KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Žučna kesa

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Žučna kesa


 Čekam praznike u samrtnom strahu. Kao prase pred Božić. Hoće li me seći ili ću preteći bar do sledećeg svinjokolja? Da ne pričam kako mi je sada frka da jedem masno. A vreme iznutricionističko, svuda oko mene kavurme, papci u saftu, crevca, brizle, škembiću, glave u škembetu, pa pihtije, švargle, krvavice, čvarci i nesrećni prasići, od kojih, verujte mi, svako liči na mene, i to ne samo zato što sam debeo nego više onako sudbinski.

Eto, počelo je. Vreme slava i praznika. Ujutru ne ustajem bez Maraje Keri i „All I Want For Christmas Is You”. Dobra Maraja, nema šta.

Još kada tu dodam dečje rođendane, i Slađin, pa sve što je Olja smislila za 31. decembar, a onda i moj rođus u januaru, i Mocin, na kraju i slavu u februaru… Nema luđeg perioda za moju malenkost od tog centralnog dela zime, u kojem se sve skupilo, zgužvalo, svi te negde zovu, ti zoveš, firme organizuju žurke, žurke dezorganizuju firme, muzičari super zarade, kafedžije trljaju ruke, ti sam trljaš glavu, bolestan si posle danima i jedva čekaš da sve to prođe, ali ne vredi, odužilo se beskrajno, i taman kada misliš da si se sredio, zvoni telefon, stigne poruka – u sredu, od 21 sat, tu i tu…

Uf! Mnogo nezgodno, a počela da me boli i žučna kesa, bez obzira na to što mi se ne završava kod mog Vase, uvek spremnog da me secne, što zbog pupčane kile, što prosto onako, i još mi tvrdi da je sve to pičkin dim, laganica, a i njemu ruka laka, profesorska, začas će sve to, i uveče već mogu kući.

I šta da vam kažem, verovao sam ja njemu doskoro, dok Bojana nije morala na neku sitnu intervenciju, a on i ja se zajedno tresli kod Vuka, a posle i kod Dimitrija, on od straha, a ja zato što je mrdao i sto i stolice. Sve vreme sam se trzao, da nije zemljotres ili bombardovanje neko, nikada se to kod nas ne zna.

I tada sam mu lepo rekao: „Vasilije, zaboravi! Ja pod nož ne idem, a i kila mi sasvim lepo stoji, saživeo sam se s njom, postala mi draga, naročito pošto sam video kako jedan hirurg, profesor medicine, zlatna ruka Urgentnog centra, izgleda kada nekog njegovog treba da secnu.”

I zalud mi je on posle objašnjavao da je to bilo zato što ti, Bojanini, nemaju pojma, i nisu im zlatne ruke, u stanju su levu kilu da operišu na desnoj strani, pa još posle da nesrećniku kažu – uf, imao si dve kile, ali smo te sredili, ne brini – i što su jednom zbog loše dijagnostike izvadili praznu žučnu kesu, nikakvo kamenje u njoj, a onda otišli u baštu, skupili kamenčiće, turnuli unutra i pokazali jadniku – vidi šta si sve imao u sebi.

I sada da on toliko ne voli Bojanu, a obožava je, pomislio bih – a što si onda rođenu ženu pustio kod tih manijaka i secikesa – a onda sam shvatio da to uopšte nije do njega, nego do sistema, zdravstvenog, u kojem uvek može da ti se desi da potpadneš pod pogrešnu ruku.

I šta ja onda da radim, recimo, u ovo vreme slava i proslava, a Vasu zovu na sve to, i ima ih po nekoliko dnevno, i onda se, primera radi, desi da on zaglavi negde, muzika glasna, telefon ne čuje, a meni proradi ta glupa žuč i moram pod neki tamo nož, bog zna čiji.

Ma, zajebi, Vasilije. Ili sedi kod kuće ili me i ne pitaj kako mi je.

U stvari, uopšte me ne pitaj, pošto mi se desilo, jerbo je Vasa iskren jedan čovek, da mi se pred njim pre neki dan omaklo da se plašim doktora, a on, sasvim mirno, kaže: svako normalan se plaši.
I šta da vam kažem. Čekam praznike u samrtnom strahu.

Kao prase pred Božić. Hoće li me seći ili ću preteći bar do sledećeg svinjokolja. Da ne pričam kako mi je sada frka da jedem masno. A vreme iznutricionističko, svuda oko mene kavurme, papci u saftu, crevca, brizle, škembiću, glave u škembetu, pa pihtije, švargle, krvavice, čvarci i nesrećni prasići, od kojih, verujte mi, svako liči na mene, i to ne samo zato što sam debeo nego više onako sudbinski.

I šta onda da jedem za Novu godinu? Rusku salatu? Ne može, u majonezu ima i ulja i žumanaca, drugačiji nisu još izmislili, a ako mene pitate, nadam se i da neće.

Otpada i sarma, Peričina rebarca (a boljih nema), sve zaprženo, sve na masti, slatkiši, leb i puter, svaki omlet i svaka kajgana.

Keks torta, koju svake godine za Novu godinu sam pravim, ovaj praznik će preskočiti, a deci, koja će je kukajući tražiti, mirno ću objasniti da je vreme da počnemo da živimo zdravim životom, i da se zaslade ovsenim pahuljicama, nečokoladnim.

Mislim, ako ja zakačim svaki njihov virus, zašto ne bi i oni moju dijetu? Bar malo.

Sve u svemu, jasno je da ću u Novu godinu kao pravi vernik, posteći. Na lebu i vodi.

A Bojani ću reći da ovog svog ne pušta taj dan nigde. Neka dežura malo kod kuće. Ipak sam mu ja drug. Pu, pu, pu!

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar