KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Ulizički stil kao zanat

KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Ulizički stil kao zanat


Ulizički stil star je koliko i potkazivački. Opšte je prihvaćen i svuda prisutan, nezaobilazan i u drevnim i u modernim društvima, neophodan raznim zanimanjima, da ne ističem posebno ona koja se okretanjem reči i raznim vrstama pisanija bave.
Zamalo napisah da je urođen ljudskoj prirodi, takoreći svima nama, stečen u evoluciji kao sredstvo preživljavanja i genetski prenosiv, lako mu se podleže i teško ga je izbeći. Infektivan je, zarazniji od bilo koje poznate vrste virusa i ne izaziva zdravstvene nevolje osim kod izuzetno alergičnih i preosetljivih.
Neću se baviti dugom istorijom ulizičkog stila, za to bi bio potreban bar jedan ljudski vek i stotinak knjiga, već polovinom veka koju pamtim, a razlomljena je na katastrofični dvadeseti i na dvadeset prvi vek, koji nije dobro počeo. I samo njegovim odlomcima u javnosti.
U mom detinjstvu vladao je kult ličnosti, koji je dopirao i do šumadijskog sela u kojem sam rođen. U osnovnoj školi nosili smo crvene marame i pozdravljali: „Za domovinu s Titom napred.” U Kragujevcu koju godinu kasnije, svi smo učestvovali na prvomajskim sletovima i proslavama Titovog rođendana, što je, među nama rečeno, često bila dobra prilika za druženja, izostajanje s časova i prva erotska iskustva.
Pored stihova u Titovu slavu, koje smo morali recitovati, pevalo se i popularna pesmica: „Procvetala ljubičica plava, na jastuku gde drug Tito spava.”
Mnogi gradovi uzeli su Titovo ime ili ga bar dodali starom. Takmičenje u titologiji nije se zaustavljalo samo na subjektu i objektu kulta, uzdizale su se i vaznosile i vredne ruke koje su voljenom drugu Titu pomagale u izgradnji besklasnog društva. Grad Kraljevo, koji je tako nazvan kad se Milan Obrenović proglasio „prvim srpskim kraljem posle Kosova”, prozvao se Rankovićevo.
U mojim prvim beogradskim danima kružila je doskočica da bi vrhunac podaništva bio da se gradić u Bosni, koji je srećno nosio ime druga Bevca, nazove Titovo Kardeljevo.
Bolest i smrt starog diktatora izazvale su bezmalo biblijsku poplavu ulizivanja i stilskih bravura naših političara, intelektualaca, javnih ličnosti, kulturnih radnika, književnika, pevača i svakojakih akademika. Možete sve to naći u novinama iz onog vremena. Kao biser izdvajam izjavu generala Ljubičića, objavljenu u antrfileu na naslovnoj strani neizostavne „Politike”. Citiram po sećanju.
„Jednom smo se šetali po njegovom vrtu, i Maršal je zastao i rekao: „Nikola, ako ikad umrem…” Prekinuo sam ga. „To više nikada nemojte reći preda mnom. Ja vašu smrt neću preživeti.” Glavnokomandujući Titovih samuraja nije ni primetio da je preživeo i da je samim tim doveo u pitanje besmrtnost svoga poluboga. Kao ni čitaoci „Politike”.

Ulizički stil ulazi u novu fazu, postaje takoreći pluralistički. Ako neko skuplja njegove najblistavije trenutke, kao đerdane ništavnosti, može ih naći posvuda kod nas. Ne samo u medijima

Krajem osamdesetih godina, od otpadaka i šljake zaostale iza staroga kulta trebalo je skrpiti novi. Neki je propagandista, u našim prilikama drugo ime za ulizištvo, imao blesak lucidnosti. Sloba Sloboda. Nije kratko kao Tito, ne pogađa kao metak u glavu, ali ima više značenja, hiljade značenja.
Razrada osnovne teme ostavljena je svim onim zanimanjima i pojedincima koji se tom vrstom ulizištva u vidu zanata bave na polzu svoju i u korist opšte štete.
Ćosićevo „najdarovitiji srpski političar u dvadesetom veku” zvučalo je previše referatski. Nije dobacilo ni ono Kusturičino: „Slobo će ih sve srediti.” Budući Nemanja nije još prešao na ekavicu, pravoslavlje da i ne pominjem. Ni Kertesovo slavno „Sloba je vanzemaljac” nije zadovoljilo tadašnje i buduće vlastodršce: hteli su carstvo zemaljsko, ne tamo neke vasionske kerefeke.
I pomoć je, kao i uvek kad su ostaci zaklanog naroda u opasnosti, došla od jednog akademika koga odavno niko nije nazivao pesnikom s razlogom. Pogodili ste, od Matije Bećkovića.
Najslavniji Rovčanin, miljenik beogradske čaršije, govornik na sahranama, da ne nabrajam ostale njegove mandarinske funkcije, izjavio je: „Slobodu srpskom narodu doneće čovek koji u imenu i prezimenu nosi dve najsvetije srpske reči – sloboda i Miloš.” Tačka! Više od toga nije se ne samo smelo nego ni moglo reći, bar ne u krugu dvojke i u samom srcu srpske duhovnosti između Slavije i Kalemegdana.
Ako je neko pokušao, nadrljao je kao bos po trnju, ali broj takvih izroda je toliko beznačajan da ga možete zaboraviti. I to bez moralnog napora, zaboravljeni su.
Kasnije je, i za potrebe onih koji su sebe nazivali opozicijom i onih koji su preko noći menjali strane i preoblačili rodoljubive odežde, Sloba Sloboda dobio i drugu funkciju, postao je Satana s Dedinja. Tu ulizištvo dobija svoju ekstremnu formu koju današnji eksperti za propagandne koještarije nazivaju autošovinizam.
Što bi, daleko bilo, moglo značiti da Sloboda neće Miloša ili da Miloš ne podnosi Slobodu? Ili, ne daj bože, da akademik Bećković nije prorok?
Petooktobarske promene su, ruku na srce, malo šta promenile. Sloba Sloboda je rashodovan, akademici nisu uspeli da stave u pogon sledećeg prosvećenog diktatora, nijedan novi prototip nije proradio. Čaršinlije su se u trenutku kad su došli blizu vlasti našli na mukama: predsednici i premijeri se prebrzo menjaju, nije lako ulagivati se jednom trenutno na vlasti i nekolicini koji su se sutra mogli vlasti dokopati.
Ali ulizički stil ulazi u novu fazu, postaje takoreći pluralistički. Ako neko skuplja njegove najblistavije trenutke, kao đerdane ništavnosti, može ih naći posvuda kod nas. I ne samo u medijima.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar