MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: GLASNOST ANTISTRESA

I tako, proces koji je u toku nadmašio je i najfantastičnije kafkijanstvo. U poređenju sa onim što (nam)se dešava, znameniti Kafkin „Proces" je postao religiozni roman o mirenju krivice i greha. Međutim, realnost današnjice ne haje za bilo kakvu religioznost. Naprosto, plodovi zuluma političke korektnosti postaju sve egzotičniji i bizarniji kako bi se robovsko trpljenje učinilo što estradnijim. Došlo je dotle da je najčuvenija parola demokratskog liberalizma, „Rad oslobađa", najzad zamenjena novom, očigledno efikasnijom parolom koja glasi: „Politička korektnost oslobađa".

Dobro, vidim da vaša zbunjenost prelazi u prestravljeno zaprepašćenje, i pošto ne mogu da svoje čitaoce gledam u takvom stanju impotencije, potrudiću se da vam što konkretnije (praktičnije, kako kažu komesari i mesari Četvrtog rajha) pojasnim šta je to u stvari, ta famozna višekratno oktroisana i krunisana politička korektnost.
Evo, ovako stoje stvari u koliko-toliko realnom čovekolikom životu. Svesno za primer uzimam jednu graničnu situaciju koja je odavno postala stereotip regularne, baždarene civilizovanosti. Elem, tokom lečenja ludila (koje danas ima status kijavice), jednog jutra doktor za sterilizaciju duša i nepodobnih duševnih bolesti uvodi svog pacijenta u kupatilo i tera ga da detaljno ispriča o svojim priviđenjima. „Sve je to samo bunilo", kaže doktor. „Obećajte mi da u to više nećete verovati." Pacijent okleva pa onda obeća. „To nije dovoljno", uzvraća doktor, „već ste mi davali takva obećanja i kršili ih". Onda iz tuša pušta hladnu vodu na svog pacijenta. „Da, da, ja sam lud", viče pacijent. Mlaz vode se prekida, ispitivanje nastavlja. „Da, priznajem da sam lud", ponavlja pacijent. „Ali", dodaje, „to priznajem samo zato što me vi silite". Novi mlaz hladne vode. „Dobro, dobro", kaže pacijent, „priznajem. Lud sam, i sve ono je bilo samo bunilo."

To je TO što se u prestižnim kabinetima i ovovekovnim salonima mudrosti naziva terapijama istine, koje se, kako sam opisao, zasnivaju na vrlo specifičnoj tehnici: Lekar ne pokušava da svog pacijenta ubedi da su mu predstave pogrešne ili nerazumne, njega uopšte ne zanima šta se dešava u pacijentovoj glavi. Lekar želi da ovaj uradi jednu tačno određenu stvar, da izričito kaže: „Ja sa lud". On se oslanja na pretpostavku da ludilo nestaje onog časa kad pacijent uvidi istinu i izjavi da jeste lud.

Naravno, svi znamo da su Srbi i ludilo mitski sinonimi, te da je ludilo u Srbijici istovremeno i blagoslov i prokletstvo - zavisi da li se koristi poligraf Doktora Nebojše, oporezovane droge iz kolumbijskog Montenegra, ili elektrošokovi premijerke Ane Četiri Pištolja. Mislim, nije isto imati teranje ili biti proteran - makar se radilo o skupštinskom restoranu, gde jedino baba-sera koristi bonove za topli obrok.

Ali uprkos zasićenosti (kravljim?) ludilom koliko i (prasećim?) pečenjem, u priteranoj Srbijici i dalje ne prestaje želja za normiranjem najviših, dosad prepoznatih stepena političke korektnosti. Pa se tako u zanosu dokazivanja i fanatizovanom bosonogom hodanju po žarićima „evropskog puta", zacrtanog nam u elitnim treznilištima Brisela sa okolinom, evo, došlo i do kreiranja neverovatno delikatnog zakona kojim će se ubuduće sankcionisati seksanje na javnim mestima i u privatnim automobilima, parkiranim aeroplanima i neeksplodiranim džipovima, kao i glasno jebanje koje dopire iz kućne komšijske radinosti.

Najpre se šuškalo i zuckalo da se iza ove legalističke zaštite narušavanja „fiziološkog" reda i mira krije dugoročna strategija koja podrazumeva obučavanje Komunalne policije u cilju buduće naoružane bezbednosne transformacije. Sve sa ciljem da bi se demfovala sve veća frustriranost njenih pripadnika kojima je dosadila naplata kazni za pogrešno parkiranje pijačnih tezgi; zaštita prigradskih manjina u GSP-u uz istovremeno propitivanje migrantskih šofera o razlikama između tramvaja i traktora; održavanje zelenila u novobeogradskim blokovima i održavanje tucanika na obalama Rakovice i Mirijeva. Iz tog razloga je, navodno, odlučeno da se od uličnih psihologa komunalni policajci unaprede u fizičke cenzore i blagajnike koji ispisuju kazne na kondomima, a naplaćuju u papirima s Jorgovankinim autogramom.

Potom je iz pouzdanih i providno nezvaničnih izvora procurila informacija da je glavni uzrok za donošenje jednog ovako rigidnog zakona o granicama egzibicionizma i zaštiti intimnog komfora onog dela naroda koji je pogođen apstinencijom permanantno bučno trpanje i krljanje između Skupštinske Maje i Koridorke Zorane, zbog čega uvek mobilni Kajl Skat ne može niti da mesečari po krovu Generalštaba niti da vežba trubu u trenucima diplomatske dokolice. A takav protokolarni rizik Vlada Srbijice ne može sebi da dozvoli u trenucima kada čitava zemlja postaje dosad neviđena carinska oaza - atrakcija kakvu ni Magelan nije video u svojim trgovački pustolovnim plovidbama ispod i iznad Rta Dobre nade.

Međutim, onda se pojavila treća verzija istine koja veli da je spomenuti „zakon snošajne tišine" zapravo inicirala Maja Gojković, ali ne zbog sado-mazo odnosa sa Princezom od Grdelice. Naime, kako tvrde predstavnici opozicije u vladajućoj koaliciji, nakon obavljenog safarija po nesvrstano prijateljskim afričkim državicama, Maja je napisala ekspoze „O poštenju slonova", u kojem je zabeležila kako slon nikada ne menja ženku i nežno voli onu koju je izabrao, iako se s njom spaja tek svake tri godine, i to samo tokom pet dana, i toliko tajnovito da ga do sada turisti nikada nisu zatekli u tom činu. Ali zato ga je lepo posmatrati šestog dana, kada on pre svega drugog ode pravo na neku reku u kojoj se čitav okupa i nipošto se ne vraća svome krdu dok se prethodno ne očisti. Na tom mestu dirnuta Maja postavlja retoričko pitanje: nisu li ovo lepi i čestiti običaji jedne životinje, kojima ona podučava brakom sjedinjene da se nikako suviše ne predaju čulnim i putenim uživanjima? A zatim sledi poenta koju je tiha moralna većina pretočila u zakon za glasanje - Narodna skupština je jedina „sigurna kuća seksa" u tranziciono labilnoj Srbijici. Svakako da to nije moglo da prođe bez podrške patrijarha Irineja Niškog - željnog rentiranja registrovanih jebodroma! - koji je javno citirao delove teksta Svetog Avgustina u kojima se seksualni čin opisuje prilično zastrašujuće, uz zaključak da seks „kada dostigne vrhunac, skoro da potpuno poništava svako bistroumlje i ono što bi se moglo zvati budnošću misli".

I taman kada je naša mnogoljudna vlada čestitala samoj sebi na donošenju zakona kojim je Srbijica uvela skandinavske kriterijume liberalizma i bipolarnosti na tradicionalno zaostalom Balkanu, avaj, ironija sudbine je opet pokazala svoju progresivnu nepredvidljivost koja nas je momentalno bacila u opasan raskorak u odnosu na naše superrazvijene partnere. Jer dok ovdašnji politički higijeničari uspostavljaju ekumensku suzdržanost u seksualnim činodejstvovanjima, dotle zapadnjačka nauka otpočinje da propisuje masturbaciju, veličajući njenu lekovitost. Čak se i zvanično preporučuje korporacijama i multikompanijama da uvedu „pauzu za masturbaciju", jer je to najjeftiniji i najbolji lek za ublažavanje stresova kod zaposlenih. Prevlačenje kožice radničkog uda i trljanje radničkog klitorisa, vele najnovija naučna otkrića, znatno poboljšavaju kognitivne funkcije mozga, plus redovno drkanje redovno odlaže demenciju - tako da se robovi do kraja života mogu jasno sećati ko su i šta su (robovi obučeni za golo robovanje, je li).
Eto, sada vam je jasno zašto je dežurna plavuša s ministarskim šlemom najedared počela da izvodi kancelarijski transportnog Zorana Babića u noćne obilaske najvrelijih kota na korzou od Ljiga do Prolom Banje. I nemojte da se čudite kada se uskoro u Mrkonjićevoj „Slagalici" pojavi pitanje šta je to „kama sutra preletačica"? Kao što vam je sada jasnije zašto je ministar kulture, tabloidni Vukosavljević, poželeo da nadmaši i vaskrslog Jerotića, pa je onima što stalno glume štrajkove u Narodnom pozorištu onomad održao govor u kojem je za probleme rukovođenja u nacionalnim teatrima okrivio stare Grke jer su zanemarivali fenomen masturbacije, ili se njime malo bavili smatrajući masturbaciju svojstvenom robu ili satiru, ali ne i slobodnom građaninu.

Posle ovolike porcije naučnih otkrića, i najamaterskijem seksualnom manijaku je kao duplerica očigledno da preostaje samo jedno. Neka se zavesa podigne - zajedno s kulisama. Pokloni se i počni, ukrućena Srbijice!