KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Zov divljine

Nema sumnje da je Darvin gadno i trajno oklevetao majmune: imajući u vidu ljudsku prirodu, ima li težeg greha nego biti označen kao predak najnižih stvorova u životinjskom carstvu?

Izgleda da su se domaći režimski stratezi umorili od traganja za neukopanim senima zlosrećnog Draže Mihailovića, ili su shvatili da se taktika forenzičarskog zavlačenja načisto istrošila. Doskoro je važila uigrana kombinacija - novi tajni podaci u vezi sa (osujećenom) potragom za misterioznim lokacijama na kojima su razbacani streljani ostaci četničkog đenerala izvlače se iz udbaških fioka kad god treba nečim zamajavati narod dok se „odrađuje" neki važan posao u „godini raspleta", koja se pretvorila u „decenije tranzicije". Kao da već nemamo dovoljno popunjenih jama.
Najnovija previranja u lokalnim mejnstrim medijima uveravaju me da su demokratski vračevi, konačno, našli zamenu i za Dražu, i za Ćuruviju, i za Rankovića, i za ostale posthumno rehabilitovane svedoke saradnike iz prvog tima „Dvanaestorice žigosanih". U skladu s globalističkim snobizmom, svi ti dijabolični fantomi srpskog konspirativnog folklora zamenjeni su svetski čuvenim i isto toliko kontroverznim naučnikom Čarlsom Darvinom, tvorcem teorije evolucije po kojoj božanstveni seks nije stvorio čoveka, već je majmun „glavni kum" tog pipavog, kao filmovi Tarkovskog razvučenog rmbačenja. Tačnije, mnogobrojna majmunska mafija, sa svojim rutavim i skakutavim Kaponeom, Šulcom, Lučijanom, Zigelom, Bonanom, Gambinom... Ko kaže da biologija nema svoju mitologiju?
Aktuelno prepucavanje ovdašnjih dokonih akademski uglednih građana - sve odreda ponosnih seljačkih sinova! - da li treba Darvinovo učenje zabraniti ili ga zadržati u čak virtuelno nepostojećim školskim programima, vrlo podseća na one fundamentalne dileme da li je važna dužina penisa za uverljivo glumljenje ženskog orgazma, koliko oblika ima vagina pre i posle porođaja, koje su prednosti i mane analnog seksa, kao i kakav uticaj gutanje sperme ima na prevremeni ulazak u klimaks.

Događanje elita

Nauka je i pre Darvina bila sklona majmunisanju, a Srbi su svaki trenutak koristili da naprave budale od sebe nalazeći u tome neobjašnjivu zabavu i zadovoljstvo. I evo sada igranke s mešanom muzikom - red narodne, red zabavne, red starogradske, red novokomponovane, a sve začinjeno žustrim emocijama turbo-densa. Naučnici udarili na naučne radnike, profesori sindikalisti na profesore dekane, ministar izgladnele prosvete mora da angažuje tzv. gorile jer „Monkey See, Monkey Do"...
Kao fanatičnog antiklerikalca, u najnovijem „događanju elita" ponajviše me razgalila munđaroška reakcija SPC-a, koja se opet pokazala kao najtvrđe komunjarsko jezgro na čitavom Balkanu, pa se, shodno svojoj katakombasto-kominternovskoj prirodi, ekspresno podelila na različite, čistunski zapenavljene frakcije: od onih „prosvećenih" do onih „dogmatskih", od „naučnih popova" koji ne mrdaju iz svojih kabineta s barskom bibliotekom do „terenskih vladika" koji su neprestano uz svoje stado, s kojim, uz pojanje za devizni bakšiš, cirkaju na sahranama, krštenjima, svadbama, slavama i osveštavanju partijskih prostorija. U napadu duhovne krize na berzi slamarica, a da bi sprečio raskol u svom auto-parku, Irinej Niški je na nezvaničnom Saboru akcionara SPC-a izneo tvrdnju da je čovek nastao od Velikog Vođe!

Darvinizam je sveden na sistem spojenih sudova: jači preživljava zato što jači tlači. Prema tome, da se nikada više nisi usudio da tog jačeg pitaš za onaj mitski „prvi zarađeni milion"

Ali tek je to dovelo do panike u Svetom Sinodu jer takva teza implicira mogućnost hiperprodukcije Velikih Vođa - što je apsolutno bogohuljenje, jedna neprirodna i nenarodna jeres, uperena protiv Boga, Kosova i Platinastog Teleta! Kao iskusni trgovac i pregovarač, Irinej Niški je, kako i dolikuje patrijarhu novog doba, odmah skontao potencijalnu opasnost svoje teze te je brže-bolje porekao sebe, ostavljajući mogućnost da se Darvin ipak priključi guslarima Svetog Save ukoliko Darvinovi zemljaci oslobode poreza svu imovinu koju je Irinejev menadžment prebacio u londonski Soho, Siti i grofoviju Eseks.
A što se tiče Darvinove mozgovite muljačine, mislim da je uzrok čitave te superpikantne papazjanije ponajbolje objasnio njegov zemljak Majkl Palin, jedan od „montipajtonovaca", koji je izjavio kako su, pišući scenario za „Brajanovo žitije", shvatili da „Isus doista nije komičan lik". Pa su se on i njegova nerazumljivo duhovita družina obrušili na Isusove sledbenike, preobraćene fariseje, apostole i ostale jahače Apokalipse koji su s mazgi prešli u fijakere i diližanse.
S druge strane, za razliku od naivnog, brutalno izigranog i do koske iskorišćenog Isusa, majmuni poseduju veliki komedijaški dar, kao i scenski potencijal. Kako izvori Magičnog pripovedaju, Darvin je otkrovenje za svoje ključne ideje doživeo prilikom posete zoološkom vrtu, stojeći ispred kaveza s majmunima. I dok su se neki samo grebali od publike za kikiriki i banane, a drugi se spokojno guzili po ćoškovima ili onako prežderani dremali na granama, jedan majmun je izvodio cirkuske akrobacije bez lijane, prevrćući se u vazduhu, plešući kao da se probija do toaleta u tropikana baru. Zatim je drsko navaljivao da mu daju još i još svakojakih grickalica, birajući samo one najkvalitetnije, a kada bi ih smazao, počinjao bi da onaniše uz kez od uha do uha, uzdišući kao Beri Vajt.
Darvinu je sinulo koliko je scena paradigmatična: majmun „udara majmuna" cerekajući se u lice publici koja je platila ulaznice. Osetivši se kao prejebani voajer, naučnik je odlučio da pređe u egzibicioniste, te ga je - kroz svoju teoriju o postanku vrsta i krsta - tako zavukao u majmunsko dupe da od tada blažene životinje ne prestaju da se češkaju po turu pipajući se šta ih je snašlo. A krivi su samo zato što su preterano čovekoliki - kao da su oni to želeli! Ako je i od nauke, mnogo je...

Opevani majmun

Nema sumnje da je Darvin gadno i trajno oklevetao majmune: imajući u vidu ljudsku prirodu, ima li težeg greha nego biti označen kao predak najnižih stvorova u životinjskom carstvu? Pri čemu Darvinovi dokazi zaudaraju na švajcarski dadaizam, francuski nadrealizam i srpski zenitizam.
S druge strane, slava njegovog učenja je od majmuna stvorila ultimativne likove u svetu umetnosti. Uzmimo za primer samo muziku - postoji gomila pesama u kojima se pominje majmun kao lik o kojem se pevaju dvosmislene ode ili koji doprinosi dešavanjima što se opisuju kroz vokalne eskapade, bubnjarsko gruvanje i gitarsko struganje. Od svih „majmunskih" pesama, zasigurno je najpopularnija i najbolja „Too Much Monkey Business" Čaka Berija. Ali tu je još čitav katalog fenomenalnih songova koje su napisala i izvela mnoga važna muzička imena. Tako je Smoki Robinson imao veliki hit s numerom „Mickey's Monkey", a Džo Teks s pesmom „One Monkey Don't Stop No Show". Stivi Vonder je napisao i snimio „Monkey Talk", „Rolingstonsi" imaju „Monkey Man" (što je omiljena pesma Kita Ričardsa, koji ne prestaje da kuka kako „Stonsi" nikada nisu uspeli da tu pesmu uvežbaju za koncertno izvođenje). Naravno da nije moglo da prođe bez „Bitlsa", čija se jedna od najžešćih rokačina zove „Everybody Got Something To Hide Except For Me And My Monkey".
Ne bih da se igram Boga, niti da olako okrivljujem majmune kao primarne nosioce semena zla, to jest ljudskog virusa-gena-koda. Što bi rekao Bili Vajlder: „Nisam ja čova što je napisao Deset zapovedi, već samo Deset sugestija". Jer o tome se ovde radi. Kada su Džona Hjustona pitali da li veruje u Boga, odgovorio je: „Ne usuđujem se da kažem. To bi bilo suviše drsko." Borhes je pak dobroćudno primetio kako je dovoljna zubobolja da bi se negiralo postojanje svemogućeg Boga, dok je živahni mizantrop Emil Sioran smatrao da onaj ko veruje u Boga time ponižava sebe - ali je ipak tvrdio da je nemoguće biti ateista. I sad možemo da postrojavamo verujuće i neverujuće u beskonačne redove, ali nema svrhe jer se ovde radi o najličnijem mogućem izboru, koji nije pristojno komentarisati.
Nešto drugo zbunjuje, barem na prvi pogled. Kako je Darvinovo učenje, i pored brojnih i moćnih neprijatelja, ne samo opstalo nego je s vremenom i kanonizovano u nemalom delu civilizovanog sveta? Pa, odgovor je prost i račundžijski - podržao ga je tzv. krupni kapital, kao i arhitekte svakog stadijuma kapitalizma - od onog „starinskog", potom „industrijski revolucionarnog" i „visokoimperijalnog", preko onog „s ljudskim licem", potom „postkolonijalnog" i „postratnog", pa sve do „postistinitog"... Vrhovnicima ljudske pohlepe i te kako je prijalo ono što nam Darvin poručuje: „Nikoga na ovom svetu nije briga za tebe, pa čak ni majmune."
Iako njegova poenta zvuči svirepo, učenje o evoluciji, u svojoj paklenoj suštini, deluje kao anestezija dugog daha, kao neugašena uteha u beznađu klasno izmasakrirane stvarnosti. Jer ako je od majmuna ipak tokom vremena nastao čovek, onda postoji realna šansa da i ubedačeni sirotan, odnosno neko od njegovih potomaka, jednog dana postane bogataš, imućni primat sposoban da zaradi za poreze na ekstraprofit. Važno je neljudski socijalni darvinizam upakovati u humanistički pokrov.
Druga pogana posledica Darvinovog orgijanja s kornjačama, glistama i egzotičnim fosilima dinosaurusnih obrisa jeste da je „ekipa s Volstrita" imala dovoljno manevarskog prostora da u teoriju evolucije - od kosmičkih maglina zamrljanu! - ubaci i razradi koncept progresivnog razvoja eksploatacije, u ime opštečovečanskog napretka u bogatije i profitabilnije ništavilo. To je onaj progres koji vodi od atomske bombe do interneta, od zarobljeničkog logora do gasne komore, od neandertalaca i kromanjonaca do nacista i komunjara, od prirodne gluposti do veštačke inteligencije, od kućnog vaspitanja do političke korektnosti.
Uostalom, plan o svođenju prekobrojnog čovečanstva na „zlatnu milijardu" počiva na kreativno protumačenom konceptu prirodne selekcije i borbe za opstanak, o kojoj je Darvin, bogati naslednik i otac desetoro dece, dumao kao o otkriću svevišnje vertikale...
Veštim manevrom svemirski bezbedne elite (koja se ponaša poput Velsovih vanzemaljaca), darvinizam je sveden na sistem spojenih sudova: jači preživljava zato što jači tlači. Prema tome, da se nikada više nisi usudio da tog jačeg pitaš za onaj mitski „prvi zarađeni milion" - a kamoli odakle mu prva milijarda. Odnosno, kao što napisa proročanski pesnik iz doba Zapadne Nemačke, vazda buntovni Jirgen Teobaldi: „Policija štiti sve one / koje ne sme da tuče / a takvih je / svakim danom sve manje."
Posle svega rečenog, otpevanog i odrecitovanog, moram da priznam da me drma žešće revizionističko raspoloženje. Znam da sam glup, ali sam ograničen. I baš zato glasno pitam: da nije, kojim slučajem, čovek ipak nastao od bubašvabe koja je prethodno mutirala u hijenu?