KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Gang nach Canossa

Davno pre televizije, novina, paparaca, skrivenih kamera, tabloida i mobilnih telefona sa aplikacijama, 28. januara 1077. godine, završena je jedna od najpoznatijih rijaliti sapunica u istoriji

Neverovatno je koliko smo mi ubeđeni, stalno, da prisustvujemo nečem novom. I da smo izmislili sve te nepodopštine, rijalitije, svađe, psovke, tabloide, spinove...

Aha. Nadajte se samo. Sanjajte kako ste privilegovani. Prva "sapunica", iliti soap opera, emitovana je još 31. januara 1949. godine. Zvala se "Ovo su moja deca" i išla je svakog dana (osnovna odlika sapunice) na NBC televiziji u Čikagu.

A prvi rijaliti (logični, svakodnevni nastavak sapunice), kao eksperiment, nastao je 1971. i zvao se "TV istina". Sedam meseci je, bez skripta i scenarija, snimana porodica Laud, tipična američka, kalifornijska, sa velikom kućom, garažom, decom, psom... Više od tri stotine sati materijala je snimljeno i završilo se na isti način kao i razni rijalitiji danas. Porodica se raspala, pred kamerama, a režiser je izjavio: "Laudovi su porodica koja je pristala da se preda televiziji i da umre."

I šta sada kažete? Vi otkrili "Parove"? Ili Milomir Marić?

Da vam ne pričam da je mnogo, mnogo pre toga, kada nije bilo ni televizije, ni novina, paparaca, skrivenih kamera, tabloida, niti mobilnih telefona sa njihovim aplikacijama, a jedino postoji osnovana sumnja da je meni dragi Marić, sveprisutan i večan, sigurno bio tu, e, da je baš tada, 28. januara 1077. godine, završena jedna od najpoznatijih rijaliti sapunica u istoriji.

Glavni akteri ovih "Parova" bili su Henrik IV, sveti rimski car, i Grgur VII, rimski papa. Glavna frka izbila je oko toga ko će da upravlja investiturom, činom postavljanja velikih crkvenih dostojanstvenika na visoke crkvene položaje, pre svega u Nemačkoj, iz koje su, inače, bila oba takmaca, i car i papa

Tri dana je trajala, i ceo tadašnji evropsko hrišćanski svet nestrpljivo je čekao da, putem glasnika, bude obavešten o njenom ishodu, strepeći i nadajući se istovremeno, svako na svoju stranu, naravno. Zato što je ono što je za jedne strepnja, za druge, i uvek je tako bilo i biće - nada. A zvala se, i danas se zove, ta soap opera - Put u Kanosu.

Postavljena kao sapunica, uz sve prateće rijaliti sadržaje, da traje u nedogled, to je i uspela, pa je i danas pominju i oni koji pristaju na korisno poniženje, a bogami i oni koji uvek beskorisno odbijaju da pognu glavu pred višim interesom i mogućnošću da ostanu na vlasti. Glavni akteri ovih "parova" bili su Henrik IV, sveti rimski car, i Grgur VII, rimski papa.

Da su se ta dvojica posvađala, to vam je jasno, jer nema rijalitija bez poštene svađe, a oko čega, to vam je već duža priča, koja se, u osnovi, svodi na jedno te isto - čija piša će da bude veća, to jest ko će da bude veći gazda.

Glavna frka izbila je oko toga ko će, dal car, dal papa, da upravlja investiturom, činom postavljanja velikih crkvenih dostojanstvenika na visoke crkvene položaje diljem Svetog rimskog carstva, pre svega u Nemačkoj, iz koje su, inače, bila oba takmaca, i car i papa, nekadašnji redovnik koji se zvao Hildebrand, a onda mu se posrećilo. U Rimu.

Postavljati biskupe i ostalu bratiju, nije bilo samo pitanje protokolarno, nego mnogo više od toga - bilo je pitanje same suštine nečije vlasti. Je li bezgranična i beskonačna, ili nije?

Grguru je to bilo sasvim jasno, te je ušao u ozbiljne crkvene reforme, koje su se završile jednim od najznačajnijih papskih spisa ikada, čuvenim "Dictatus papae".
Zgodna literatura kojom je ustanovljena papska bezgrešnost i nepogrešivost, i njena sveopšta duhovna vlast na zemlji koja potiče direktno od Isusa Hrista, a sve preko Svetog apostola Petra,koji je, od sina Božjeg, dobio na upravljanje njegovu crkvu i u nasledstvo je ostavio, kome drugom, nego papama.

Papi, po tom aktu, nema ko na ovoj zemlji da sudi, do Boga samog, i svi imaju da mu budu podvrgnuti, a ako neki vladar, svetovni, ne bude to hteo, papa može mirno da ga svrgne.

Ozbiljno je to bilo zadiranje u prostor ubogog Henrika IV, te njemu nije preostalo ništa drugo nego da okupi svoje biskupe i papi, sa zbora, poruči kratko i jasno i dva puta: "Odstupi, odstupi. I od mene, cara, od moje carevine, a i sa papskog prestola."
Da pojača tu svoju odluku, Henrik je malo dodao i začina, pa je papu optužio ne samo za seksualne prestupe sa nekoliko vojvotkinja, nego i sa svojom, Henrikovom majkom Agnesom. I prokleo ga je, ali baš. Pa se vi pitajte otkud kletve i "ti si peder" po našim tabloidima. Od Svetog rimskog carstva, da vam ja kažem.

No, kako se u sapunicama sve zakuvava, zakuvalo se i Henriku. Grgur ga je ekskomunicirao, bacio anatemu na njega, pa se razne vojvode nemačke poplašile gneva Božjeg, čak je i njegov rođeni sin bio među njima, i odmetnule se, sazvale nov sabor i poručile Henriku - ili ćeš da skineš tu ekskomunikaciju sa sebe, ili nisi više car.

I šta će Henrik nego u Italiju. A kada je Grgur to čuo, pomislio čovek, kao u svakom dobrom rijaliti zapletu, da Henrik hoće da ga smakne, pa se ozbiljno uspaničio i iz Rima zapalio u zamak Kanosa u Toskani, pod zaštitu grofice Matilde Tuscijske. Mislim, a ko se, od nas, kad je frka, ne krije pod ženske skute? Nema bolje zaštite, i toplije.

I tu, pred grofični zamak, stigne Henrik, pokajnik, bez carskih insignija, prosto obučen, pognute glave, i pokuca na velika, teška vrata. A Grgur ni da čuje. I pokuca Henrik ponovo - ništa. Tri dana je jadan sveti rimski car čekao pred vratima, skrušen, da bi mu Grgur konačno otvorio, tog 28. januara leta Gospodnjeg 1077.
Da vam ne pričam dalje, sve je bilo po redu, Henrik pao na kolena, pustio suzu, priznao da je grešan, preklinjao...

Grgur ga je na kraju blagosiljao, pustio ga kući kao cara, a onda vam se sve zakomplikovalo i otelo kontroli, što je sasvim nova priča, pa ćemo o njoj drugi put.
Važno je samo da znate - ništa vam danas nije novo, pogotovo ne rijaliti soap opere.
A ni neko novo putovanje u Kanosu, da se pogne glava, ako ga bude, neće biti baš posve svež neki izum. Pritom, da sam na vašem mestu, ja bih ozbiljno razmislio pre nego što gordo pljunem na takvu mogućnost.

Da li svako od nas, bar jednom u životu, treba da ode na takav put. U Kanosu.