KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Pišoline

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Pišoline


Moram da vas nešto pitam, u poverenju.
Da li biste glasali sutra za nekoga kome je slogan: „Mi kada vam ga uvalimo, nećete ni da osetite”?
Ludo pitanje, a? I ja bih to rekao da slučajno ne znam otkud se baš ono pojavilo, a da bih vam to ispričao, moram malo da zakomplikujem, ali ne brinite, nije strašno, samo pratite i radnju i tok misli koliko god da su one besmislene.
Prvi deo – kako sam stradao.
Pa, vrlo prosto. Otišla Olja u Beč, sve u dogovoru sa onim njenim klubom žena, da pohara radnje, i za sebe i za njih, i da bude „šanel” trafikant, uz sav moj strah da će kad-tad biti zaustavljena od carinskih vlasti, a onda i kuku i lele.
I sedim ti ja tako kod kuće, ophrvan strahom, i ne znam, ne sanjam da se istovremeno u Beogradu dešava drama, i to kakva.
Marija bila na nekoj zabavi pa krenula u kasne sate kući (onaj njen Miki tolerantan jedan čovek), ali – pazi sad – vrata zaključana, ključ u bravi, a Miki i klinci ne čuju ni zvono ni telefon.
I šta će Marija nego pravac kod mene, jadna žena.
Finale se odigralo kod Perice u kafani kada je moja iz Beča tek pristigla Olja delila plen i razne vesti s Bojanom dok smo Vasa i ja ćutali ko mulci i gledali u čašu, tek da ništa od te svečanosti ne pokvarimo.
I kako ide taj dodaj-mi-tu-tašnu razgovor? Pa onako, klasično, ženski: srce, dušo, zlato, cmok-cmok, vidi šta si donela, ju, divno, cmok-cmok, krasno, i kako je bilo, uzela si tuđi kofer, joj, strašno, zamisli, mogao je „šanel” da završi u Zimbabveu, kradu na aerodromu, naši sve tamo rade, užas…
– A znaš šta još?
– Šta?
– Dok sam bila u Beču, znaš ko je spavao kod njega?
– Ko?
– Marija!
– Molim?!
– Bivša žena!
– Rokni ga odmah, ja bih Vasu sigurno roknula.
Mislim, Vasa je mnogo gore prošao. Zbog pretpostavke. A ja tako – tako, pošto sam našao razna objašnjenja.
Drugi deo – kako sam se izvukao.
Probao sam najpre da objasnim da je to dosta nesrećna situacija za mene jerbo, da imam ikakve sreće, u moj stan bi, dok mi je žena na putu, banula Džena Džejmson, ili bar slična njoj, plavuša da bude pod obavezno, a ne – bivša žena.

Pozvali smo Pericu da posvedoči, i saopštili cenjenom publikumu da smo osnovali Klub malih piša i da samim tim o našoj, mojoj eventualnoj krivici nema šta da se razgovara

I stvarno, dosta smo smo se bedno i Marija i ja osećali te noći, prve u ko zna koliko vremena bez dragih nam partnera, svesni činjenice da nam je život gadno vratio, i spojio nas – sa bivšima.
A bivši, to mu dođe gotovo kao dijagnoza, neka strašna boleština koje si se jedva rešio, ali – vraga – zna to moj Vasa, desi se recidiv tu i tamo, i u medicini i u životu, te ti ne preostaje ništa drugo nego da patiš.
I patio sam ja javno, pred celim društvom, i Vasa je patio zbog mene, ali avaj, slaba vajda, pošto je ženski klub bio dosta neumoljiv s pitanjima koja prethode otkidanju moje nesrećne muške glave: Ma nemoj! I ti, ništa?! Ženo, kako si mogla! Nisi ga nalupala!
I pazite, i Vasa i ja smo na taj dan mogli ozbiljno da najebemo da se nismo setili onog čuvenog trika i brže-bolje promenili temu.
Treći deo – kako je nastao slogan.
Pozvali smo Pericu da posvedoči, i saopštili cenjenom publikumu da smo osnovali Klub malih piša i da samim tim o našoj, mojoj eventualnoj krivici nema šta da se razgovara.
Šta da vam kažem, svi se danas kurče, razmeću se, nabijaju sve na onu stvar, pokazuju je prstima, sve znaju, sve mogu, jebu svaki dan, i to toliko da se čoveku svaka pomisao na seks smuči unapred, i da nama, običnom malom svetu, uz to i nevino optuženom, ne preostaje ništa drugo nego da nađemo neki svoj zapećak i iz njega delujemo.
Stara je to inače ideja, osmislili je moj Marko i ja, Vasa, Perica i Sale se pridružili, i to nam je ubrzo postao odgovor na sve učestalije napade, pogotovo one sa ženske strane.
Samo kažeš – ma, nemoj mene, meni je mali, i sve stane. Čista čarolija.
Tako su mi se i gospođe skinule tog dana s vrata jer ko će s pišolinama – Vasin izraz – da se zamajava.
I sve bi bilo uredu da nam nije ambicija proradila pa smo počeli da razmišljamo o pokretu, stranci i izborima.
Otuda i slogan s početka.
Sviđa vam se? Slogan? Ja nešto mislim: ko, bre, ne bi za nas glasao, naročito kada mu lepo objasnimo da je to ideal kojem treba težiti – da, kada te već jebu, a jebu te, bar nađeš nekoga koga nećeš ni da osetiš.
Je l’ tako? Tako je!

+ Ostavite komentar