MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: 2018. REZIME BEZ REZOLUCIJA

MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: 2018. REZIME BEZ REZOLUCIJA


Ova nimalo gospodnja a još uvek tekuća 2018. godina – premda je davno presušila kao pišaćka na „Marakani” – biće pre svega upamćena po tome što je Kit Ričards prestao da pije! Ovo čudo nad čudima, nema nikakve sumnje, dovoljno je da i one najskeptičnije optimiste uveri da je  Apokalipsa stigla i zasela čitavom svojom guzicom na govnjivo lice i još govnjivije naličje („naše”? otkad je ona „naša”?) planete Zemlje. Otuda čitave godine ubrzani radovi u Silicijumskoj dolini i Volstrit planini na izgradnji vijadukta, pontona i koridora, a sve sa ciljem dovršavanja teleportovanog druma za Mars i ostale crne rupe Venere.
Prirodno, najveću količinu samosvesti u situaciji gde je smak sveta već zakoračio u komšijska dvorišta iskazao je smišljeno kontroverzni Doni Tramp, ne želeći da gospodari prahom i pepelom. Konačno je krticama iz kremljanskog Vašingtona postalo jasno da renesansno daroviti Doni ne tvituje radi estradizacije svoje ionako neupitne i neprebrojne popularnosti, već da sve vreme, koristeći postvirtuelni koncept pripovedanja, zapravo ispisuje nastavak poslednjeg velikog američkog romana. Dok su se Vlasi iz vradžbinskog CIA-FBI-NSA trougla dosetili, „Američki Psiho 2″ je već napisan i trenutno je kod Melanije na korekturi i lekturi, dok Mark Pompeo uveliko pregovara oko postizanja najpompeznijeg izdavačkog ugovora u istoriji američke, tj. globalne književnosti.
Za to vreme, kao neprevaziđeni mag marketinga i promocije svog lika i dela dvostruko pismeni Doni paralelnim tvitovima podiže carine na uvoz vidovite strane robe, spušta kvote za slepe putnike i sijamske azilante, ismeva Četvrti rajh kao rusku koloniju, objavljuje ratove svima koji ne žele da trguju sopstvenim mirom po dampinškim cenama, poziva na kapitulaciju, regrutaciju i kastraciju poreza na luksuz.
Prema očekivanju eksperata, takva spektakularna kampanja dala je pristojno spektakularne rezultate. Tako je natvitovani babojebac Makron pobrkao rezedo prsluke s fluorescentnim kurtonima pa sada jebe ježa u leđa dok njegova bivša učiteljica tura obloge na pogrešnog čoveka. Sve brojnija publika je saglasna da ni Šarl de Gol nije priredio bolji rijaliti šou kad su ga onomad naduvani studenti, pijani radnici i sorbonski intelektualci na esidu oterali s Jelisejskih polja u rodno selo.
A u kanalski susednoj, sve ostrvskijoj i sve gotskijoj Engleskoj, crna melodrama se utrkuje s crnim humorom, bez imalo takta prema špijunskoj tradiciji Ujedinjenog Kraljevstva. Pase premijerka Tereza Mej zbog uskurčenosti Junkera, Tuska i Hana ostade baba-devojka, i to u srcu raskalašnog Londona. Sada je, nakon najnovijeg pingponga s Terezinom punđom, postalo kristalno jasno (i bez kristalnih noći, mada iste nisu isključene) da je Bregzit mačistički pokret koji ima za cilj da se domaće polovnjače ne zamenjuju azijatskim (emancipovanim) polovnjačama, već balkanskim starletama i bezvalutnim manekenskim sponzorušama. Iz tog dugo prikrivanog razloga i naša svetski afirmisana Stanija, uprkos viznoj blokadi, imala je inače retko ukazivanu priliku da oseti čari eksteritorijalnosti hotela sa šest i po zvezdica i osamnaest plus santima.
Malo izvan neopajanog i neprovetrenog Dauning strita, u protokolarnim lavirintima Bakingemske palate, odvija se porodična drama sa elementima potere za polnim identitetom. Naime, sveže pečena kraljevska mlada ali ne i do kraja skuvana princeza, žilavo hirovita Megan Markl odlučila je da joj trudnoću održava kraljica Elizabeta Bez Broja kako bi Harijeva ambiciozna izabranica mogla da se pozabavi svojom pomalo uspavanom glumačkom karijerom. To je izazvalo konsternaciju kod princa Čarlsa, svesnog da bez pomoći svoje moćne mame neće moći da Kamilu drži podalje od čerčilovskih martinija – a svi u Kensingtonu i Najtbridžu znaju šta se dešava kada se Kamila nacvrca aristokratskim alkoholom. S obzirom na stepen bronteovske drame, na vidiku je novi referendum u Engleskoj sa zaobilazno političkim pitanjem: ko je veći šonja, otac Čarls ili sin Hari? Upućeni vele da bi i samo raspisivanje takvog referenduma dovelo do velike seobe podanika britanske krune na Folklandska Ostrva. Barem da ostatak sveta shvati zašto je, u svoje vreme, čelična Megi Tačer slala mornaricu i avijaciju da odbrani stada ovaca i šačicu pastira na inače nevidljivom ostrvu koje se jedino Gaučosima priviđa, obično kada propadnu na Mondijalu.
U moru kataklizmi čini se da je Muti Angela jedna od retkih koja ume da pliva. Nakon što je preveslala Šojbleove kandidate i pokazala da muškarci ne umeju da se osvete ženama za počinjene izdaje, maratonka Merkel je uspela da istrči počasni krug podignute glave i da štafetu partijske sredovečnosti preda onome koga je izabrala da je nasledi – tako da će se svi još dugo sa setom i poštovanjem sećati „migrantske kancelarke”. Dakle, švapski uporna i vešta Angela je promuvala Anegret Kramp-Karenbauer, ženu sa izgledom izmučene domaćice i redovne učesnice rijalitija za odrasle i ostavljene osobe koje čitaju samo knjige iz biblioteke za koju poseduju uredno plaćenu člansku kartu.
Nakon svega navedenog što se događalo u visokoj i niskoj politici, ne treba da čudi što je obeležavanje stogodišnjice primirja u Velikom ratu prilično uverljivo ličilo na zvaničnu objavu Trećeg svetskog rata, inače započetog bembanjem Srbijice, što je pak bio deo proslave jednog drugog jubileja – prvih (i poslednjih) deset godina od rušenja Berlinskog zida na gurku i furku. Elem, na ceremoniji upriličenoj u zemlji gde se Napoleon okreće u svakom grobu bilo je više skandala nego na tajnim sedeljkama upriličenim kako bi Atomski Vođa Kim i Gospodar Prstenova Doni razmenili obostrano nedostajuće sličice „Životinjskog carstva”: gorčiljavi protokoli bez bontona, kiselkasta peting rukovanja, kečerski selfi zagrljaji, a tek kafanski raspored sedenja i stajanja pod otvorenim nebom ukrašenim razapetim šatorskim krilima – sve to teturavo vrzmanje uštogljenih činovnika što glume državnike udavljene kravatama neobično je podsećalo na ispraćaj u vojsku kod Srba iz doba Solunaca. Samo što je u ovoj eri revizionizma zabranjeno spominjati tzv. Solunski front – tu primitivnu izmišljotinu moravskih gedžovana i gegula.
Uostalom, nije nikakvo iznenađenje što je Zvezdin fudbalski supermen Milan Pavkov – koji je svojim vihorovskim šutevima srušio berzu u londonskom „Sitiju” i povisio cene piva u svim engleskim pabovima! – ekspresno proglašen za novog Gavrila Principa te je s najvišeg mesta zatraženo njegovo izručenje Specijalnom sudu u Prištini, budući da u Briselu i Hagu imaju poverenja u nezavisnost Kosova i njegovog pravosuđa. Sva je prilika da je virus legalizma u donjoj (ispodpupčanoj) srpskoj pokrajini poprimio razmere epidemije. U takvim izvanrednim okolnostima vesela kosovska skupština, predozirana leblebijama i bozom, izglasala je zakon o formiranju „vojske telohranitelja Interpola”, što je u detektivskim krugovima dočekano s bogartovskim smeškom.
I u godini na zalasku bili smo svedoci sve podmuklijih udara neposustajućeg talasa feminizma. U poznu jesen se pojavila još jedna biografska knjiga o Joko Ono, koja je portretiše kao „Gebelsa ženskog militarizma”, avangardnu ženu bez ženskih svojstava koja je veštom i komplikovanom operacijom uspela da se približi Džonu Lenonu dovoljno blizu da ga podoji heroinom i presuši sve njegove rokenrol sokove kojima beše bogato obdaren. Umesto komponovanja i sviranja, siroče Lenon je postao finansijer i potrčko u Joko Ono imperiji. Ni to čudovišno ambicioznoj Japanki nije bilo dovoljno, nego je u raspamećenom Lenonu otkrila edipalnog pedera pa ga je redovno karala u bulju koristeći Ringa Stara kao dildo, a Džordža Harisona kao vazelin, što je dovelo do krvničkog raspada „Bitlsa”, koji se nikada više nisu mogli sastaviti.
Nažalost, ovih dana smo svedoci da još jedna velika i slavna muška ličnost doživljava Lenonovu sudbinu. Pogađate, u pitanju je legendarni Maradona, koga je verenica, nakon što joj je poklonio dijamante i brilijante kupljene od Halida Bešlića, izbacila iz njegovog stana – pravo na ulicu! A Kastra više nema da primi Dijega na stan, hranu i antidoping rehabilitaciju.
Slična nevolja je zadesila i Kristijana Ronalda, koji je u stanju povišene živčanosti pred sudijom napravio lapsus iz nehata i priznao silovanje iz prošlosti – besan što mu nisu dodelili „Zlatnu loptu”, plus što je popizdeo na advokate koji su ga savetovali da se nagodi i plati pozamašnu svotu profesionalnoj navlakuši, a lažna mučenica je nakon potrošenog keša progovorila u medijima s neskrivenom željom da otme penziju Ronaldovoj jedinoj i zauvek voljenoj mami!
„Žena ne stigne da istroši jedne cipele a slaže pet puta”, navodno je kazala na bolesničkoj postelji Areta Frenklin. Ali i bez Šekspira znamo da Kraljica Soula nije umrla niti će se to ikada dogoditi – samo je otišla kod ćaleta na popovsku žurku da proveri kako ga služi glas, a kako stas.
Zato je Bernardo Bertoluči vrlo fizički pandrknuo, i to od muke što nije uspeo da obezbedi prava na filmovanje autobiografskog bestselera Kije Kockar. I tako će sada konformistički prevrtljivi komunista morati konačno da prizna svom partijskom vođi Palmiru Toljatiju da li je Brando između dva tanga zaista koristio margarin ili je i to bio samo još jedan u nizu holivudskih kapitalističkih trikova.
U iščekivanju da se razreši i ta misterija, preostaje mi samo da vam poželim da vas od Nove godine čuvaju i sačuvaju UNMIK, KFOR, EULEKS i NATO, baš kao što našeg Velikog Vođu čuvaju anđeli, arhanđeli, heruvimi i serafimi.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar