KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Vlati trave

Maj mesec. Onaj u kojem biramo i ubijamo svoje vođe. Mihaila i Aleksandra smo ubili, a trideset prvog dana ovogodišnjeg maja ustoličili jednog drugog Aleksandra. I znate šta mi je palo na pamet dok sam to gledao? Da je baš 31. maja daleke 1819. godine rođen Volt Vitman. Čuli za njega? Pesnik, jedan od najvećih, o čijoj se seksualnoj orijentaciji dugo raspravljalo, sve dok Oskar Vajld nije izgovorio čuvenu rečenicu: „Još uvek imam poljubac Volta Vitmana na svojim usnama."
I da je Vitman, za razliku od nas, znao koliko svaka sloboda prestaje smrću, kao i da svaki put kada ubiješ - bilo onog dole, bilo onog gore - ubiješ i sam sebe.
Zato je, kada su u Americi ubili Abrahama Linkolna, napisao čuvenu pesmu „O kapetane, moj kapetane".

Ja bih, umesto zakletve i svega što novoizabrani predsednik posle toga govori, uveo jednostavno pravilo: da stavi ruku na „Vlati trave" i pročita Vitmanove stihove, pesmu „O kapetane, moj kapetane"

I da sam mogao, a nisam, ja bih, umesto zakletve i svega što novoizabrani predsednik posle toga govori, uveo jednostavno pravilo: da stavi ruku na „Vlati trave" i pročita Vitmanove sledeće stihove:
„O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba završena!
Pobedismo! Najgora oluja nije nam brod skršila,
Luka je blizu, zvona čujem, klicanje ljudi i trk.

Dok oči prate čvrsti naš brod, što pristaje smeon i mrk!
Ali, o srce! Srce! Srce!
Na palubi je moj kapetan,
U svojoj rujnoj krvi leži,
Mrtav i ledan.
O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Čuj: zvona biju!
Ustaj! Za tebe trube ječe i zastave se viju,
Za tebe venci, cveće, i ljudi što se stiču
Na molo hrpimice. Slušaj! To tebi željno kliču.
O kapetane! Oče!
Ko u snu nekom gledam,
U naručju mi ovde ležiš,
Mrtav i ledan.
Usne su mu blede, mirne, kapetan samo ćuti,
Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mu nemaju puti.
Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,
S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.
Kliknite obale! Zvonite zvona!
A ja - setan i bedan
Palubom šetam, gde leži kapetan,
Mrtav i ledan."
Jezivo, a?
Ali i veoma važno. Baš zato, uveo bih i pravilo da, dok on to čita, i svi mi to radimo zajedno s njim. Zato što je to možda jedini način da ne zaboravimo ni Đorđa, ni Mihaila, ni Aleksandra, ni Zorana, niti sve ostale koje smo sami ubijali, svaki put verujući da to radimo u ime nekog višeg cilja. Takođe, ispred same Skupštine bih postavio spomenik Vitmanu i oko njega posadio vlati trave. Sve s velikim znakom, takođe posađenim: „Nemoj da gaziš! Gaziš sebe."
I tek tada, kada bismo sve to uradili, možda bi postalo nebitno ko nam je predsednik, bar u onoj meri dovoljnoj da se više ne ubijamo. I možda bi izbor nekog novog bio mnogo manje melodramatičan.
Možda bismo prestali da se bijemo oko predsedničkih kandidata. Ne znam, previše je tu tih nezgodnih „možda". Ili smo mi, opet možda, previše zajeban narod za tu vrstu katarze. Stvarno pojma nemam.
Ali znam da bi ovaj, koji je položio zakletvu na Miroslavljevom jevanđelju, spomeniku iz onog doba u kojem su se naši kraljevi takođe međusobno tamanili, morao ubuduće, bar jednom dnevno, da čita „O kapetane, moj kapetane". I da zna da ga strašna plovidba tek čeka. Zato što je naše more najnezgodnije na svetu. Eto. Razmislite o tome.