KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Dan ćutanja

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Dan ćutanja


Pričao sam vam već o Darku. Mom drugu sa kojim vežbam nenasilnu komunikaciju, sve do trenutka kada on izgovori onu čuvenu, a tačnu rečenicu: “Ali, Ivane, sa nekim ljudima nema šta da se priča”. I kada to kaže, dignem ruke. I zaćutim.
I pomislim kako je Darko reinkarnacija Mehera Babe, čuvenog mistika, koji je tvrdio da je reinkarnacija samog Boga, koji je, u njegovom obliku, sačinjen od krvi, mesa i čistih misli, došao na zemlju da pomogne ljudima.
Zbog njega, Meher Babe, Avatara (ne onog filmskog nego hinduističkog, po kojem je Avatar inkarnacija Boga na zemlji, što su pre Mehera Babe bili i Buda, Zaratustra, Isus, Muhamed…), elem, zbog njega je 10. jul, u mnogim zemljama, ali ne i kod nas, poznat kao Dan ćutnje. Zato što je Meher Baba, baš 10. jula 1925. godine odlučio, za razliku od Darka i njegovih tamo “nekih” ljudi, da baš sa SVIM ljudima nema šta da se priča i zaćutao.
I ćutao je sledećih skoro 45 godina, sve do smrti, 1969. godine, dakle, ćutao je zauvek.
Obrazloženje mu je bilo vrlo jasno. Šta imam da vam pričam, rekao je, i propovedam, kada vi ne umete da živite po Božjim rečima.
I vidite kako ste neiskreni, pohlepni, svadljivi, skloni mržnji, ubijanju, ne poštujete ništa, a Boga najmanje, i šta ja onda imam sa vama da razgovaram. Biram tišinu, tako je rekao i stavio katanac na usta.

Doduše, komunicirao je i posle sa svetom i ćutke pokušavao da ga nečemu nauči, pa je i predavanja držao, sve mašući rukama, što su njegovi učenici onda prevodili svetini, i dalje gluvoj na Božju reč, a bogami i slepoj.
Maši ti tim budalama koliko god hoćeš, rekao bih mu da sam ga sreo, oni te ništa neće razumeti. Naprotiv, što im više budeš mahao, sve će luđi da budu.

Toliki se trude da nađu Reč, izgovore je, i ne ide im. Pričaju gluposti, izmišljaju, lupetaju, lažu i ne urade nikada ništa pošto im Reč, svaki put, jednostavno izmakne. Carstva se gube, a pogotovo izbori kada nisi u stanju da nađeš pravu reč

I badava bih pričao. Verovao je, jadan Meher Baba, naivčina stara, u čovečanstvo, gotovo koliko i u svoju sposobnost da donese proviđenje, ono koje će svet transformisati u sasvim pristojno mesto za život. Čak je i obećao da će, u jednom trenutku, da izgovori Reč, i da će ta Reč onda sve da promeni, da donese ljubav, mir, pažnju i razumevanje, ali je, jadan, do kraja života nije pronašao, bar ne onu koju bi svi čuli, i umro je isto kao što je toliko dugo živeo. Ćutke.
Jebiga, kada razmisliš, reč i jeste nešto što je, toliko često, najteže naći. Pogotovo onu pravu, kojoj nikakvi padeži nisu potrebni da bi bila razumljiva.
I kada pogledaš okolo, lepo to i vidiš. Toliki se trude da nađu Reč, izgovore je, i ne ide im. Pričaju gluposti, izmišljaju, lupetaju, lažu i ne urade nikada ništa, pošto im Reč, svaki put, jednostavno izmakne. Carstva se gube, a pogotovo izbori kada nisi u stanju da nađeš pravu reč.
Da ne pričam o onim sitnim, ličnim gubicima, znate ono kada zbog pogrešne reči izgubite posao, ili vam neka divna dama, na vašu Reč, a ubeđeni ste da je bila prava, duhovita, zavodljiva, jebozovna, kaže jedno kratko “marš!”, i okrene vam leđa, zauvek.

Zajebano, nema šta. A opet, tako se malo ljudi, čak i 10. jula, odluči da ćuti.
A mnogima bi to bilo najpametnije što bi u životu mogli da urade. Da ćute. Bar jedan dan. Da ne kažu ništa, da ostanu bez komentara, predloga, rešenja, pitanja… Da probaju, za promenu, da slušaju, i da zaista čuju.
Onda bi, konačno, nešto i naučili. I prihvatili bi ćutnju kao komunikaciju. Mahnuli bi rukom, na razne stvari oko sebe, i krenuli da se bave nečim korisnijim od priče. Čitali bi na primer. O raznim Avatarima koji su znali da ćute. I imali razlog za to.
Razmislite o tome. I ućutite ponekad. U julu, na vrućini, kada je i vazduh tih. Ohladiće vas to, verujte mi.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar