MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: DNEVNIK SA RIO NIŠAVE (1)

5. 1. 2014. Alis Manro, veliki kanadski majstor pripovedanja, nije tek još jedna moja stara i nešto starija koleginica i ortakinja, već i neka vrsta porodičnog prijatelja. Naime, ona i moja majka su kao mlade pionirke i misionarke, prilikom osvajanja Divljeg severa, bile ne samo velike obožavateljke nego i „lične pratilje" Komandanta Marka i njegovih „Vukova sa Ontarija". Tako su skovale večno devojačko prijateljstvo...

Kasnije su im se ženski i životni putevi geografski razišli, ali su ostale u prisnom kontaktu, pa je čak u poznijoj fazi slavna kanadska spisateljica napisala nekoliko priča zasnovanih na dogodovštinama iz života moje zauvek traperske majke Mirjane.

Elem, budući da je krajem prošle godine Komitet za Nobelovu nagradu bio nešto brži od majčinske smrti, moja Mirjana je ipak doživela da se poraduje zbog pohabane, ali novčano i medijski razmetljive nagrade koju su dinamitni masoni iz Stokholma dodelili njenoj podjednako avanturističkoj drugarici.

Nakon ceremonije uručenja Nobelove nagrade, ostarela ali lojalna laureatkinja hitno me je pozvala na dirljivi pariski ručak sa večerom, da bi mi ispričala kako je bilo na tajnom delu svečanosti.
„Ah, Magični", nehajno je odmahnula rukom. „Takve scene si ti već toliko puta opisao. Vašar taštine i parada impotencije", rekla je citirajući fragment iz jedne moje preterano ozbiljne satire.
„Ali, teta Alis, mora da je bilo još nešto", skoro da sam zakukao. „A vi znate koliko sam radoznao."
„Pa, znaš, možda je vredelo da si im video lica kada sam kazala kako ću sada, kada sam postala bogata, moći da isplatim sve alimentacije koje dugujem mojim nevenčanim i prvovenčanim muškarcima."

Dok mi je padala vilica, dodala je: „Čim je to čuo, jedan švedski ugledni prdonja je počeo da mi se nabacuje kao sedlo na doratu. Bio je toliko pun sebe i uporan da sam morala da ga malo grublje spustim, tako što sam mu podviknula: 'Ako nisam dala mom zemljaku Koenu kad je bio mlad i gladan, zašto bih, pobogu, sada dala tebi koji si mator i sit?' Pogledao me je kao čovek koji je prvu put u svom, dotad bezbednom životu shvatio da je književnost jedina stvar na ovom svetu koju može da kupi, ali ne i da poseduje".

Nasmejala se tako srčano da se nisam usudio da je pitam da li je i moja majka, u svojim mladim danima, ostala verna Komandantu Marku. Mislim, nije lako odoleti musavom, polupijanom i raspevanom Koenu, zar ne?

„Hej, Magični", teta Alis se odjednom iskusno zagleda u mene, nepogrešivo mi čitajući sumnjom zatrovane misli. „Zar ne misliš da je unaokolo suviše likova koji se ponašaju kao da im je stalno rasprodati Leonard vanbračni otac?"

Tek tada mi je sinulo zašto se Alis Manro nije pojavila na sahrani moje majke...

Nazdravio sam joj ispijajući sav teret prošlosti koja ne želi nikome da pripadne. „Jer ona jedino postoji u našim pričama", kako je posle vinskog deserta odjavila oproštajnu noć moja jedina teta Alis.

9. 1. 2014. Kad god (kalendarski) stigne Božić, moj stari drugar, kosmati Isus, dođe kod mene jer ne može da podnese ljudsko ponašanje koje se ispoljava tokom čitavog tog preterano izvikanog dana... I dok se drugi nervozno pozdravljaju punih usta i žderu u sebi što nemaju dovoljno da se prežderavaju pred publikom - nas dvojica opušteno sedimo, mezetimo pirotski ovčji kačkavalj i komovicu iz Poganova, slušamo omiljene ploče i omiljene pesme, i razmenjujemo abrove po sistemu „kako je gore, tako je i dole". Bez obzira na to što mi Isusov tata nije baš skroz oprostio što sam ga pre frtalj vremena ubedio da blagoslovi Litl Ričarda, Čaka Berija i Boa Didlija te tako dozvoli rađanje rokenrola. A posle je bilo kasno da bilo šta preduzima kada je video kako su ljudi (vrlo pobožno!) poverovali da je život ne samo igra, nego i ples koji se završava seksom... Hm, da, od tada se sklanjam od Tvorca svega ovozemaljskog i vanzemaljskog...

Ali, nestašnog Isusa je to strašno zabavljalo, pa je čak svojevremeno izveo neverovatan rokenrol performans - po motivima iz jedne od mojih starozavetnih priča „Heartbreak Hotel"... Naravno da je njegov tata i to pripisao mojoj vragolastoj mašti, ali je već bio digao ruke od ljudskih ludorija, pa me nije nešto gnjavio...

Pre nego što pređesmo na južnomoravski podvarak sa letećim krmenadlama, moj uvek dobrodošli gost mi ispriča kako je Sveti Petar napravio novo inventarisanje kadrova zaposlenih u Čistilištu, tako da sada Majn Kampf Adolf radi kao higijeničar u banjskim komorama, a Tihi Don Koba je postao učitelj veronauke i to na Katedri za Apokalipsu.

„Ovo ti je fenomenalan trač, Isuse", zakrkljah kroz salve smeha koje su me spopadale kad god bi mi pred očima zaigrao prizor koji mi je upravo opisao moj vrlo izabrani ortak.

„Eh, Magični", najedared uzdahnu čudno pokunjeni Isus. „Ti si jedini koji me još tako zove. Svi ostali me zovu Elvis."

23. 1. 2014. Jednog od onih dana, dok je umirao od raka u bolnici u Knez Selu, otac mi je rekao sledeće: „Sine, ovaj nemoćni čovek koji leži u krevetu nisam ja. To je neko koga su uhvatili. Ja sam i dalje na sceni u onom džez klubu 'Vojvoda' u američkoj vojnoj bazi 'Linkoln', pored Kelna, u Zapadnoj Nemačkoj. Zapamti to i nemoj nikome da kažeš"...

Čuvao sam tu tajnu sve dok se nisam pre nekoliko dana našao sa Dejvom Alvinom u San Pedru, zbog ranije ugovorenog posla koji se ticao komponovanja filmske muzike za neki dvodelni dokumentarac o uticaju američkog pravoslavlja na renesansu psihodeličnog ateizma u najuticajnijim njujorškim klubovima.

Njemu sam ovo morao da ispričam jer je moj otac, ne znajući ko je Dejv Alvin, onog dana zapravo citirao stih iz njegove pesme „The Man In The Bed".

Čuvši priču, moj dobri drug, kalifornijska rokerska veličina, pogledao me je pomalo čudno raširenih očiju.

Tek posle nekoliko ispijenih čašica, upitao me je drhtavim glasom: „Magični, tolike pesme smo uradili zajedno, ali ti nikada nisi poželeo da postaneš profesionalni muzičar. Zašto?"
„Pa, Dejv, valjda je to stvar izbora, ili stvar viših sila", odgovorih zamagljenih očiju, verovatno vlažnih od blizine okeana. „Ali, znaš, kada sam kao gimnazijalac hteo da učim da sviram bubnjeve, otac mi ih je kupio, uneli smo ih u sobu, prošireni komplet sa dva timpana i dve činele, a onda mi je rekao: 'Sine, umetnost je rudarski posao. Pazi šta i kako radiš'. Tada mi je delovalo kao da mi drži vakelu, ali na kraju sam ga ipak poslušao."

Zatim je bio red na mene: „Čudno, Dejve, ali ja sam odavno hteo da te pitam nešto slično. Mislim, znam kako dobro pišeš, ništa manje vešto nego što sviraš gitaru. Čak su ti ugledni izdavači objavili dve zbirke pesama. Zar makar ponekad ne pomisliš da postaneš pisac kad ti pisanje tako dobro ide?"

„O, da, Magični, znam da to mogu. Ali onda mi pred očima sine slika života jednog pisca. Sedeo bih u praznoj sobi bez prozora i pisao roman, sam i trezan, čukao na mašini i razgovarao sam sa sobom. I kad bih konačno objavio roman, izašao bih iz svoje sobe, dve nedelje bih davao intervjue po restoranima i kafićima s knjižarama, imao nekoliko javnih čitanja za nekoliko ćutljivih čitalaca, i onda opet natrag u samicu, da pišem sledeći roman o propasti hrabrog novog sveta."

Pripalio je cigaretu dugim gitarskim prstima i nastavio lagano: „A vidiš, čak i da nemam dar za komponovanje, i da sam tek prosečni anonimni muzikant, uvek ću naći tezgu u nekoj zagrejanoj krčmi gde ću da sviram bluz i kantri standarde živim ljudima, imaću besplatno piće, neku ludaju za seks, razgovor sa srodnim dušama."

Nabrajajući bezazleno malene, sitne a bitne avanture, zamišljeno je izduvao oblak dima iz svojih baritonskih pluća.

„Više volim takve samice", dovrši Dejv još jednu pevljivu priču i podiže čašu, te se kucnusmo. „Magični, za tvog oca, koji je znao o čemu se ovde radi", reče evangelističkim tonom, te dade znak gitarskom trzalicom da eksiramo svako svoje pre nego što su suze mogle da nam razvodne viski...