MAGIČNI ĆIRA: CRNA MAMBA, BELI ŠTAKOR

MAGIČNI ĆIRA: CRNA MAMBA, BELI ŠTAKOR


Žanrovsko etiketiranje i sortiranje onoga što sve maglovitije nazivamo “popularnom muzikom” oduvek je predstavljalo egzibiciju za neiživljene teoretičare visoke i niske umetnosti, utešnu razonodu za dokone intelektualce bez ozbiljnog političkog angažmana, ali i medijski konjukturnu manipulaciju za marketing agente i ostale plaćenike u odeljenima za propagandu velikih diskografskih kuća.

Sveta pravila konzumerizma nikada nisu bila citati iz Svetog Pisma već parole koje su se smišljale u hodu i menjale onako kako su se menjali hormoni i živci što izazivaju ono rajsko stanje izraženo biblijskom frazetinom “potrošačka groznica”.

Valjalo je stvoriti čežnjivu konfuziju kod onih koji prvo kupuju muziku pa je onda slušaju u društvu gde žele da se pokažu i dokažu; a naročito se računalo na zaluđenike, kolekcionare i pomodare koji ponekad dele istu jalovu dokolicu, operisanu od unutrašnjih strasti i iole pokretačke mašte.

Na stranu svako ateističko moralisanje – zar funkcija muzike nije raspaliti i napaliti usamljene drkadžije u njihovim klaustrofobičnim sobama što mirišu na spermu, znoj i ispišane suze?

Uprkos sistematskoj proizvodnji tržišno bogobojažljivog haosa i trendovske histerije, ta mutljavina oko žanrova nije nikada mogla da zamuti onu bistru vodu, ni na površini ni na dnu, bez obzira kakve se zverke u njoj mreškale, gmizavo plutale ili glumile ludilo praveći posejdonovske talase. Muzika je akvarijum u kojem se ogleda okean i po dubini i po širini, i gde svako hoda pučinom kao da šetka po plaži od najfinijeg peska koji je od kamenolomskog kamena nastao zaumno filigrantskim radom. E, taj zaumno filigrantski rad, to kreativno umeće ni u kojoj drugoj umetničkoj disciplini ne može se tako kristalno jasno videti, osetiti i spoznati kao u muzici.

Ne postoji socijalni predtekst, psihološko objašnjenje ili uputsvo za upotrebu nečega što jeste remek-delo. Samo što se od takvih strogih misterija ne može ovajditi ni najmerkantilniji genije.

Lepo i strašno zvuči nepostojeća poslovica – od umetnosi se ne živi, ali se od nje masovne mre, i to sa uživanjem. Eto zašto je svaka masa lažna utvara koja mora da plaća za svoju uznemirujuću masovnost. I eto zašto je razglabanje o žanrovima zapravo epska – donekle elegična a odnekle demonska – saga o preživljavanju sa stilom i nestajanju keša bez ikakve potrebe za pravdanjem ili glumljenjem smrti.

Ali na svetu i dalje ima previše onih koji ne glume smrt već život ispunjen potragom za ljubavlju i nevinim začećem porodične idile, kao i pružanjem utehe odbačenim i beskorisnim čovekolikim stvorovima. Iako muzika može da istrpi mnogo više od čoveka, ipak se u ovoj epohi monumentalne neljudskosti pojavio – po prvi put u inače čudovišnoj istoriji čovečanstva – žanr koji ne krije nameru (“misiju”) da mutacijom zatre i satre najemocionalniju muzičku matricu ikada stvorenu.

Elem, u startu od strane najmoćnijeg dela establišmenta forsiran kao poslednja velika stvar u umetnosti muzičke zabave, “neo soul” je svoj ideološki značaj istrajno potvrđivao u ovom veku, da bi nakon skorašnje izjave Kanje Vesta o “izmišljenom ropstvu američkih Crnaca” pokazao zašto je na koncu postao najvažniji estradni fenomen u Americi još od pojave Binga Krozbija. I zašto se upravo objavljeni album Leona Bridžisa, “Good Thing”, reklamira i emituje više i od Elvisovih pokajničkih snimaka koje je načinio kada su ga skembali u armiju USA i kojima se odlučno odrekao rokenrola. Štaviše, dok je atomski mrav Doni cepao nuklearni sporazum sa Iranom, repujući poput “Vanila Ajs”, u pozadini je išla jedna od pesama sa spomenutog albuma – ali se ne može utvrditi tačno o kojoj pesmi je reč jer je kompletan album “Good Thing” sastavljen po principu streljačkog voda: nemoguće je u njemu razlikovati marinca od gardiste, to jest svaka pesma je multiplikovani vojnik sa otkočenim mitraljezom. Samo što je ovo mitraljiranje vrlo umilno, nalik tišini monaških prdeža i himensko-vaginalnih uzdaha.

Isuviše je lako i predvidljivo novi album Leona Bridžisa opisati kao govno u celofanu – niti je celofan ono što služi kao pokrivka (mojsijevske zapovesti se mogu uklesati isključivo na virtuelnom olovu što glumi pokrov sa isusovskim aplikacijama), niti je govno pravo, ljudski israno, već plastično brdašce, nalik detinjastim “arty” izmotacijama koje (svesno?) ne razlikuju plastelin od plastičnog eksploziva.

Nekada Obamin crnčuga kojeg je mašinerija – podržavajući njegov debi album, bednjikavi, autorasističko bledoliki retro, “Comin Home”, – proglasila za “novog Sema Kuka” što je doista nečuvena prepotencija, Leon Bridžis je na svom drugom albumu, berzanski prigodno naslovljenom “Good Thing”, kao Trampov preobraćenik odlučio da bude moderniji i rasno integrisaniji, te otuda elektronsko budženje neupečatljivih i nepamtljivih pseudosoul skica.
Ali, hej, usrani Leon je tek deo jedne ultrausrane zajednice koju su Gazde Glavne Zabave izabrali kao korporacijske manekene novog žanra što spaja idiotski komercijalizam belog popa sa sterilisanim ukusom “zabranjenog voća” r&b i soula, koji u ovom veku dominatno širi miris i ukus “belog pranja”. Prisetimo se programiranih pionira “neo soula”: Erika Badu, Lorin Hil, Di’ Anđelo, Rafail Sadik… Parada trećerazrednih muzičara koja je izvodila drugorazrednu muziku. Važi i obrnuto. Svi ti kartonski likovi su na svojim kartonskim albumima dobijali napade osećajnosti nalik epilepsiji ili antipenicilinskom šoku. Tipično za ovovekovne generacije “belih crnaca”, neumornih zamorčića entropije, koji u svom upinjački zatupljujućem fanatizmu nikako da shvate, ili da se pomire sa istinom da u Americi nijedan crnac ne može postati belac. To nije pošlo za rukom čak ni onom silikonskom crnčetu što su mu dozvolili da se okiti mečkarskom titulom “kralj popa”. Na njegovom primeru “Ekipa sa Volstrita” je jasno pokazala da ni najuspešniji crnci, čak i da dožive senzacionalno unosnu smrt, ne mogu zadobiti “belu auru”. I još nešto: uprkos bombastičnom imenu, “neo soul” nije mogao da pomogne ni emancipovanim belim gubitnicima iz najnaslušanijih slojeva YMCA i W.A.S.P. da se makar ogrebu za snošaj ili drže podalje od droga. Ali tako je to kad patite da turate prefiks “neo” u svoju rutinski kvarnu rabotu čiji je zločinački smisao drevan koliko i drven.

Kao što je Džordž Bernard Šo svojevremeno rekao povodom drama Judžina O’Nila: “Jedino novo što ima, to su novotarije, a one su odvratne”.

Naizgled suprotnu krajnjost su praktikovali vlasnici “Daptone Records” sa svojim čistunskim stavom da se za snimanje u studiju koriste jedino analogni uređaji. Ali njihovi glavni puleni, Šeron Džons i Čarls Bredli, nisu uspeli da izađu iz senke svojih idola (Bredli je godinama zarađivao imitirajući Džejmsa Brauna na klupskim vašarima i poselima za crnu sirotinju). Jednostavno, bilo je tu gruva ali nije bilo velikih pesama, niti harizmatskih ličnosti. Jer, “Soul Man” je mnogo kompleksniji pojam, širi od bilo kakvog žanrovskog obeležja. On obuhvata čitav život, delo i način na koji se pristupa jednom i drugom.

Jedina vrednost tog pobočnog projekta jeste svirka studijskog benda, The Dap-Kings, koji nisu slučajno odsvirali pristojni bestseler album one nesrećne amaterske alkoholičarke Emi Vajhaus, “Back To Black”, a zatim je pratili i na turneji gde još uvek nije skroz ufiksirala da je bela reinkarnacija Bili Holidej. Iako je na kraju završila kao kalemegdanska imitacija njujorških uličarki sa sluhom za podzemne melodije, Emi Vajnhaus je retki pozitivni izuzetak u pandemiji prosečnosti koja se jedino može nazvati “Invazija kradljivaca leševa” kako onih u delti Misisipija tako i onih u prčvarnicama Memfisa i Čikaga.

Ali, i u ovo doba hiperinflacije lažnih i degenerisanih crnačkih legendi, soul se ipak milošću Više Sile pokazao kao najesencijalna muzika. Povratnički albumi soul ikona iz one zlatne ere s lakoćom su obnovili mitove bez kojih duh ne može da opstane – i tako vratili neizvesnost koja ljudskost znači: Još uvek se ne zna ko će počivati u miru a ko u ratu. Uzvišeno majstorstvo Solomona Barka (“Don’t Give Up On Me”), Ala Grina (“Lay It Down”) i Vilijama Bela (“This Is Where I Live”) učinili su da makar na tren poverujemo kako ima nade da skončamo u velikom stilu te tako zaslužimo dostojanstveni zaborav poput naših očeva i majki.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar