KOLUMNA, MAGIČNI: Putovanje nakraj juga

Džejms Braun nije bio prosečan. Nikome nije pošlo za rukom da dokuči njegove namere, ono što će reći ili uraditi. Mister Dinamit je bio na opakoj distanci. „Dođeš efektno, odeš efektno", to je bio njegov način

Ove godine se kod nas pojavila knjiga prilično neodredivog žanra, koji bih krstio kao ukrštanje pripovedačke esejistike sa elementima sociološko-muzikološke studije. Iz zabiberene i zaljućene crnačke kuhinje dolazi nam uzbudljivo, pažljivo koncipirano i izuzetno vešto napisano delo Džejmsa Mekbrajda „Ožeži pa beži" sa znakovitim i zvučnim podnaslovom „Džejms Braun i potraga za američkim soulom".
Mekbrajd svesno rizikuje da ga eksperti soula proglase za - najblaže rečeno - pristrasnog, verujući u vrhovnu paradigmatičnost Mister Dinamita, koji je uistinu prerastao u trajni fenomen koji se prepoznaje čak i na buvljacima gluvoneme Srbijice. Džejms Braun jeste bio perfektan medijum: pevač kao pobožni uveseljivač, pojući moralni propovednik, vrač transičnih rituala, majstor scenske transcendencije, promišljeni bard koji zabavljajući drži propovedi, osetljivi seizmograf koji verno beleži reakcije običnog čoveka na stanja beznadežnosti i univerzalne mesijanske utehe.
Prvi crni muzičar koji je posedovao svoj avion, kao i tri radio-stanice, i to u godinama kada mnogi crnci još nisu imali ni pravo glasa (o ostalim pravima je iluzorno i govoriti). Čovek koji je bukvalno stvorio fank ne odričući se gospela nijedne sekunde, i koji je napisao barem desetak crnačkih himni za sva vremena. Harizmatični superstar koji je tokom rasnih nemira što su buknuli nakon ubistva Martina Lutera Kinga 1968. umirio pobune u Bostonu i Vašingtonu, na čemu mu je javno zahvalio tadašnji predsednik Lindon Džonson. Najuticajniji inovator koji je rušio društvene i muzičke kanone, kralj najžešće plesne muzike i najveća koncertna atrakcija - u pedeset i petoj godini života doživeo je totalni sunovrat: karijera mu se skroz urušila; relativno zaboravljen, okrenuo se drogama i pao u depresiju; poreska služba ga je ogulila do gole kože dva puta; simbol izdržljivosti fizički je propao, artritis ga je ubijao; bez svog benda i ugovora za snimanje ploča, na kraju je nadmašio sopstveni mit i posle policijske potere i potezanja puške na nevidljive lopove završio je u zatvoru, na istom mestu odakle je kao petnaestogodišnjak i započeo svoju misiju.

Nestale pare
Ono što je takođe privuklo pažnju Mekbrajda i motivisalo ga da napiše sumornu hroniku - punu bizarnih događaja, pikantnih tračeva, bolnih paradoksa i vedre gorčine - jeste vrlo simptomatični posmrtni haos: još jedna tipična crnačka priča koja se kupuje, prodaje i preprodaje. Džejms Braun je testamentom ostavio većinu svog bogatstva, oprezno procenjenog na sto miliona dolara, za obrazovanje siromašne dece iz Južne Karoline i Džordžije. Jedanaest godina nakon njegove smrti ni cent tog bogatstva nije stigao ni do jednog deteta. Ko zna koliko miliona je potrošeno na advokate i političare koje su članovi Braunove razorene porodice angažovali. To je tužan kraj jednog izvanrednog, mada tragičnog života koji nije moguće razotkriti.
E, tu čuči glavni izazov koji je Mekbrajda podstakao na pisanje o potrazi za nimalo svetim gralom: otkrivajući mračnu suštinu i jezivo naličje Braunovog „slučaja", Mekbrajd otkriva i krhotine sopstvenog intimnog loma praveći fiktivni dokumentarac o arhetipskom usudu čoveka većeg od života, a manjeg od sopstvene senke. Drugačije se ne može prodreti do tajne esencije Crne Amerike, a naročito američkog Juga, čiji je odani sin Braun bio i ostao do poslednjeg daha, a koji Mekbrajd opisuje kao „zemlju maski". Ljudi koji hodaju tom zemljom - oblikovanom istorijom ropstva, ugnjetavanja i nerazumevanja - i crni i beli, nose maske i ispod njih maske, a onda maske ispod tih maski.

U Braunovom svetu, beli čovek - šta god ta fraza danas značila - definisao je stvarnost. Sa Braunove tačke gledišta, na ovom svetu se ništa ne dešava dok belac tako ne kaže

„Ožeži pa beži" svoju veličinu iskazuje kroz hrabrost i ludilo svog autora da sprovede gotski živopisno putovanje nakraj Juga, otkrivajući nam nešto o čoveku koji je prkosio svakom opisu i koji čitavog života nikome nije dozvoljavao da ga upozna. Čak i ako biste ga upoznali, svakako ga ne biste razumeli. Džejms Braun nije bio prosečan. Nikome nije pošlo za rukom da dokuči njegove namere, ono što će reći ili uraditi. Mister Dinamit je bio na opakoj distanci. „Dođeš efektno, odeš efektno", to je bio njegov način.
Braun je oduvek bio nedorečen u vezi sa svojom prošlošću. Kad bi ga novinari pitali, on bi izvrdavao odgovor. Biografu bi rekao jedno, reporteru drugo. Kakve je veze uopšte imalo šta je rekao? Ljudi ionako misle ono šta hoće.

Pakleni košmar
Istrajni Mekbrajd, međutim, otkriva srce tame ove priče. Džejms Braun je želeo da sakrije od javnosti svoju prošlost. A njegov najbliži živi rođak, koga će Mekbrajd pronaći u nekoj kolibi punoj smeća, zabačenoj u zaboravljenom pičkovcu Južne Karoline, iscrtaće mu Braunovo porodično stablo čak od Građanskog rata. Svojim svedočenjem, taj bezbrižni seljoberski anonimus pretećeg izraza dao je telo i dušu istoriji čoveka koji je ceo život proveo bežeći od svoje prošlosti, sve dok više nije mogao da joj umakne. Bez obzira na to koliko puta je rekao da voli Ameriku, objasnio je i zašto Džejms Braun nije mogao da uživa u njenom prosperitetu: zato što su njegovi lični koreni bili zaronjeni u najgori deo njene istorije.
Posebna vrednost knjige jeste Mekbrajdovo umeće da svaku takvu krucijalnu scenu opiše s hemingvejevskom preciznošću, tvrdo, svedeno, bez velikih reči ubalavljenih patetikom. A njegovi razgovori s najvažnijim i najbližim Braunovim saradnicima, menadžerom Čarlsom Bobitom i muzičkim direktorom i saksofonistom Alfredom - Pi Vi Elisom (koautorom najboljih Braunovih pesama poput „Cold Sweat", „Say It Loud - I'm Black and I'm Proud", „Mother Popcorn" i „Licking Stick"), napisani su u najnadahnutijem maniru Tenesija Vilijamsa, puni potisnute napetosti, nežnosti, besa, nostalgije, mržnje i neizrecive melodrame kakvu može da zrači samo „ratničko prijateljstvo".
Pored svog spisateljskog majstorstva koje njegovo fanatično istraživanje čini verodostojnom avanturom, Mekbrajd pokazuje i zavidno profesionalno poštenje. Iako ne krije svoje divljenje prema Džejmsu Braunu tretirajući ga kao jednu od najvećih „kulturnih tvorevina" u Americi, on ga s druge strane nimalo ne štedi, prikazujući ga kao nesposobnog biznismena čiji je porodični i privatni život bio pakleni košmar. Zapravo, pisac-obožavalac ne može da odoli opsesiji, te zadire sa onu stranu najličnijih fascinacija, otkrivajući nam „kuma soula" i kao užasnu osobu ponekad, delom zato što se plašio tog istog sveta iz kojeg je njegova muzika i nastala. U Braunovom svetu, beli čovek - šta god ta fraza danas značila - definisao je stvarnost. Sa Braunove tačke gledišta, na ovom svetu se ništa ne dešava dok belac tako ne kaže. Način na koji belci vide istoriju, njihovo dobro raspoloženje, njihov novac, njihova muzička industrija - to je ono što se računa. Dok to ne shvatite, stoički poručuje Mekbrajd, ne možete da razumete ni Džejmsa Brauna, ni svet koji ga je iznedrio, ni svet koji će jednog dana zaboraviti njegovu priču i tražiti samo njegov novac.
Sve u svemu, krajnje nekonvencionalna biografija dostojna čoveka koga je Nikson nazvao nacionalnim blagom, a ugledni kritičar „Njujork tajmsa" najvećim demagogom u istoriji crnačke zabave. Iako se i dalje sve vrti oko rasizma i straha, Džejms Braun nije prošlost. On je samo bezbedno mrtav; katapultiran na nebesku žurku, gde s Muhamedom Alijem i Džoom Frejzerom peva za Gospoda.