KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Telepatska nesanica

KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Telepatska nesanica


Teško ćete me ubediti da je Filip K. Dik (makar i krajnje atipični) SF autor. Jer još za života funkcionisao je kao usamljeni jahač sopstvenog iluzionizma

I eto, napokon i stanari Srbijice odgledaše najsrpskiji dokumentarni animirani film “Blejd Raner u godini Kosova” – kako je glasio originalni distributerski naslov, koji je na insistiranje Trampovog savetnika za filmske raketne štitove, Brusnicu Hejta Lija, preimenovan u naslov sa datumom, kako bi se preostalim ovdašnjim gledaocima stavilo do znanja da je odbrojavanje pri kraju, te da se spreme za statiranje u genetski modifikovanom kukuruzu, gde će se odigrati masovke bez plana i kadrova, što treba da dočaraju prevaspitavanje revolucije po scenariju naci-nobelovke Herte Miler.
Ako me pitate za izvikani rimejk, mene je – upravo zbog svoje toliko spominjane, antigravitaciono simulirane, nepostojane silikonsko-nuklerane scenografije – film ponajviše podsetio na kamernu dramu bez kamere, na snimke pauza za nepušače u vatrogasnim kolima, na istragu bez isleđivanja, na peščanik bez peska, na logiku trapeza u mirovanju, na džuboks bez žetona, na filozofiranje svedeno na citiranje izveštaja sa bioskopskih blagajni.
Umesto najavljivane spektakularne borbe pametnog zla protiv glupog zla, sto šezdeset i tri minuta gledamo senke (povremeno transformisane u siluete i makete) s tranzistorima ispod temena, u kojima huči soda bikarbona kao dokaz da i Srbijica ima more. Noćne. Možda je to vrlo dikovski, samo je problem što ljudi ni sa ove ni sa one strane platna nemaju pojma ko je taj Dik, osim što je naziv za kurac na književnom, neiskvarenom engleskom, a koji odavno nigde nije u upotrebi. Jednom rečju, po atmosferi koja priziva oživljavanje kulisa iza spuštenih, od prašine okamenjenih zavesa, ovaj “Blejd protiv Ranera” deluje istovremeno i otuđeno i prisno – kao da je sniman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ili je za takav besramno staromodni utisak kriva moja slepačka umešnost sa 3D naočarima.

Govno žuta
Budući da se mnogo zborilo o teleportovanim matičnim ćelijama koje glume većinu uloga, meni se od silnih ameba i paramecijuma izloženih suncu nalik na ohlađenu magmu, nekako pričinilo priviđenje da je film dominantno obojen mističnim značenjima durbinskog voajerizma i striptizetskog egzibicionizma, koji se bave razdvajanjem gledaoca od njegove kreditne kartice. Otuda većina scena, za koje se tvrdi da su montirane pre snimanja i programirane pre pranja prljavog veša, odaje utisak luksuznih, paganskih vizija prebojenih u više nijansi sjaja i bleštavila – od pustinjske govno žute, preko patinaste govno žute, do plamteće govno žute.
To je jedini momenat gde su filmadžije, bojadžije, dekorateri i autolakireri ispoštovali Uputstvo o halucinacijama koje je u svako svoje delo obavezno ubacivao Filip K. Dik, robotizovani pisac-čovek po čijem romanu su, kao po dalekom uzoru, snimljena oba “Blejd Ranera”. Samo što se roman ne zove tako već ima vrlo pastoralan, zapitani naslov “Sanjaju li androidi električne ovce”. Iz kojeg se odmah vidi da je taj ekstremno introspektivni, granično psihotični roman, sa obrisima “jevanđeoskog trilera”, isuviše zapetljan i u sebe staklasto zagledan, a da bi ga bilo moguće filmovati, naročito po holivudskim zakonima.
Ali koga je briga za umetnikova prava da bude rob sopstvenih opsesija, grehova i poroka iz kojih esencijalni art cedi, kada su glavne producentske budže napaljene na mutaciju, a u spomenutom romanu se rokaju, beže, tragaju, kriju, čekaju na osvetu i na izdaju, upravo bezosećajno romantični mutanti koje nije briga da li su filmski producenti stvarni sve dok mogu da fleširaju, stondiraju i tripuju onako kako ih je njihov tvorac naučio. Pitanje “tvorca” jeste glavna intriga u romanu, ali u svetu filma se zna da onaj ko plaća taj i poseduje talentovane bednike s viškom skribomanske mašte. Tako da su glavonje iz Silicijumske doline (gde se odavno preselio tzv. Holivud) napravile kaleidoskopski film, sa efektima koje mrtve dižu iz živih, i sa jakom, džinovski vidljivom i intravenozno jasnom porukom koja glasi: Sa interneta se možete skinuti samo tako što ćete se navući na heroin.

Umetnik s dijagnozom
Jeste to tužna misao, ali ima nešto mnogo tužnije – fakat da se niko nije dosetio da snimi film o Filipu K. Diku, umetniku sa opasnim darom i opasnom dijagnozom, čiji je život bio jedna golema mučenička avantura, mnogo filmičnija od njegovih psihodeličnih, neprepričljivih pripovesti.

cira kolumna filip k dik blejd ranerUmesto najavljivane spektakularne borbe pametnog zla protiv glupog zla, 163 minuta gledamo senke s tranzistorima ispod temena, u kojima huči soda bikarbona kao dokaz da i Srbijica ima more. Noćne

Čovek koji je imao pet brakova, jedan pokušaj samoubistva, te bliski susret sa Isusom, kao i sa FBI – pa je kasnije postao toliko posvećeni američki hrišćanin da je pisao Federalnom birou otvorena pisma u kojima se žalio na slavna imena koja hvale njegove knjige nazivajući ih KGB agentima što žele da uvedu komunističku diktaturu u njegovom dilerskom komšiluku; pisac-nadničar koji se navukao na amfetamine kako bi pisao po 40 stranica dnevno budući da su ga slabo plaćali; kasnije je prešao na LSD i ostale halucinogenike kako bi utvrdio način na koji vlada kontroliše umove i najsamosvesnijih i najbuntovnijih pojedinaca iz “toroovskog naroda”; u finalnoj fazi zaposeo ga je duh proroka Ilije kao i duh njegovog psihijatra kod koga je išao na terapije u trenucima kada ne bi pisao pa je bio primoran da živi, a življenje mu, kao što se iz pobrojanog vidi, nikako nije išlo od ruke.
I koga posle svega može da čudi što je Filip K. Dik (uz Džima Tompsona) najveći otpadnik u američkoj književnosti 20. veka – u poređenju s njim Keruak, Barouz i Bukovski su pristojno glamurozne literarne zvezde. Njegov slučaj nadilazi sve akademske norme podsvesnog i nesvesnog. Taj lutajući psihodelija bio je u stanju da na papiru ili dlanu izmiksuje noar mitologiju sa SF rekvizitima, Junga sa Platonom, Džona Dona sa Džonom Koltrejnom, Knjigu Postanja sa dnevnicima Alistera Kroulija. Naravno da su takve improvizacije iznedrile ezoterična i bizarna dela u kojima se brljive nebuloze smenjuju sa najdubljim promišljanjem kosmičkog zajeba u kojem pluta krhki ljudski usud.
Dikova estetika počiva na ingenioznim fatamorganama bez pandana. Ponekad je to svest polumrtvih, ponekad pilula halucinogene droge, ponekad religijski trans, ili razmišljanje androida kome se baterija polako prazni a koji ni sam ne zna da nije živa stvar. Kao pisac sumornog pogleda na svet (proistekao iz sumorne faktografije njegovog detinjstva), Dik svoje nemoćne junake stavlja u bezuspešne pat pozicije u kojima se ne snalaze i nestaju vrteći se u košmarnom preplitanju realnog i fiktivnog, jave i sna, metafore i surovog naturalizma. Iščašena realnost, kao jedina alternativa gubitniku, za Dika je konačna stvarnost jednog izgubljenog sveta.

Iluzija
Ako je jedna napisana budućnost ili izmišljena prošlost plod jeftine inspiracije, onda neka tako i ostane, makar zarad ljubavi prema naivnosti koju svaki žanrovski doživljaj umetnosti sadrži negde u sebi. Međutim, teško ćete me ubediti kako je Filip K. Dik (makar i krajnje atipični) SF autor. Jer, još za života funkcionisao je kao usamljeni jahač sopstvenog iluzionizma: kolege iz fioke “naučne fantastike” nisu bile spremne da ga prihvate, još manje da mu oproste nehajno odbacivanje klišea esnafskih gurua, Isaka Asimova i Artura Klarka. Da, postojalo je nešto što ga je odvajalo od čitavog tog čopora književnih inženjera: on je otišao dalje, razmontirao mašine da bi sastavio jedinstveno nesavršenog autsajdera koji je neugodno podsećao na smišljeno i sistematski obezljuđeno čovečanstvo. Ponekad nepotrebno zapetljavajući radnju nauštrb pripovedačke tehnike, Dik je vrlo često, na neuhvatljiv način, izlazio kao pobednik u svojim nenadmašnim finalima, u kojima se izobličenje i rastakanje “stvarnosti” dovodilo do neslućenih granica. Zato se danas naširoko govori kako je “Ubik” (1969) ultimativno svedočanstvo o smrti, da je “Svet suprotan kretanju časovnika” (1967) najzanosnija pripovest o vremenu, da su “Tri stigme Palmera Eldriča” (1965) konačna priča o drogi, a da su “Tecite, suze moje, reče policajac” (1974) najuspešniji futuristički epitaf tvrdokuvanom krimiću…
Pa ipak, Filip K. Dik je u vladajućoj književnoj teoriji ostao samo SF zvezda. Da li možda zbog toga što je i on sam bio iluzija?

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar