KOLUMNA, PANOVIĆ: Brus Springstin, (ne)suđeni Nobelovac iz Nju Džersija

To je uvek najbolji rokenrol spektakl na svetu. Jer, stvarno, ko nije gledao Springstina, verujte mi, živi i dalje u zabludi šta je rok koncert

A, kad će Nobela dobiti Stiven King? Nije loše ni ovako. Mada...

Dakle, svaka čast Bobu Dilanu, ali ako je Nobelov komitet već hteo da pređe svoj Rubikon, Nobelovu nagradu za književnost morao je da dodeli direktno Brusu Springstinu - i za minuli rad i za aktuelnu autobiografiju, koja je ne samo broj jedan bestseler Njujork tajmsa, već je sama suština rokenrola. U Springstinu su svi: I Elvis i Dilan i Stramer... The Boss je najveći autoritet rokenrola i sigurno mnogo veći američki autoritet i od Hilari i od Trampa. Bar egal sa Klintom Istvudom, samo s drugog političkog spektra.

Kao što piše Veniti fer, sa Springstinom na naslovnoj, to je "borbena memorija". To je "Born to Write". Čovek je rođen da piše.

Šta je "Springstinov paradoks" koji se nameće iz autobiografije? Pa to da je dezerter iz mobilizacije za Vijetnam postao s godinama i glas ratnih veterana koji su deo američke margine. Iako milioner, Springstin ostavlja utisak čoveka koji razume kasirku iz supermarketa. Njemu veruju obespravljeni, slušaju ga bogati. Iako liči na proroka, on je samo tribun. Možda bi Vida Ognjenović rekla "kantautor". Ako su posle Dilana morali da se spremaju Bregović i Bajaga, ko li bi se spremao posle Brusa?

U autobiografiji Springstin je priznao da boluje od depresije. Iako se njegove pesme preporučuju za vraćanje samopouzdanja. Opisao je odrastranje u Friholdu (Nju Džersi), svoj odnos sa katoličanstvom, oca Irca kao iz romana Čarlsa Bukovskog, majku i baku Italijanke, uspon u rok hijerarhiji, žene... Nju Džersi je kazan koji vri. Iz njega se cedi rok destilat. To je omražena savezna država, to je rijaliti "Prave domaćice iz Džersija", to je autoput I-95, to je MTV šou "Jersey Shore", to su Sopranosi, to je novo-produbljenije-čitanje pesme "Born to Run". To je potvrda "The River", to je aktuelizacija "My Hometown", koja je svedočanstvo rasnih tenzija iz šezdesetih, to je klub "Upstage" u Ezburi parku, to je Teks Vajnard, koji je dopuštao rok probe u svojoj kući, to je Džon Landau, koji je u Springstinu na vreme "video budućnost rokenrola".

Gazdu sam gledao šest puta u životu. Nikada ne bih pretpostavio da je u fazi albuma i turneje "Wrecking Ball" bio u izraženijoj depresivnoj fazi.

Zbog italijanskih korena koje opisuje u autobiografiji "Born to Run" izuzetno je popularan na Apeninima. Baka mu i sa osamdeset godina nije znala reč engleskog. Ostaće u analima upamćeno da je na dan inauguracije Tomislava Nikolića za predsednika Srbije Brus Springstin imao koncert u Trstu sa svojim "The E street bandom". Svega toga verovatno ne bi bilo da je onomad Trst ušao u sastav Titove Jugoslavije. U koju The Boss nikada nije svraćao, kao ni u entitete nastale na njenim razvalinama. Delom je ova nekada glavna luka Austrougarske i potonje YU šoping svetilište, uvršteno u mitsku "Wrecking Ball" turneju, da bi se Gazda što više približio fanovima sa Balkana jer je za ovdašnje regionalne uslove preskup.

Šta je "Springstinov paradoks" koji se nameće iz autobiografije? Pa to da je dezerter iz mobilizacije za Vijetnam postao s godinama i glas ratnih veterana koji su deo američke margine. Iako milioner, Springstin ostavlja utisak čoveka koji razume kasirku iz supermarketa. Njemu veruju obespravljeni, slušaju ga bogati. Iako liči na proroka, on je samo tribun

To je uvek najbolji rokenrol spektakl na svetu. Jer, stvarno, ko nije gledao Springstina, verujte mi, živi i dalje u zabludi šta je rok koncert. Kad čujete uživo "Badlands", "No Surrender", "We Take Care of Our Own"..., shvatite šta je fluid i da Springstin ima najodaniju i frenetičnu publiku (on to nekad zove i "krvožednošću"). Čini se uvek da je publika uvežbana kao na sletu ili u nekoj masovnoj filmskoj sceni. Možda je Fredi jedino umeo da napravi bolji "slet", ali nije se toliko ljudi moglo s njim poistovetiti kao sa Brusom.

"Wrecking Ball", kako se zove 17. Springstinov studijski album, u stvari je ona velika kugla za rušenje zgrada i kuća, mada se tako zove i jedan potez u bejzbolu. I taj naslov je metafora za SEKA (Svetsku ekonomsku krizu na američki "hipotekarni način") i ljudskih sudbina u njoj. Iako multimilioner, Springstin i dalje uspeva da luzerske sudbine pretvori u epske priče, da bude prorok radničke klase i manjina, i da mu ljudi veruju. Ogromna je njegova literarna i koncertna moć sugestije. Čist distorzični destilat emocija i energije. I stvarno, "Hometown iz Death To My Hometown" sa albuma "Wrecking Ball" više nije onaj "Hometown" kao zaključna na "Born in the USA". Gori je.

"Shackled And Drawn" pun je gneva, i poziva na osvetu malog čoveka protiv lešinara koji su izabrali naše meso i naše kosti, protiv lihvara i plutokratije, prostije rečeno.
Svako ko je gledao "Stonse" u kontinuitetu primetio je kako Džeger s godinama smanjuje radijus kretanja po bini, dok ga Springstin s godinama povećava. Ej, ipak je on rođen godinu dana posle Rezolucije Informbiroa, a trči ko mladić. Autobiografija ima punoću i utisak prostosrdačne iskrenost. Kao "Downbound Train" - možda najbolja pesma sa "Born in the USA" karijatide. Autobiografija, uprkos priznanju o depresiji, na momente je vesela kao rege optimizam koji je Gazda doneo sa "Waitin on a Sunny Day". Brusovo priznanje da boluje od depresije dugi niz godina oraspoložilo je sve depresivne.

Omiljeni Springstinovi autori su Filip Rot, Ričard Ford i Kormak Makarni. Knjiga je impregnirana kao paket identičan najboljim momentima sa CD/DVD povratničkog manifesta "Live in New York City - Youngstown" i "Murder Incorporated", gde je gitarsko umeće u solo deonicama ispoljio veliki gitarista Nils Lofgren. Litl Stiven (Stiv Van Zant), inače Silvio iz "Sopranosa", nosi karakterističnu gusarsku maramu preko glave na koncertima, a kulise Nju Džersija iz "Sopranosa" su i kulise za autobiografiju ako je posmatramo kao pozorišnu scenu. Ovo je mihizovski rečeno i autobiografija o drugima. O "nama". Ima i mode iz osamdesetih. Springstin priznaje da je na turneji "Born in the USA" ličio na geja. Saznajemo da je čovek koji je proslavio automobile u pesmama više bio stoper nego drajver. Tamo gde je Springstin odrastao, to je kao kombinacija radničkog odmarališta u Čanju i beogradskog naselja Rakovica.

Skoro sve članove svog benda Springstin je upoznao u Džersiju. Maks Vajnberg, možda baš na "Working on the Highway", potvrđuje Džegerove reči kako Springstin "ima najbolji zvuk bubnjeva". Vajnberg, koga za minimalističkim setom bubnjeva menja ponekad sin, izgleda kao predsednik Nemačke ili premijer Luksemburga, i drži tu pozadinsku punoću zvuka kao granit. Nenametljivi Geri Talent (s kojim sam imao prilike da se upoznam u Beču), bas gitaru drži i dalje ukoso.

Depresija je i na zamagljenoj šoferšajbni sa omota albuma "Nebraska". Kako li bi "Nebraska", "Johnny 99" na primer, zvučala da ih je Boss elektrificirao umesto svedenosti na depresivnu akustičnu ogoljenost. "The Rising" je bio Springstinov pokušaj da ponudi iluminacuju, hrabar i moćan album o bolu i nadi povodom 11. septembra.

Dok čitam hrvatsko izdanje autobiografije, sećam se "Tenth Avenue Freeze-Out", kad je svirka u Beču stala, a na bimovima su krenuli da se smenjuju flešbekovi na preminulog saksofonistu benda - Big Mena, Klarensa Klemonsa. Kroz knjigu promiču slike iz mladalačkih dana Brusa i Klarensa, sve do poslednjih slika saksofoniste sa crvenim beonjačama. Kao na video-bimovima.

U "Pismima Nori" Džojs je zapisao: "Moja duša je u Trstu." U jednoj zavučenoj ulici u Trstu postoji rok antikvarnica sa postavkom posvećenoj Springstinu. Na gramofonu stoji "Darkness on the Edge of Town" od izlizanog vinila. Za tu pesmu se dobija Nobel.

Springstin je u svim aspektima insistirao na "spiritualnom" povezivanju sa publikom, neprekidno je pitajući "Can you feel the spirit?" Nekada, kao tokom koncertne turneje "My City of Ruins" predstavlja ceo bend, što podseća na najave koje je Džejms Braun praktikovao tokom karijere.
I s velikom slavom i lovom, Springstin ima mladalačku začuđenost pred uzorima, na primer pred Mikom Džegerom i Džordžom Harisonom na pozornici Kuće slavnih rokenrola. Klintona su kao mladog predsednika pitali, odmah po objavljivanju, da li je čuo "Human Touch" i "Lucky Town", koje je Springstin snimio u periodu kada nije sarađivao sa "E street" koncernom. Pesma "Working on a Dream" sa istoimenog albuma (2009) bila je posvećena nadama koje je Amerika ulagala u Obamu.

"Born to Run" autobiografija nosi ime po trećem studijskom albumu, objavljenom 1975. godine. Knjiga ima utisak iskrenosti pesama. Retka, gotovo unikatna konzistentnost na globalnoj umetničkoj sceni. Uvek je tu ta tama na ivici grada, od klupskih svirki u "Friholdu" do stadiona. Nemilosrdna saga. Puna introspekcije. Požrtvovana. Presvučena lirskim pasažima. Springstin pravi sintezu porodičnih neuralgičnosti sa socijalnim i političkim kontroverzama američkog društva. Kako prenose svetski mediji, ova knjiga je više od memoara legendarne muzičke zvezde.

To je knjiga za radnike i sanjare, roditelje i decu, ljubavnike i samce, umetnike i čudake...
Ej, ovaj čovek u tim godinama nedavno je s bendom oborio svoj rekord po dužini nastupa u SAD nakon što su u Filadelfiji svirali koncert koji je trajao četiri sata i četiri minuta!!!
Knjiga ima 554 stranice. Pisana je sedam godina. Motiv za pisanje stigao je godine 2009. kad su Brus i njegov "E street band" nastupili u poluvremenu Superboula.

Juna 2013. imao sam sreću da u Padovi Springstin odsvira ceo "Born to Run" album. Ovo je bio jedan od "kraćih" Springstinovih koncerata, a trajao je dva sata i 54 minuta. Boss je u 15 do 21 izašao sam sa akustičnom gitarom i usnom harmonikom i mimo svih mojih očekivanja otvorio koncert sa petominutnom i mračnom "Ghost of Tom Joad". Onda je krenulo "van, tu, fri...", da bi "E street band" odmah pokazao punu snagu sa epskom i žestokom "Long Walk Home". To je možda i pesma koja bolje od naslovne "Born to Run" odslikava autobiografiju kao njen lajt motiv.
Izgleda da posle Niksona još samo Springstin može u Kinu sa takvom ekskluzivnošću. Dominirao je tada u Padovi fan-pitom transparent u simbolici kineske zastave na kome je pisalo: "Brus, dođi u Kinu." Ispred stadiona grafit je bio jasan: "Bruce rules the world!" Ubedljivo najveći transparent u publici bio je: "Bruce, fans from Croatia waiting on a sunny day." Eh, davnih dana je ITD imao pesmu "Rođen u Zagrebu" (album "Plavi vojnik"), kao obradu "Born in the USA".

Ali baš u Padovi se desilo nešto što niko nije očekivao kad je počeo mitski "Thunder Road": Boss i njegov bend izveli su ceo kultni album "Born to Run" iz 1975. I to svih osam pesama. "Metalika" je poslednju turneju svirala otpozadi ceo "Black album"(i u Beogradu). I to ste očekivali. Sasvim je drugačije iskustvo i osećaj kad tokom koncerta saznajete da će tako nešto da se desi. Otuda mi i čitanje autobiografije ima tu zvučnu melanholiju.

Iskren da budem, teško je naći reči da se opiše "Jungleland" uživo. Tu su i "She's the One" i "Meeting Across the River". Kakav je samo to bio album. "Born to Run" je žestok i u ekstravaganciji, na primer kad ga obrade "Frankie Goes to Hollywood".

I to nije bio kraj iznenađenjima jer neko je na kartonu napisao "Boom Boom", i taj Li Hukerov standard dobio je nitroglicerinsku obradu. Mada, svirao je Boss ranije i Boa Didlija, Dilana... Razrađena "Spirit in the Night" evidentno je centralna pesma na koncertima poslednjih godina. I fascinantno je kako Springstin pravi te kontraste: Od teških i introspektivnih epizoda sa soul aplikacijama do opšteg kalambura. Na primer, u "Pay Me My Money Down" kad se sve pretvara u špagete.

Ove godine u gabaritima to bi izgledalo ovako: Za dve noći (3. i 5. jul) Brus Springstin i "The E street band" na čuvenom stadionu "San Siro" u Milanu, gde se još osećaju suze navijača Atletika iz Madrida, izveli su 71 pesmu, svirali sedam sati, a gledalo ih je oko 160.000 ljudi. Među njima i moja malenkost.

Pesmu "Born in the USA" su u Srbiji mnogi pogrešno shvatili - kao Madlen Olbrajt s bicepsima. Kao na primer Goran Matić, julovski propagandista, koji je uz tu stvar zvučno pojačao bludničenje američkih soldata po Bondstilu.

Od same muzike bitnije je nešto drugo - da The Boss sa svojom mašinerijom nosi luču osećaja slobode i zajedništva po svetu koji nagriza strah i ksenofobija. Atmosfera sa poslednje "The River" turneje vraća samopouzdanje. Ovo su i dalje "fanfare za običnog čoveka", kako je svojevremeno Springstinove stihove i muziku formulisao rok kritičar Saf Manzur.

Baš kao što vilovnjačka princeza Galadrijela kaže - svet se promenio, osećam to u vazduhu, zemlji, vodi - i Evropa se promenila. Springstin je sa epskim i masovnim koncertima po Evropi ove godine uradio istu stvar kao Peti Smit, koja je u decembru prošle godine sa U2 otpevala "People Have the Power" u Parizu za sve žrtve terorističkih napada i onih na koncertu "Eagles of Death Metal" u dvorani "Bataclan". Jedan od najmoćnijih delova drugog milanskog koncertu bilo je izvođenje "Because the Night" ("Patti Smith Group cover"), mada sam sreo mnogo ljudi u Srbiji koji misle da je to pesma Peti Smit a ne pesma koju je Springstin napisao za nju.

Obama, koga je Boss podržao sa pesmom "Working On a Dream", odlazi. Hilari je banalna za takvu pesmu, Tramp je nova neizvesnost. Springstin ga je nagrdio, ne mnogo nežnije od De Nira. Dakle, sve najgore. Doduše, Ronald Regan nije budio baš toliku strepnju kao Tramp, ali zaboravlja se da je i on svojevremeno bio "neshvatljiv" (nezamisliv) kao predsednik za dobar deo Amerike i sveta. Ta Trampova "jaka Amerika", po stavovima i srcu, sigurno nije ona Springstinova.
"Born in the USA"! Ona je i dalje tempirana politička bomba. Možda je Boss i pragmatično ponekad ne svira. Jednostavno, ona je danas ponovo "nerazumljiva" kao kad je Ronald Regan probao da je iskoristi u kampanji, na šta se Springstin oštro pobunio. Ljudi su ponovo psi koje su previše tukli i koji su pola života proveli u skrivanju. Patriotizam je tako varljiv pojam. Ova buldožerska nitroglicerinska stvar, zamišljena prvo kao akustik bluz, raskrinkala je otadžbinsku mimikriju. Naravno, u Srbiji su i nju mnogi pogrešno shvatili - kao Madlen Olbrajt s bicepsima. Kao na primer Goran Matić, julovski propagandista, koji je uz tu stvar zvučno pojačao bludničenje američkih soldata po Bondstilu.

"Born in the USA" deo je jedne "američke" celine. Italijani su povodom ovogodišnjih koncerta sastavili i deset top pesama tog žanra - singlova obmotanih bodljikavom žicom, kao glava Kipa slobode, to su himne gorčine, periferije, tame na kraju grada, pesme ljudi čiji su mozgovi sprženi patriotskom propagandom, ratom, pesme u kojima je suša, u kojima su invazije skakavaca, peščane oluje, klimatske nesreće za poljoprivredu - kao u filmu Kristofera Nolana "Interstelar", kad svi znaju da je kraj neumitan i definitivan. I da jedino preostaje optimizam u poverenju. Kao Springstinov.

U tih top-deset je i Dilanova "Bringing It All Back Home" (1965) i "Scarecrow" Džona Kugera Melenkempa. Sve su to "nobelovci".