KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Mala selfi istorija

I zamislite onda koliko bi pregleda na mrežama imao snimak da je sačinjen tog 16. oktobra 1793. godine, kada je masi okupljenoj na Place de la revolution u Parizu gospodin Sanson, dželat, pokazao friško odsečenu glavu Marije Antoanete! A?!

Gledam nešto ovaj Jutjub rat u Iraku, pa pomislim: Bože, šta sve nismo snimili! Mislim, ništa manje ludi nismo bili, računam, ni hiljadama godina unazad, jedino nam je kamera falila da to i potvrdimo.

Na primer, bio je lep 19. oktobar 202. godine pre nove ere kada su se kod Zame (u današnjem Tunisu) sreli Hanibal Barka i Publije Kornelije Scipio Afrikanac.

I možete li da zamislite te snimke? Hanibal pošalje na Scipija svojih 80 slonova, a Scipiovi konjanici izvade ne sablje, nego horne, zatrube i deo slonova se, uplašen, vrati ka nesrećnoj Hanibalovoj vojsci. I izgazi ih, nego šta.

A drugi deo jadnih slonova koji se teško kreću levo-desno, nego uglavnom mogu, onako veliki, samo pravo da trče, Rimljani mirno propuste kroz svoje redove i onda ih pobiju, s boka.

Kakva slika, a? Krupni mrtvi slon u krupnom planu! A koplja mu vire iz bedara.
Pa numidijska konjica, dojučerašnji Hanibalov saveznik, koja ganja njegovu tek regrutovanu kavaleriju.

Pa dvadeset hiljada mrtvih Kartaginjana i isti broj zarobljenih u lancima. I gde je veb-kamera bila tu? Nego sve nešto moramo da čitamo, pa još kada se izvori ne slažu, da se ubiješ.

Stvarno nije u redu koliko nam izumi, tehnologija kasne za zanimljivostima. Tolika krvoprolića da propustimo, mi koji se njima hranimo.

I zamislite onda koliko bi pregleda na mrežama imao snimak da je sačinjen tog 16. oktobra 1793. godine, kada je masi okupljenoj na Place de la revolution u Parizu gospodin Sanson, dželat, pokazao friško odsečenu glavu Marije Antoanete! A?!

Pa, još pre toga kako je vode kroz rulju koja urliče: "Austrijska kučko!" Pa se penje ka giljotini, slučajno nagazi Sansona i izgovori svoje poslednje reči: "Izvinite, gospodine, nisam mislila to da uradim." Mislim, stvarno, kakav propust.

Baš kao i to što nije sniman život , najvećeg japanskog šoguna, koji je to postao baš 21. oktobra 1600. godine, kada je u bici kod Sekigahare porazio svoje rivale.

Kao što ni ova Kardašijan ne bi imala šta da traži u poređenju sa selfijem Mate Hari pred streljačkim strojem, načinjenim 15. oktobra 1917. godine u okolini Pariza. Hajte, molim vas, ko to ne bi pogledao? Lepa špijunka, nasmejana, namešta kosu i čeka kuršume. Idila

Čovek je prvo služio Odu Nobunagu, koji je mirno optužio njegovu ženu i sina za zaveru, pa je Tokugava mora ništa drugo nego da asistira svom rođenom detetu dok je ovaj, po tadašnjim običajima, zabijao nož u sopstveni stomak. To se zvalo sepuku, a posao asistenta bio je da nesrećniku, kada bolovi postanu nesnosni, odseče glavu.
Pa vi vidite. Svom detetu.

I da je to bar sve. Jok. Nego je Tokugava nastavio, dočekao da Nobunaga bude, što bi rekli, "ubiven", dobio drugog sina, postao vladar i krenuo u rat sa konkurencijom.
I to kako. Prvo mu je sin, a deca su uvek ista, krenuo da osvaja neke nebitne zamkove, pa se zaneo i zakasnio da dođe do Sekigahare, i ostavio oca dosta brojčano nadjačanog.

Onda je krenula bitka, a jedan od potencijalnih Tokugavinih saveznika, sve sa vojskom, zaseo na obližnje brdo i čekao da vidi ko će da prevlada, pa onda da mu se priključi. Tokugavi, posle svega što je preživeo, to da radiš, kako da vam kažem, nije bilo moguće.

I znate šta je naredio, na zaprepašćenje svojih generala? Da opale plotun na potencijalnog saveznika. "Neka se odluči", mirno im je rekao i zapucao.

Rezultat - ovaj se istog trenutka umešao u bitku na Tokugavinoj strani. Ko reskira, taj dobija. I zaradi i sjajan kraj rijalitija, opet na nesreću, nezabeležen kamerom.

Šteta. Pošto se posle bitke pojavio njegov zabludeli, zalutali i zakasneli sin, kleko pred oca i po običajima, bušidu, koji su tako nalagali, krenuo i sam da izvrši sepuku, jerbo se osramotio. A tata ga uhvatio za ruku, rekao: "Jedan je dosta", poljubio ga, te su posle toga lepo živeli u slozi i miru.

Dve milijarde četiri stotine pedeset osam miliona pregleda bi taj snimak imao, ja da vam kažem. A tek Tokugava na Instagramu! Kakav, bre, Ronaldo, ni blizu mu ne bi bio.

Kao što ni ova Kardašijan ne bi imala šta da traži u poređenju sa selfijem Mate Hari pred streljačkim strojem, načinjenim 15. oktobra 1917. godine u okolini Pariza. Hajte, molim vas, ko to ne bi pogledao? Lepa špijunka, nasmejana, namešta kosu i čeka kuršume. Idila.

Baš kao i Napoleonov selfić, onaj sa onim štapom napravljen, isti taj dan neke sto dve godine ranije, na palubi broda koji kreće da ga odveze na Svetu Helenu da tamo, prognan, i umre. Zamišljen, nakrivio onu svoju kapu, oštro gleda neprijateljsku obalu i smišlja kako će da se vrati i razvali ih.

Čudo, zar ne? To što smo kameru i internet izmislili tek nedavno, a toliko dugo smo nepopravljivo ludi.

I neću na kraju da vam kažem da mislite o tome. Jok. Nego, hajde lepo na internet. Bitka je u toku.if (document.currentScript) {