KOLUMNA, ŠTIMAC: Siromašni u bogatstvu

KOLUMNA, ŠTIMAC: Siromašni u bogatstvu


Prave reforme jesu bile započete, ali se odmah ustuknulo. Oni koji su sebe smatrali državom stalno su od reformi bežali plašeći se da s njima ne ukinu i svoje privilegije i povlašćeni status

Siromaštvo preti jednoj četvrtini punoletnih građana Srbije, obavestio nas je prošle nedelje Eurostat, statistička agencija Evropske unije. Već sama po sebi, ova vest je strašna, a još je strašnija kad se dopuni podacima da ova pretnja već par godina raste. To znači da nam se prostor za iole normalnu budućnost sužava. I samo da shvatimo koliko bi trebalo da se zabrinemo, u Irskoj, s kojom smo se pretprošli put poredili, procenat stanovništva ugroženog siromaštvom je za deset manji.
U toj Irskoj, hajde da ostanemo kod njenog primera, u XIX veku umiralo se od gladi kad god bi podbacio rod krompira, a Srbija takve gladi ne pamti. Strani putopisci beležili su u vreme kad je Srbija grabila svoju nezavisnost, u istom tom XIX stoleću, bogatstvo sela, njegovu organizovanost i, zamislite, činjenicu da srpski seljak na trpezi svakog dana ima meso, za razliku od onih u tadašnjim nemačkim zemljama, na primer.
Kako nam se situacija izokrenula, šta se to toliko promenilo da nas vuče ka siromaštvu kakvo do sada nismo poznavali? Odgovor je jednostavan i više puta na ovoj strani objašnjen. Promena sistema, promena ključnih odnosa na kojima je počivala privreda i na njoj društvo.
Za razliku od najvećeg dela Evrope u osvit modernog vremena, seljaci u Srbiji imali su svoju zemlju, bili su njeni vlasnici. I gazdovali su njome, možda na anahron način, okupljeni u porodične zadruge, ali su sopstvenu imovinu, koju im niko nije dirao, kapitalizovali. Obezbeđivali su za sopstvene potrebe, a viškove izlagali tržištu preko trgovaca svinjama i šljivama. Ni trgovce niko nije dirao, i oni su obrtali imovinu, kapitalizovali je.
Tako oblikovana ekonomska struktura ova dva sloja dovela ih je u sukob s vladajućom Carevinom, zarobljenom u istočnjačkoj varijanti feudalnih privilegija. Jedni su grabili napred, drugi su tonuli sve dublje u neefikasnost, korupciju i raspad sistema. Ovakvu situaciju opisao je i naučno objasnio čuveni ekonomista Daglas S. Nort dokazavši da će dinamičnija struktura ubrzati pad one manje efikasne jednom kad se susretnu. To se i dogodilo, a mi čitav taj proces poznajemo pod nazivom Prvog i Drugog ustanka i prateće emancipacije. A možete slobodno isti princip uspešno primeniti i na Prvi i Drugi balkanski rat, kao i na Prvi svetski rat.
Ekonomski tokovi nastali spontano na kapitalizaciji imovine nastavljali su da vuku celo društvo napred. Pogledajte samo malo, opet, srednjoškolsku lektiru, obratite pažnju na karaktere likova u pripovetkama Milovana Glišića, ili romanima Janka Veselinovića, ili Dragutina Ilića – susrešćete se sa otresitim ljudima, nekim dobrim, nekim lošim, ali bez razlike samosvesnim, preduzetnim, ljudima koji se, na svojoj imovini, i zbog nje, bore da ovladaju svojom sudbinom. A ako nisu bili takvi, tu je uvek bio neki Radoje Domanović da im se naruga – oni bez kičme, bez sopstvenog stava, bez inicijative služili su za porugu. Zbog društva koje su tada stvorili, zbog otvorenih mogućnosti ekonomske emancipacije svakome, Srbija je postajala uzor oslobodilačkim pokretima Balkana. Bila je liberalna država, stvarala je i privlačila ono što je dobro.

Skriveno znanje

Moja generacija nije o tome učila u školi, morali smo, ko je želeo i ko je bio dovoljno radoznao, prava znanja o tom vremenu da stičemo izokola. Mogli ste, tako, da završite čitav Fakultet političkih nauka a da nikada ne čujete za profesora Norta. Ili da prođete na ispitima svih političkih ekonomija a da vas niko ne uputi u učenje Hernanda de Sota, genijalnog Venecuelanca koji je naučno objasnio kako se to od imovine stvara kapital. Te iste institucije, koje su propustile da obrazuju celovito moju generaciju, isto to rade i sada. Istina o liberalizmu javlja se tek kao pojedinačni pokušaj nekih intelektualaca da objasne šta je to u stvari i zašto je toliko dobro i neophodno.

Akcije javnih preduzeća trebalo bi, delom, podeliti punoletnim građanima Srbije, pa i tako smanjivati pretnju od siromaštva. Nije baš kao tri dana oranja, ali je dovoljno za početak

O važnosti privatne svojine znali su i u onovremenoj Srbiji, i štitili je kako su najbolje umeli, još na samom početku. Samostalnost i sloboda ne znače vam ništa ako ništa nemate, a još takvi postajete i teret državi i društvu. Zato je još knez Miloš, za svog vakta, doneo Zakon o tri dana oranja, koji je zabranjivao da se jedno domaćinstvo ostavi s manje zemlje od onoliko koliko je potrebno za tri dana oranja. Procenjeno je da je to minimum da se održi i ishrani jedna porodica. Otuda pojava gladi u Srbiji nije bila masovna.
Ovaj zakon pokazuje i ono što danas namerno prećutkuju kritičari liberalizma, a to je da liberalni kapitalizam nije nikakav haotični bauk koji upropaštava „zemlje i gradove”, nego uređen sistem koji štiti one tri osnovne vrednosti na kojima počiva svako civilizovano društvo: život, slobodu i svojinu. Za uređenje sistema brine se država, kojoj za to plaćate porez. I nepismeni u Srbiji su znali da organizuju plaćanje poreza tako što je svaki kmet za svako domaćinstvo imao raboš, i u njega je urezivao crtice poreskog duga. Ko ne veruje, može da ode do Etnografskog muzeja i uveri se u to.
Država takođe prati promene u ekonomiji, u društvu, na tržištu, i trudi se da svojim merama olakša preduzetništvo i poboljša zaštitu one tri ključne vrednosti stanovnika. I to su radili u ondašnjoj Srbiji: knez Mihailo je minimum za egzistenciju porodice proširio na šest dana oranja, i utvrdio ga zakonom. Eto, opet, jednostavnog primera kako se štiti svojina, život koji se na njoj održava, a i sloboda – jer ona ostaje tek prazna reč kad si gladan i u nemaštini.

Sveprisutna, a nepostojeća

I takvim stvarima država treba da se bavi. Sve preko regulacije, sve što prerasta u direktno mešanje u ekonomsko tkivo, a time i u društveno, na kraju izazove, bez obzira na dobre namere, loše rezultate. Ekonomija propada, a društvena struktura se rastače i nepovratno menja karakteristike, pa i osobine ljudi koji u takvom ambijentu žive i rade.
Kad država ukine privatno vlasništvo ili ga bitno ograniči, ona lišava ljude motivacije da se bore za sebe i svoju porodicu, svodi ih sa preduzetnika na neku nedefinisanu masu. Svaka kolektivistička akcija, bilo sa levice, bilo sa desnice, teži pre svega tome. Opšte ne može da postoji bez pojedinačnog, isto kao što rogove na kući ne dižete pre nego što iskopate temelje. Ukidanje pojedinačnog interesa ukida konačno i opšti. Sveprisutna država (s)vodi sebe na nepostojeću državu jer se u njoj na kraju raspadne svaka institucija, pa i one koje bi trebalo da se bave uređivanjem ambijenta za poslovanje i pristojan život.
I eto nama siromaštva u nekada bogatoj zemlji. Nije za to kriv liberalni kapitalizam, mi do njega još uvek nismo došli. Prave reforme jesu bile započete, ali se odmah ustuknulo. Oni koji su sebe smatrali državom stalno su od reformi bežali plašeći se da s njima ne ukinu i svoje privilegije i povlašćeni status. Na kraju, svaki status bi sebi ukinuli, baš zato što nisu hteli da izguraju prelaz na liberalno društvo i ekonomiju do kraja. A nas ostaviše nasred ledine, ni tamo ni ovamo.
Država i dalje kontroliše – pazite, kontroliše, a ne uređuje – najveći deo ekonomije preko monopola ekonomske infrastrukture. Takozvana javna preduzeća moraju se privatizovati, ovako ili onako, i demonopolizovati. One koji u tome vide nekakvu rasprodaju Srbije ili narodne imovine valja podsetiti da ovakva kakva su, ta preduzeća ničemu ne služe. Najveći broj njih ne puni budžet, nego iz budžeta uzima. Što predstavlja neposrednu zloupotrebu poreza i izvrtanje ciljeva poreske politike. Ja plaćam porez da bi institucije države mogle da uređuju uslove rada i života u korist i za boljitak svih nas, pa i mene. Ovako ispada da plaćam da bi tamo neko dobio neku platu, kojom i inače nije zadovoljan, a sam ne uspeva da je zaradi jer ne ostvaruje profit. Javna preduzeća i nisu preduzeća jer preduzeće postoji zbog profita.
Konačno, da bi se ovaj privredni rast nastavio, a fiskalna konsolidacija i zavođenje reda imali neki smisao i dugoročniji efekat, mora se s reformama nastaviti. Ovako kako se ponovo počelo. I brže. Valjalo bi i državi pomoći tako što bi se štitila od sebe same i lišila tolikog tereta javnih preduzeća. Najefikasniji način, koji bi nas vodio ka smanjenju pretnje siromaštva, menjajući usput trajno društvenu strukturu i podstičući preduzetništvo, jeste narodni kapitalizam: akcije javnih preduzeća trebalo bi, delom, podeliti punoletnim građanima Srbije, pa i tako smanjivati pretnju od siromaštva. Nije baš kao tri dana oranja, ali dovoljno je za početak.
Zdravstvo i penzije, da bi država i budžet mogli da dišu, trebalo bi usmeriti na privatne fondove, a smanjivati ulogu državnog fonda. Opet, da bi taj model funkcionisao, mora se podstaći razvoj tržišta kapitala i smanjiti bankocentričnost našeg finansijskog sistema. A da bi se ljudi tome lakše prilagodili i izvukli maksimalnu korist od novih uslova, treba reformisati i čitav obrazovni sistem…
Zato, hajde više da se i ovi izbori završe da se vratimo tamo gde smo stali – nastavku reformi. Vidite koliko posla ima i šta sve valja ispraviti.

  1. 1
    Баштинар

    Одлична, готово идеална анализа и дијагноза главне болести савремене Србије. За мој укус ваљало би додати последице грађанског законика из 1844. године. Такође, недостаје и која реч и о тихом изганству Доситеја из Србије и неразумевање његовог залагања за истрагу “посрбица”, односно за одвојено пописивање аутохтоног становништва, без обзира на веру и свог новопридошлог, које се масовно “изјашњавало” Србима због бесплатне доделе обрадиве земље. Само мали део њих се “посрбио” и примио српске вредности док су остали, већином, следили “влашку памет” и били она “динамичнија компонента” која се и у тексту помиње. Одласком Доситеја, престало је просветитељство у Србији и наступило оно образовање које је у каснијим годинама описао А.Рајс. Нову грађански законик, који се очекује за две-три године, дефинитивно ђе бити огромна надгробна плоча над старо-српском животном философијом. Биће то по ко зна који нови почетак неког новог доба на Илирику, и ново прекомпоновање народа на територији између Оријента и “крштене” Европе. Успут, колико је непознавање српске повести, илуструје и податак да су четири области које су добила у власт Завидина деца, синови, имала своја имена осим једне која се назива теритиријом, и која је кључна за разумевање свих процеса на Илирику (бољшевичком Балкану) и коју је Европа још тада звала “крштена” (цивилизована) Србија. О томе да мало ко зна да наброји неколико јужнославенских племена од више од двадесет колико их је било када су почели процеси посрбљавања истих и сабирања у један род а касније у народ и покушај формирања српске нације излишно је говорити. Као и о томе колико данас становника зна ко им је сада кмет (председник месне заједнице) и где се иста налази а да се готово сви разумеју у државну власт.

+ Ostavite komentar