KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Nikita

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Nikita


Kaže meni Olja kako uopšte nisam u kući, kako stalno sedim po kafanama, samo čekam priliku da negde odem, od jutra do večeri, a ja joj onda lepo objasnim.
Da je najstrašnija rečenica mog detinjstva glasila: „Ivane, doći ćemo mi kući”, da je istu izgovarala moja majka i da je to, ali uvek, značilo da sam nešto gadno uradio i da me kod kuće čeka sve ono što je tadašnju nevaljalu decu, a ja vam nisam baš bio tu neki izuzetak, čekalo.
I nije pomagalo što sam znao da pokupim sve kaiševe iz kuće i sakrijem ih pod tepih, da pobacam papuče, ispremeštam varjače… teška je bila ruka moje majke kada ništa drugo nije mogla da nađe. A što je najgore, nikada nisam ni pomislio da ona slučajno nije u pravu. Majkama se, u moje vreme, bespogovorno verovalo, i to ti je to.
No, hvala bogu, nije mene mama naučila samo da izbegavam kuću i eventualne kazne. Kratko i oštro, podučila me je i mnogim drugim životnim lekcijama, od kojih su neke, tvrdim to, bile ne samo korisne nego i spasonosne.
Bilo je to sedamdesetih. Iz škole me poslali kući po pionirsku maramu pa da se onda nacrtam na onom kružnom toku kod novobeogradske opštine. Trebalo je tuda da prođe drug Tito vraćajući se s nekog od svojih belosvetskih putovanja, te su sve novobeogradske škole uredno okupile decu, podelile zastavice i spremile ih da kliču, mašu i tapšu velikom vođi u čast.
I hteo sam i ja, prvi i poslednji put u životu, to da radim, ali šta da vam kažem, isprečila se moja majka, rekla: „Molim?!” i „Marš!” i „Sedi tu i da se nisi mrdnuo”, te sam ja tu fantastičnu priliku propustio i jako dobro naučio bar dve stvari.
Najpre, da je svaka okupljena masa grupa ljudi kojima fali sopstvena glava, i zatim, da se, kada svi počnu da se nekome dive, povučem malo u stranu i sačekam da divljenje prođe.
A kada to nauči, neko ko je imao pravu majku, ludu baš onoliko koliko treba, onda isti odnos ima i prema svakoj velikoj pobuni, ispravljanju istorijskih nepravdi, kuknjavi na diktature, revolucijama, i čestom linču koji posle toga, obično, usledi.
I što je najvažnije, sve što kasnije nauči samo potvrdi one osnovne, mamine teze. Bolji primer za to ne postoji od događaja koji se zbio 25. februara 1956. godine, na 20. kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza, na kojem je baš drug Nikita Hruščov, u gluvo doba, odmah posle ponoći, pročitao svoj čuveni „tajni referat” službenog naziva „O kultu ličnosti i njegovim posledicama”. Dok ga je čitao, mnogim učesnicima kongresa je pozlilo, neki su doživeli srčani udar, a brojni su bili i oni koji su, ubrzo posle kongresa, izvršili samoubistvo, posebno u Gruziji, rodnoj grudi onoga čijem raskrinkavanju je čitav referat i bio posvećen.
Famozno Nikitino štivo, proglašeno za jedan od najboljih govora u istoriji, razbucalo je čitav Staljinov poredak, priznalo zločine u Gulagu, masovna ubijanja, interniranja, čistke i sve ostalo o čemu su, pre Nikite, govorili toliki, ali ih je malo ko slušao.
Nikita se, naravno, proslavio kao reformator. Govor jeste bio tajni, čitao se isključivo po raznim ograncima partije, i bio je poslat liderima lagera, zemalja koje su bile članice Istočnog bloka.
Jedan poljski novinar, Jevrejin, video je slučajno govor na stolu sekretarice nekog visokog dužnosnika u poljskoj partijskoj centrali u Varšavi, maznuo ga, odneo u izraelsku ambasadu, ambasador ga slikao, prosledio Šin Betu (izraelskoj obaveštajnoj službi), Šin Bet odmah to prosledio u CIA, a Alen Dals, čuveni šef Centralne obaveštajne agencije, svojoj vezi u „Njujork tajmsu”.

Nikitin govor, jedan od najboljih u istoriji, razbucao je čitav Staljinov poredak i osvanuo u „Njujork tajmsu”

Na stranu to što je istraživačko novinarstvo odvajkada funkcionisalo na isti način kao i danas – odoh u službu, tužilaštvo, policiju da mi nešto daju pa da i ja budem novinar istraživač – „Njujork tajms” je sve to tresnuo na naslovnu stranu, i legenda o Nikiti je rođena.
I tek mnogo kasnije otkriveni su razni slatki detalji o reformatoru. Da je postao partijski vrhovnik zahvaljujući poznanstvu s Nadeždom Alilujevom, Staljinovom ženom, koja ga je hvalila kod Hazjajina; da je bio vrlo predan u izvršenju čistki i da je radosno, kao šef moskovskih komunista, prebacivao normu u poslu istrebljenja izdajnika (jednom je Politbiro tražio da 35.000 neprijatelja bude uhapšeno, a 5.000 streljano, a on je lično podigao taj broj i pretpostavljene izvestio da je uhapšeno 41.000, a streljano njih više od 8.000); da je tokom Staljingradske bitke, kao pol-kom, slao ljude u bitku bez oružja, masovno streljao „dezertere” i izlagao civile masakru, opet zbog norme; da se ulizivao Staljinu na razne načine, potkazivao kolege…

Sam u svojim memoarima piše kako ga je Staljin, u svojoj dači, terao da igra „kad drug Staljin kaže da igraš, mudro je da to i uradiš”, a meni je posebno draga slika s jedne večere koju Nikita s patosom opisuje: Staljin svima naručio supu, a kada je stigla, svoju odložio i gleda jednog po jednog, uz onaj svoj svedržački, cinični osmeh. A oni jedu i znoje se, sve razmišljajući o silnim otrovima koje je Hazjajin mogao da im servira, pogotovo ako su mu se, kao bedni podanici, baš do kraja smučili.
I eto, to sam hteo da vam kažem. Da ako hoćete da vam u biografiji piše da se niste divili vođama, najpre prestanete da preterujete s divljenjem raznim revolucionarima, reformatorima i borcima protiv kulta ličnosti. Pogledajte im, pre toga, biografije.
Poučnih tu stvari ima.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar