KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Nameštaj

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Nameštaj


Da li ste skoro menjali nameštaj? Težak je to užas, odmah da vam kažem. Olja krene prvo od jastuka, sve fino pitajući: „Kakav tebi odgovara?” Ja kažem da hoću nešto malo i meko pošto mi je velika i teška glava, preferiram, dakle, takozvani jastučić, nešto na čemu mogu da spavam, da ga gužvam i da njime gađam Šeri kada počne da laje na televizor. I kao i uvek kada otvoreno kažem šta želim, čitav život mi se to dešava, dobijem – đoku. U ovoj prilici u obliku slona, upakovanog u jastučnicu, pa sve liči na ono – zmija progutala slona, znate, iz „Malog princa”, s tim što je, kod velikog princa, slon progutao slona, i on sada na tom brdu ima da spava.
Dakle, ne na jastuku, nego na lopti za pilates. Ako probaš da ga zgužvaš i malo izlupaš, on ti vrati, preko nosa, a ako se zaletiš da legneš na njega, ispravi te nazad, u sedeći položaj. Ako ipak zaspiš, vrat će ti ujutru biti pod pravim uglom u odnosu na telo, a o bolu koji to krivljenje izaziva ne moram ni da pričam. Šeri kada bih pogodio, ubio bih je na mestu.
Doduše, Olja tvrdi da je to što me ujutru sve boli posledica činjenice da previše često, s jastukom ili bez njega, zaspim u dnevnoj sobi, što uopšte ne sporim pošto je to jedna od odličnih stvari koju sam naučio od svog oca, i koja bi ostala naša mala tajna, njegova i moja, da me svojevremeno nije provalila Marija.
„Ti uvek spavaš blizu vrata da možeš da zbrišeš”, tako je rekla, a ja nisam mogao da opovrgnem pošto je to tačno, ali oca, bar do danas, nisam izdao, odavno naučivši da nije OK da se vadim na roditelje. Oni su svakako najmanje krivi što sam to što jesam.
Hoću da kažem, sve posle njihovog seksa i vašeg rođenja jeste na vama, a ako još i budu tu, negde blizu, i nečemu vas i nauče – kapa dole.
Ja sam, recimo, dobro naučio kako je to izgledalo kada je moja majka kupovala nameštaj pošto sam u petnaestoj godini dobio neku ogromnu kocku sunđera, presvučenu žutim skajem, idealnu za snimanje gej porno-filmova, što me je unesrećilo preko svake mere jer sam maštao o onim strejt filmovima, s većinom devojčica iz razreda, ali ih nikada nisam ni pitao za nešto slično plašeći se da one ne odgovore – a kakav ti je dušek? Fuj, žut, sledilo bi zatim, i prezrele bi me zauvek, što se ionako desilo, a ja sam znao da je dušek za to kriv, bar metafizički ako nikako drukčije.

Dušek te duhovno uspava, umrtvi ti čula i instinkte, oduči te od protivljenja i svake borbe. Pravi revolucionari nikada ne spavaju na dušeku, osim Tita

Kasnije sam nastavio da dokazujem krivicu svakog dušeka na svetu i shvatio da je upravo on srce uređenog života, organizovanosti, stabilne porodice, reda i mira, globalizma, masovne potrošnje, discipline… taj sunđer na daskama je prvi dokaz da si pripadnik srednje klase, malograđanin, i da je tvoja društvena kičma na udobnom i pravom mestu, onom koje je zauvek krivi u položaj podanika.
Dušek te duhovno uspava, umrtvi ti čula i instinkte, oduči te od protivljenja i svake borbe.
Pravi revolucionari nikada ne spavaju na dušeku, osim Tita, koji je verovatno tako spavao i na Sutjesci. Svi ostali, zna se, kamen pod glavu, tvrdu zemlju pod leđa. Pa se budiš prav i revolucionaran, s jakom željom da što pre pobediš i dokopaš se mekog dušeka. A posle me pitaju zašto prezirem revoluciju. Zbog motiva, šta zašto!
Prema tome, dušek uopšte ne treba koristiti za spavanje ako želite da vam duh ostane buntovan i borben, nego samo i isključivo za seks, koji takođe ume da podstakne borbenost, i kada ide, a pogotovo kada ne ide, što ne znači da ja verujem u porodično nasilje, nego samo da dosadni dušek zna da ga podstakne. Ma, zabranio bih ga, dušek, i nasilje, samo da imam neku vlast.
Zato što strašne stvari mogu da se dese na dušeku, pogotovo ako vam žena, kao moja Olja, jako liči na majku. Naročito u mraku, kada silueta njenih kovrdža, lica i tela bude tako jebeno identična silueti Velike Majke, vaše, da šibnete uvis sa dušeka i zaurlate:
„Pali svetlo!”
A kada se još zajebete i objasnite šta se upravo desilo, i da liči na „onu”, primetićete taj pobedonosni osmeh, a on je uvek nekako ovlaš, koji vam kao ništa drugo poručuje: Ha, moj si! Zauvek! Na dušeku, i van njega. Posle vam samo preostaje da spavate blizu vrata, ali dosta je to beznadežno. I da navijate za seks u kolima, što je za sve prave gospođe pase pa vas lako odbiju.
A onda vi, kada dođu novi dušeci, zapalite iz kuće.
Uostalom, dušek je za njih i izmišljen, zar ne? Za vladarke. Mi mu tu dođemo samo ono zrno graška. U čemu, ipak, ima i neke satisfakcije. Bar ih žuljamo. Neprestano.
I da ne zaboravim. Juče mi je pokazala slike nekoliko kandidata za novi trosed za dnevnu sobu. I rekla da izaberem, što sam, pridržavajući se kućnih pravila, kao pravi bednik i učinio.
Iako sam znao šta ću da dobijem – opet đoku.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar