KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: U ime Sterije!

KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: U ime Sterije!


Poštovani čitaoci, svi smo svedoci grdnog i nemilog uznemirenja, na ivici incidentnog skandala, a koje se dogodilo povodom odluke žirija ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. Na svu sreću, zbog ugroženih nacionalnih interesa i umetničke časti naroda i narodnosti, ekspertski kriminalistički tim Srbijice sproveo je munjevitu istragu, te došao do nepobitnog saznanja da je obrazloženje žirija koje se pojavilo u javnosti čisti falsifikat! Zahvaljujući anonimnim herojima, savesnim radnicima u sekretarijatu i administraciji Pozorja, agenti-rodoljupci uspeli su da dođu u posed originalnog teksta saopštenja. Čujmo ga pažljivo i natenane, u neokrnjenoj, nemontiranoj, neglumatanoj, samo jednoj i jedinoj važećoj verziji. To zaslužujemo svi mi kao i svi oni…
“Drage kolege i prijatelji, u istoriji čovečanstva nije bilo takvog vremena kada su za vodećom elitom išle mase prosvećenih i prostodušnih preduzetnika i građana, ujedinjenih jednom mišlju, jednom idejom i težnjom. S toga stanovišta neobično je važan, rekli bismo potresan, naš festival. Imali smo festivale inženjera, profesora, hemičara, građevinara, ali je ovaj festival ljudi podvojenih samom svojom profesijom, tehnologijom, pogledom na svet, ukusom, metodima rada – najneobičniji od svih okupljanja.
I nikada u istoriji čovečanstva svi ti ljudi, koji znaju šta je “otpor materijala”, otpor reči, nisu osećali toliku snagu jedinstva, kakvu osećamo mi i publika naše zemlje. Mi smo ujedinjeni tom jedinstvenošću ideje, misli, borbe, jer će, poštovane kolege, borba koja je doživela transformaciju u našoj zemlji, s neviđenom snagom buknuti u celom svetu. U toj borbi je potrebno malo reči, ali to moraju biti dobre reči, a izmišljene, banalne, šablonske reči samo idu na ruku neprijatelju. Banalnost u naše dane – to više nije loše svojstvo karaktera, to je zločin. Još više: banalnost – to je revolucija prosečnosti. Banalnost je, po našem mišljenju, jedan od naših najvećih neprijatelja.
Kvalitet naše stvarnosti je neuporedivo iznad kvaliteta naše dramske literature. Naša stvarnost po svojoj magijskoj specifičnosti daje umetniku takav materijal, da bi i pisac i glumac odista morali da plaćaju poseban porez za pravo da žive u takvom vilajetu tema.

Bulevarsko piskaranje
Ali se kod nas još uvek vrlo nemarno radi na dramskom tekstu, kao i na dramaturgiji života naših građana. Na tekstu raditi – to je težak i fantastičan posao. Smatramo da treba pisati rečenicu po rečenicu, proveravajući svaku reč naglas. Ideja treba da se javlja zajedno sa slikom, a tema se nikako ne sme hvatati “za gušu” jer uhvatiti temu “za gušu” znači lišiti je svake umetničke obrade.
Naša pozorišna književnost ne liči na zapadnjačko bulevarsko piskaranje. O čemu se tamo piše? Zavoleo mladić devojku – ništa od toga nije ispalo. Zavoleo mladić drugog mladića – opet ništa. Hoće usamljeni mladić da radi kao slobodni preduzetnik – ni od toga ništa nije ispalo. Na kraju je izvršio samoubistvo.
Toga defekta u našim dramama nema. I to je vrlo dobro. Ali u njima je malo misli, nema vatre, nema prave muskulature u rečima. One plivaju po površini. Na glumačkim leđima je pretežak teret ali verujemo da će se to stanje prevazići.

CIRA KOLUMNA sterija 2Zahvaljujući anonimnim herojima, savesnim radnicima u administraciji Pozorja, agenti-rodoljupci uspeli su da dođu u posed originalnog teksta saopštenja žirija

Nedavno je jedan od članova žirija bio svedok ovakvog slučaja. Električar iz susedstva istukao svoju ženu. Okupila se svetina. Jedan veli: kakav je to čovek, istukao je ženu. Drugi: to je epileptičar. Prilazi treći i veli: kakav epileptičar, to je nacionalistički opozicionar.
Kolege, bili smo ganuti kada smo čuli ovu priču. Ako je u širokim masama, u jezgru našeg naroda usađena tako uzvišena svest o radikalnim reformama, njena pobeda je odista konačna. Reči zaostaju za tim osećanjima. Naš zadatak je da oplemenimo te reči. Pogledajte kako su se preobrazile naše novine. Bile su dosadne, blede, nisu izražavale raznovrsnost života. Ali sada su doživele preobražaj odista čudesnom brzinom, mogućnom samo u našoj zemlji.
Redovi ispred kladionica i igraonica su radosni redovi, naravno, ako ne govorimo sa stanovišta vojnih rezervista. Ali ni oni nisu zaboravljeni. Sada je u toku masovno pozivanje trećepozivaca u teatarske arene i na taj apel se obavezno treba odazvati.

Stil naše epohe
U neumornom međuvremenu, sa zgrade našeg novog evropejskog pozorišta skidaju se prve skele. I najkratkovidiji ljudi vide već obrise te zgrade, njenu lepotu. I svi smo mi svedoci koliko je našu zemlju obuzelo snažno osećanje prosto fizičke radosti.
Ali oni koji tu radost treba da izraze pokadšto hramlju. Pokadšto se javi čovek, u suštini duboko melanholična ličnost, koja najednom okrene vodu na svoju radost, te počne da popuje i gnjavi; takve radosnike je mučno gledati.
Taj čovek postaje još strašniji kada oseti potrebu da nekome – zna se kome! – izjavi ljubav. Kod nas se nepodnošljivo glasno govori o ljubavi. Ako tako potraje, kod nas će se uskoro ljubav izjavljivati kroz mikrofon, kao što čine sudije na fudbalskim utakmicama. Stvar je već došla dotle da predmeti ljubavi počinju da protestuju.
Ozbiljni problem je u tome što smo mi, naročito mi, dužni da doprinesemo pobedi novog, civilizacijski reformisanog ukusa u zemlji. To neće biti mala politička pobeda, jer, na našu sreću, kod nas nema nepolitičkih pobeda. To će biti i afirmacija stila naše epohe. A on nije u čavrljanju, nije u deklaracijama i nije u neobičnoj sposobnosti da se govori dugačko kada je misao kratka. Stil evroatlanske epohe je u muževnosti, u uzdržanosti, on je pun vatre, strasti, snage, veselja.
Smatramo da treba posebno i stalno govoriti o poštovanju prema publici, i o gledaocu kao pojedincu. S njim se večito kuburi. Govoreći rečima Beketa, on je jednostavno uhvatio maglu. Eto, naše kolege iz inostranstva se žale na njega. A kod nas gledaoci jurišaju na nas u zbijenim redovima, oni su krenuli u konjički napad na nas, u brišućem letu vitlaju nad našim glavama i pružaju ruku u koju se ne može staviti kamen. U tu ruku treba staviti hleb umetnosti. Gledalac to zahteva ponekad dirljivo, ponekad s neposrednom čežnjom. Naravno, treba ga upozoriti, kako bi se izbegli eventualni nesporazumi: hleb ćemo se potruditi da mu damo, ali što se tiče standarda toga hleba – ne bi bilo loše kad bismo ga iznenadili neočekivanošću umetnosti, a ne da kaže: “Pravilno, prepis je veran originalu”. Bez uzvišenih misli, bez filozofije nema pozorišta. Dosta je bilo senki na staklu! Gledalac od nas to i očekuje.
Kad čovek zamisli auditorijum od pet stotina sekretara opštinskih komiteta, koji se deset puta više od nas razumeju u pčelarstvo, i poljoprivredu, i izgradnju džinova metalurgije, oseća da se neće izvući brbljanjem, neukim debatovanjem i gimnazijskim mlaćenjem prazne slame. Tu razgovor mora biti ozbiljan i otvoren.
Ne smemo jedno smetnuti s uma: naša demokratija i naša vlada su nam sve dale, i oduzele samo jedno pravo – da glumimo loše. Ruku na srce, to je bilo veoma važno pravo, i nama mnogo oduzimaju. To je bila privilegija, kojom smo se naširoko koristili.
Kucnuo je čas, kolege i prijatelji, da se na ovom festivalu odreknemo te privilegije, i neka nam Sterija pomogne u podizanju jarbola i spuštanju zavese. Uostalom, Sterije odavno nema, i sami sebi ćemo pomoći da se ove igre napokon završe.”
(Aplauz.)

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar