KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Sletanje na slet

KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Sletanje na slet


Ima li ogavnijeg stereotipa: čim je grupa mladih netalenata u crveno-beloj koreografiji „suzavca u guzici” na ograđenom pašnjaku Mitić Rajka (za koga mlade delije misle da je neki novi brat tajkun!) pobedila grupu neidentifikovanih razgaćenih turista u igri uguravanja loptaste bubamare u logorsku mrežu za mrešćenje krompira – momentalno su u našoj premreženoj javnosti počeli da niču novi „Deje Geniji” kao „šoder mudrosti” u završnom tomu Prljavog Harija Potera. Srbijica nam je dobila periodu, ušla u nov ciklus krvarenja. Ginekološki rečeno, nebeski narod se – uz tradicionalnu grmljavinu tampona i uložaka – prizemljio na neraskrčenim ledinama, porodivši se u svoj najzemaljskiji privid: fudbalsku naciju!
Situacija zaista postaje nepodnošljiva. Zar ćemo opet i iznova gledati „reprezentativne diletante”, debilizam retarda kojima je san da postanu „kasačka grla” bez džokeja, bez lopte i bez trčanja? Hoće li neko u ovoj fiskalno fluidnoj i kriminogeno tolerantnoj zemlji najzad pridaviti pošast koja ispade gora i od najpitonskijeg udava?
Naravno, po starom, pudljivom, višestranačkom običaju, Magični mora da glasno izrekne ono što je s vremenom i najtupavija šuša i tmuša skontala: u poslednjih četvrt veka u Srbijici se nije pojavio ama ni jedan jedini fudbaler s mozgom (mislim na fudbalski mozak da ne bude fiziološke zabune). Zar pored sve naše razgranate, elokventne, međunarodno uvažene diplomatije unutrašnjih poslova, kao i kosmopolitski savesnog ministarstva rusizma, evrointegracija i socijalnog staranja – ponavljam sa sumnjičavim čuđenjem, zar pored tolikog ešalona službenika i funkcionera – nije moguće „zatomiti” tu nacionalnu sramotu i biološku katastrofu ravnu odumiranju parova u umetničkom klizanju?
Gajenje mazohizma
Nije valjda toliko teško diskretno baciti u podrum (centralni magacin), a zatim zaključati, zakatančiti i zazidati te abortirane kandidate za fudbalere s fatalno predriblanim tintarama? U ime humanizma i dostojanstva uličnog fer-pleja na male goliće s velikim krpenjačama.
Postoji majmunisanje, što je prilično rutinska manifestacija ljudskosti; ali postoji i mutirajuće majmunisanje koje ni najšira slovenska duša ne može da transcenduje. Ovo nikada nemojte smetnuti s uma: Dragan Stojković Piksi je jedini živi Srbin koji s biblijskim pravom može reći: „Posle mene potop.” Pa, ako je već tako, kako to da se niko od nadležnih ne seti da u Srbijici zabrani fudbal kao multisportsku disciplinu, a zarad prestanka ugrožavanja nacionalne časti, te odbrane naših čestitih nogometaških predaka, bogomdanih šampiona? Prosto, ako toliko ne možeš da se uzdržiš, a ti ritaj loptu po Paliluli, Čukarici, Durlanu, Limanu, Mrčajevcima, Bulevarima Svetog Save – mislim, znaju se granice, zar ne? Neiživljeni ruralni građani neka se rekreiraju otkrivajući čari zavičaja i klisa bez sekirčeta.
Pazite, unutrašnji neprijatelj zna šta radi: šireći famu o Srbima kao „raritetnoj fudbalskoj manjini” pronalazi najefikasniji način za gajenje i kljukanje srpskog mazohizma, koji posle svakog poraza na zelenom travnatom terenu očas popase bajku o Srbijici kao „najvažnijoj sporednoj svetoj kravi” na čitavoj udeljenoj nam parceli koju presecaju šine Orijent-ekspresa, Uranijumskog toka, kao i železničarski čvorovi za ukrštanje migrantskih šinobusa i džihadističkih dresina…

Foto: Starsportphoto©

Foto: Starsportphoto©

Dragan Stojković Piksi je jedini živi Srbin koji s biblijskim pravom može reći: „Posle mene potop.” Pa, ako je već tako, kako to da se niko od nadležnih ne seti da u Srbijici zabrani fudbal kao multisportsku disciplinu

Hm! Ima tu još nešto simptomatično. Naime, naši fudbaleri tako umešno i hitro jurcaju za loptom kao da, umesto gaća, nose mantiju. Ne smrdi li vam to na uvođenje veronauke u fudbalske svlačionice? U prilog ovoj tezi ide i to što se sve češće naši „internacionalci” krste kad ih njihovi treneri pripuste na teren, uglavnom u najodsudnijim trenucima devedesetog minuta utakmice. Da ne pominjem strategije i pregled igre „domaćih izvođača fudbalskih radova” koji se kreću među busenima trave kao udareni kandilom ili prase u božićno jutro. Mada naši DIF-ovski treneri (polaznici večernje škole „Vreme sporta i razonode”) redovno okrivljuju džombaste terene za džombe u pihtijastim lobanjama svojih pulena.
Međutim, kako nam pokazuju raznobojni meteo-alarmi, vremena se menjaju. Svi drugi se zovu ali, a samo jedan kapiten se kliče Ana! Zbog tradicionalne erektivno-disfunkcionalne zlobe, mnogi mužjački pametnjakovići na tribinama, kao i u ložama, požurili su da je – kroz skandiranje dirigovanih horova s bukagijama na jeziku – prozovu Ana Ikebana ili Ana Fikus. A oni alergični na digitalno samozadovoljavanje prekrstili su je u Ana Bananamen.
Brazilski geni
Nije to slučajno, braćo i sestre. Tolika pizma, skoro panični animozitet, i mržnja kakvu ne ispolji ni brkata Majka Devet Jugovića?! Caka je u tome što su „selektori menadžera” prepoznali opasnost za svoj korov i svoje stado. Jer ono što nisu učinile horde muških premijerskih pičkica u išutiranoj Srbijici (a ima tih bivših za čitav jedan tim, plus po difoltu delegirani rezervisti!) strahujući od picajzli na uštrojenim mudima – spreman je da raščisti i razgoliti ženski kuronja, koji ima muda do kolena, ali na neočekivanim mestima. BIA kladioničari-dokoličari su kasno provalili uredbu o obaveznom fudbalskom obrazovanju kojom se precrtava/briše/potire dosadašnja praksa fudbalisanja i loptanja. Nema više potrage za „brazilskim genima” na Ibarskoj magistrali i dolinama razrokih, švercerski vrludavih Morava. Ako mogu ministri da pohađaju Akademiju lokalnih manira upravljanja sobom i viškom drugih, vala nema razloga da samozvane fudbalske vedete budu pošteđene ozbiljnog akademisanja. U doba ekspertizma nema priučenih barbarogenija!
E, zato očekujte da uskoro novi Robokap Srbijice dobije jedino prikladno ime: Ana Četiri Pištolja. Ona Vođina Ana koja će ući u anale klizećih startova i remplovanja Mister Fifka i Mister Uefka kao prva transselektorka koja je kvazifudbalske prišipetlje i hohštaplere smestila u analni otvor nacije kako bi pokazala da je reciklaža budućnosti kada se sopstvenim sranjem hraniš i tako svoju psihu i mentalitet poboljšavaš i uzgajaš kao talenat na „Teatru snova”. Nije svako čistilište ekologija, niti je svako dremanje ostvarenje sna na tržišnoj javi. Beskompromisna Ana zna tu razliku, a zna i za jadac s petlom zamonašenim u loncu supe, i stoga je uspešno i mogla da izbegne sve ofsajd zamke i sudijske zastavice koje su „monopolisti u crnom” počeli da koriste kao koplja u stručnoj polemici s reformističkom Anom. Ponovo se pokazalo da je hedonistička seksualna devijacija majka svih progresivnih mirnodopskih revolucija. Šta li će se ubuduće događati u poluvremenima naših derbija – maserski predah ili uvežbavanje muškog striptiza u čizmicama s visokom petom? Saznaćemo po dubini pada u foto-finišu za manekene s loptastim zadnjicama, koje će se naritavati u nebranjeni deo protivničkog pojasa nevinosti.
Naravno, i pored kompetentnosti Anina „četiri pištolja”, ostaje (ne)zdrava skepsa, ukras svakog čekalice koji lovi u mutnom, na bućkanje, baklje i zastave vezane u boščaluk. „Baba će uvek biti na ovom svetu”, rekao je jednom prilikom Toma Dragičin, iskusni vezista i kvariša protivnikove igre, odlazeći na promociju sopstvenih predsedničkih memoara o belosvetskim radničkim sportskim igrama „Tatar ili atar”, u kojima je opisao drevni preobraćenički metod priprema s doživotnim karantinom, uključujući i igranje trule kobile na klupici za rezervne čekače i snimače. Možda doista taj „fudbal” i nije ipak ništa drugo doli „kolektivni satirizam”? Znam da je ovo retoričko pitanje koje svakom Srbinu gricne vršak srca – ali barem ne boli otpozadi.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar