dopala mi se. I čudio sam se što nije objavljena. Onda je došao i Marko. Da se raspita za sudbinu priče. I on je dolazio s nekog žešćeg tuluma. I imao je vutru boli glava. Slomili smo još po jednu buksnu. Marko je sisao flašu koka-kole punu dima kad se na vratima pojavio Vanja Bulić. I popizdeo. Nikad nisam vidio Bulića da popizdi. On je silva metoda. I nikada ne pizdi.

On je, da muka bude veća, bio prijatelj Vidojkovićevog oca. Igraju zajedno preferans.
-Jevriću, šta to radiš?
-‘Oćeš dim?
-Jebi se, uvlačiš decu u poroke.
-Naravno, baš ga nagovaram da napiše roman.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar