KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Hazjajin na telefonu

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Hazjajin na telefonu


Ako hoćeš da pišeš, piši, o kome god hoćeš, i nemoj da mi izmišljaš izgovore. Idi na trg, popni se na hoklicu, pa čitaj

Kad god počne priča o cenzuri, a trajala je cele ove trenutno umiruće godine, i nastaviće se i tokom nove, setim se Osipa Emiljeviča Mandeljštama, jedne od najčuvenijih žrtava Staljinovog terora, velikog pesnika, meni omiljenog, koji je život završio u gulagu, u tranzitnom kampu, baš 27. decembra 1938. godine.

Stigao je tamo zahvaljujući “Staljinovom epigramu” koji je 1934. godine prvo pročitao svojoj ženi, Borisu Pasternaku i Ani Ahmatovoj, pesmi posvećenoj vrhovnom vođi, njegovim debelim masnim prstima i činjenici da je za njega, vođu, “svako ubistvo bilo uživanje”.

Na te više nego jeretičke, a tačne stihove, Pasternak se, po svedocima, ozbiljno usrÔ, proglasio pesmu za samoubistvo i odbio da u tome dalje učestvuje.

Osip, naravno, nastavio da čita i drugima, sve dok ga neki od slušalaca nije prijavio tamo gde treba, a dalje znate i sami. Došla noćna ekipa, i odvela ga u Lubjanku, čuveni kagebeov zatvor u centru Moskve, a odatle se, naravno, moglo samo na jedno mesto. Ono konačno.

A znate li, vi koji se bavite cenzurom, šta se dešavalo u međuvremenu? I zašto ja danas tvrdim da mi toliko seremo o cenzuri, da je to zastrašujuće?

E, pa evo vam. Najpre, jedna pričica o Osipu, koju bi morao da zna svako ko hoće da se bavi bilo kakvim pisanjem, pa i novinarstvom.

Razumete poentu? Mislim, ako hoćeš da pišeš, piši, o kome god hoćeš, i nemoj da mi izmišljaš izgovore. Neće niko da te štampa! Super. Idi na trg, popni se na hoklicu, pa čitaj. Ni Osip nije objavio “Staljinov epigram”. Čitao ga je! Sve dok ga nisu prijavili.

Banuo kod njega, tamo, tokom teških dvadesetih godina prošlog veka, u kvartiru, mladi, razbarušeni tip, nabeđen sav, i požalio mu se da je pesnik, ali da, eto, niko neće da ga štampa.

A veliki Osip na to skočio, izbacio junošu iz stana, sve urlajući za njim, dok je ovaj strmoglavo jurcao niz stepenice: “A Hrista su štampali, a!”

Razumete poentu? Mislim, ako hoćeš da pišeš, piši, o kome god hoćeš, i nemoj da mi izmišljaš izgovore. Neće niko da te štampa! Super. Idi na trg, popni se na hoklicu, pa čitaj. Ni Osip nije objavio “Staljinov epigram”. Čitao ga je! Sve dok ga nisu prijavili.

Sad vam je jasnije? Sokrat je ispio kukutu. Ovidija su proterali. Erazma su zabranjivali. I Marka Tvena. I Defoa. Getea. Džordža Eliota, Volta Vitmena, Džeka Londona, Darvina, Viktora Igoa, Džemsa Džojsa, Hemingveja, Kerola, Dojla… Servantesa turili u tamnicu. I Vajlda. Savanorolu, koji je spaljivao knjige, spalili su, sa sve knjigama. Više od četiri stotine godina, od šesnaestog veka naovamo, važio je Index Librorum Prohibitorum.

Miki Maus je u pojedinim zemljama bio zabranjen. Da vam ne pričam da je kalif Omar spalio celu aleksandrijsku biblioteku i više od dve stotine hiljada knjiga u njoj, i da je jedan kineski car naredio da se sve knjige u Kini spale, i usput žive sa’ranio nekih četiri stotine konfucijanaca. I da je Kaligula zabranio Odiseju! I? Da li je sve to uspelo? Ma jok. Ljudi su nastavili da pišu. A ono od napisanog što vredi, preživi, na ovaj ili na onaj način, ako me pratite, šta hoću da kažem.

I zato, stvarno, šta vi, što kukate na cenzuru, hoćete. Da vas zaštite od svega? Ma hajte, molim vas.
Te neće da me objave, te mala mi plata, te pritisak sa svih strana, te režim ovakav…

Ma nemoj. A šta ti radiš?

Ti, koliko ja vidim, za razliku od Mandeljštama, za kojeg je Ahmatova tvrdila da je bio divan sagovornik “jer je umeo da sluša i nikad o sebi nije pričao”, manje-više samo o sebi i pričaš i pišeš.
I nesrećne čitaoce gnjaviš svojim utiscima, svojim stavovima, svojim mislima, a nadasve, svojim jadnim i bednim položajem.

I kada to vidim, dođe mi da svakom takvom kažem – pa to je zato što i jesi jadan i bedan, i nikada nikakav Mandeljštam od tebe postati neće. Niti Pasternak, koji se bar pošteno, i s pravom plašio.

I koji je jedan od glavnih junaka sledeće skaske, koju bi svi, koji se bave pisanjem, a pogotovo cenzurom, takođe morali da znaju.

Kad su odveli Osipa, njegova žena i Ana Ahmatova, pa i sam Pasternak, rastrčali su se po Moskvi, ne bi li mu negde spas pronašli. A Pasternak i nekoliko pisama uputio, između ostalog i Buharinu, koji je onda pisao Staljinu, i naveo kako se “Boris uzbudio”.

I šta je onda bilo? Pa Staljin pozvao Borisa Pasternaka, i nastao je jedan od najčuvenijih telefonskih razgovora u istoriji.

Ovako je to izgledalo:
Staljin: “Zašto se niste obratili meni i književnim organizacijama?”
Pasternak: “One se time ne bave od 1927. godine.”
Staljin: “Ali, on je vaš prijatelj. Kad bi moj prijatelj dopao nevolje, ja bih sve učinio da ga spasem.”
Pasternak: “Brinuo sam se, tako ste i saznali.”
Staljin: “Ali on je ipak majstor, majstor.”

Pasternak je onda rekao da to nije važno (mislio je da ga Staljin možda proverava), i pitao Staljina zašto govore o Mandeljštamu, jer on, Pasternak, već vrlo dugo sa Staljinom želi da priča o nečemu drugom.
“O čemu”, pita Staljin.
“O životu i smrti”, kaže Pasternak.

I Staljin mu spusti slušalicu.

A? Šta hoću da vam kažem? Pa da bi najveći broj ovih, koji seruckaju o cenzuri, da ih ovaj kojeg danas zovu Hazjajinom, pozove telefonom, uradilo još grđu stvar od Borisa Pasternaka.

Ne bi pričali o cenzuri, a još manje o životu i smrti, pričali bi o parama. I ovaj bi im spustio slušalicu. S pravom.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar