KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Jugoslavija

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Jugoslavija


Ima moj Aljoša jednog malog u razredu, samo se on s njim igra, ostali udarili u bojkot. I priča on to meni, a kada ga pitam zašto, on kaže, znaš, pa on je malo drugačiji. Posle se interesujem kod Marije šta mu znači to „drugačiji”, a ona mi mirno objasni: „Pa, Ciganče, bre, neće ovi s njim.”
A onda ja mislim, au šta ti je moderno doba, ništa više ne možeš da sakriješ, pa ni boju kože, poreklo, naciju, a ja kada sam bio mali, svi su nekako bili isti i pojma nisam imao ko je Ciganče, ko Hrvat, Crnogorac, Musliman… Znalo se samo ko je peder, a bila je i jedna koju su, smejući se, zvali „pušika”, ali mi to ništa nije značilo, i mislio sam dugo, puši devojka, pa šta, puše i svi ispred moje zgrade, a zovu ih Guta, Srle, Mićko, Risim, i niko se ne smeje kada im ime izgovara, a oni pale cigaretu za cigaretom.
Prosvetljenje sam doživeo tek devedesetih, kada i svi ostali novorođeni Srbi pravoslavne vere, od koje sam naučio samo ono: „… i rodi sina Emanuila…”, čisto da ostanem u toku, s korenima svih nas. Zato sam se i na prvom popisu prijavio kao Sijuks.
I tako prosvetljen sretnem tih devedesetih Mitru, tipa jednog iz razreda OŠ „Marko Orešković Krndija”, starog Paviljonca koji mi je onomad, u skamijama, dosta išao na onu stvar, te sam strašno želeo svih osam godina da ga pošteno prebijem, što mi Mitra, mudrac, nije dozvolio, uvek je bio dovoljno daleko kada me spopadnu napadi besa.
I šta drugo takav pametni mladić da bude u Beogradu devedesetih nego taksista, prevejan, glasan i bučan, naslonjen na golemo „Mercedesovo” vozilo, tamo kod Doma zdravlja, a „mečka” opremljena srpskom trobojkom i krstom koji vise s retrovizora, i lepo sam video kako drži predavanje ostalim taksistima, baš kao nekada u našem razredu, i kako bar polovina prisutnih ima istu onu želju da mu bar malo razbije glavu i začepi usta. Logoreičan je bio Mitra uvek. A to zna da nervira čak i taksiste.
I video me je, nego šta. I prodrao se preko ulice: „Gde si, Vanja!” te nisam imao nikakvog drugog izbora nego da stanem, izljubim se tri puta, pitam za zdravlje, i ponovo poželim da ga nalupam, što je bilo dosta frustrirajuće, mator sam već bio, protivnik nasilja, spreman da sam sebe osudim zbog grešnih misli, a opet, kada neke ljude vidiš…
I šta da vam kažem, umesto šamarčine, počeo sam da postavljam, ispostavilo se, glupa pitanja. Najpre ono – koga viđa od ljudi iz škole.
Kako koga, kaže na to Mitra, viđam bre sve, eno ga Batan taksira na aerodromu, divlje, a Frulica je ovde kod mene, vrti đevrek sa iste stanice, a Dule je taksista u blokovima…
Moram da priznam da sam bio prijatno iznenađen činjenicom da su toliki drugari završili u taksiju, sve probisvet do probisveta, čime su se moje nekadašnje ocene njihovog mozga i karaktera pokazale kao tačne. Ali umesto da se na tome zaustavim, nastavio sam dalje i saznao i sve što nisam hteo.

Šta ti je moderno doba, ništa više ne možeš da sakriješ, pa ni boju kože, poreklo, naciju, a ja kada sam bio mali, svi su nekako bili isti i pojma nisam imao ko je Ciganče, ko Hrvat, Crnogorac, Musliman. . .

Vesna Franić, na primer, otišla. Tako bar kaže Mitra, a bio joj komšija, što na Novom Beogradu uvek znači samo jedno – sve je o njoj znao. Gde, pitam ja dalje, a on suvo kaže, u Švicu. Što, nastavim glupo, a Mitra me pogleda i pljucne u prašinu, pa veli – kako što, pa Hrvatica! Ne seri, kmeknem ja, stvarno? Naravno da je stvarno, i ćale joj je Hrvat, i sestra, objasni mi Mitra, svi su zapalili. Vidiš ti to, kažem ja, a završila medicinu, ona i Kema bili zajedno na fakultetu… Znam, kaže na to Mitra, pa i on zapalio. Ko? Pa Kema. A što on? Ti si lud, Vanja, kako što, pa Musliman, Hadžišehović, brate, jesi mu zaboravio prezime. U, jebote, udarim se ja po glavi, ko bi rekao da je Kema Musliman, nikada mi to na pamet nije palo, a trebalo je, baš sam glup, vidiš ti njih, ko zna koliko ih je još bilo. Mitra se nasmeje, i kaže naravno da je bilo, i pomene i Pašu, mog najboljeg druga. Pašoski Goran, Makedonac, nije više tu.
Stvarno, zapanjim se ja, i kažem sigurno je u Australiji, Makedonci tamo pale, na šta se Mitra nasmeje i opet pljucne i kaže, ma jok, bre, eno ga u Americi, valja gudru tamo, on je zato zapalio, kriminal brate, i šta hoćeš, vas dvojica ste to bili, razbojnici, mislio sam da ćeš i ti tako.
Tu sam već Mitri objasnio da je bolje da idem nego da ga bijem, i on se složio, a ja otpešačio, razmišljajući kako, eto, toliko toga, ispostavilo se važnog, o ljudima iz škole nisam znao.
I setio sam se toga u Aljošinom slučaju, i bilo mi je krivo. Ne treba da se druži s „drugačijima”, htedoh da mu kažem, jerbo će isti zapaliti, i biće mu žao, a ostaće ovi, isti, pravoslavni, taksisti, za koje će mu posle čitav život biti krivo što ih nije tukao. Na vreme.
Mislim, jebem ti Jugoslaviju! Ali stvarno. I sve što nam je od nje ostalo.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar