KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Dupebris

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Dupebris


Da li ste razmišljali o tome kako obično sranje, i sve ono što prati taj fiziološki proces, može da vam pomogne da pronađete srodnu dušu?
Ja sam to shvatio odavno, bolje reći, palo mi je na pamet pa sam vršio istovar na najneverovatnijim mestima, pre svega po kabinetima, sve nadajući se da će mi to pomoći da se zbližim, i još važnije, razumem tu gospodu čiju sam gostoljubivost iskoristio da im se usred kuće pokenjam.
I nije išlo. Čak ni kada sam to uradio, čekajući sa onim Bujketom neki razgovor, u kabinetu nekadašnjeg predsednika nekadašnje savezne države. Još su mi tom prilikom i pantalone pukle, i ne vredi. S dr Vojislavom ništa nije moglo čoveka da zbliži pa sam otišao nesrećan, a on je ostao neobavešten. O svim mojim sranjima.
I skoro da sam hteo da dignem ruke i da teoriju proglasim ništavnom kada mi se dogodilo sledeće. Pobegnem ja od kuće, i pobegne Spaja od kuće, te se nađemo u stančiću u Kajmakčalanskoj i krenemo da ga delimo.
A kada s nekim deliš stan, šta uradiš prvo? Pa odeš u toalet, što vam je francuska reč koja označava „akt pranja, oblačenja i pripremanja samog sebe”, kako bi iz prve shvatio s kim imaš posla.
I ako nađeš dlake u lavabou, odmah da ti kažem – beži. Isto važi i za podignute daske u ženskom stanu, i za kantu sa ulošcima, onu nakrivljenu braonkastu četku, ili mrljave tragove barica oko WC šolje.
U takvim jazbinama se ozbiljan čovek kome je stalo do sebe – ne zadržava.
Zato sam i kod Spaje odmah virnuo u kupatilo, i video – šta? Pa vlažne maramice, one za bebe, što samo znači da čovek koji ih koristi ceni sopstveno dupe i posvećuje mu dužnu pažnju.
Posle smo Spaja i ja dugo pričali o svim prednostima vlažnih maramica, o potrebi zaštite sopstvenog dupeta, i o tome da ne razumemo ljude koji ih ne koriste, da ih ne smatramo za ozbiljne, čak ni za ljude, i tu, pored tog našeg WC-a, jednom zauvek postali smo srodne duše.

A kada s nekim deliš stan, šta uradiš prvo? Pa odeš u toalet, što vam je francuska reč koja označava „akt pranja, oblačenja i pripremanja samog sebe”, kako bi iz prve shvatio s kim imaš posla

Ali odmah da vam kažem, uopšte nije tu poenta. I celu priču o sranju i papiru za brisanje, počeo sam zbog nečeg drugog, a ne samo da bih vam još jednom približio svog pokojnog druga, za koga duboko verujem, takav je bio, da danas kenja u rajskom WC-u i koristi rajske vlažne maramice nekog biblijskog naziva, recimo – heruvimi.
Ne, zbog nečeg drugog sam počeo. I sada ću vam objasniti, a vi mi verujte slobodno na reč pošto sam tu temu, razvijajući svoju teoriju zbliženog sranja, duboko izučio i izlučio.
Dakle, ljudska vrsta nije znala za toalet-papir do pre nekih sto pedeset godina. I brisala se, sasvim nekritički, čime god je stigla.
I sigurno to već znate – glinom, kamenjem, sunđerom nabijenim na motku, lišćem, travom, školjkama, mahovinom, snegom, čipkom (aristokratska privilegija), vunom, kukuruznim klipovima, a samo je kineski car, tamo u četrnaestom veku, imao tu mogućnost da plemenitu guzicu briše – papirom. Za sva ostala dupeta bile su predviđene mnogo oštrije, pa samim tim i opasnije stvari.
I ko zna gde bi ovaj svet završio da u drugom delu devetnaestog stoleća, a gde drugde nego u Americi, nije izmišljen toalet-papir, preteča onog vlažnog, koji je zbližio mene i Spaju.
Slatkoća cele priče, ali i veliki nauk, leži u tome što su proizvođači prvih listića, a potom i prvih rolni, u proizvod utiskivali svoje ime.
A ako vi sada mislite – kakve budale, moram da vas razočaram, jerbo nisu, nego su ljudi prosto pratili davno pre toga ustanovljen trend.
Zato što je, i to od početka hoću da vam kažem, toalet-papir nastao – zbog novina!
One su, od trena kada su nastale, približile ljudima tu sjajnu mogućnost – da dupe brišu velikim komadima, ne vune, nego papira.
I nije nikakvo zezanje ako mislite da se nešto šalim, čak su i neke novine, primerice „Farmerski almanah”, u Americi štampane s rupom.
Praktična stvar, rupa je služila za kuku u WC-u, da novine posle čitanja možeš da okačiš i potom lako s njih strgneš to dupetu dragoceno parče papira.
A sve se to dešavalo mnogo pre prvih listića, onih s potpisom autora, što je opet prepisano iz novina, čist citat svih onih ponosno potpisanih govnarija u njima.
Dakle, da zaključim. Sranje zbližava definitivno, a ako mi verujete, i ovaj tekst o sranju, potpisan, mora da završi kao listovi „Farmerskog almanaha”, inače ću biti duboko uvređen.
I još nešto. Posle toga, bilo da čitate novine ili ih koriste kako i dolikuje, za dupe, stvar morate da popravite vlažnim maramicama. U suprotnom nikada nećemo biti srodne duše! Pa vi vidite.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar