MAGIĆNI ĆIRA, KOLUMNA – SMRDIBUBA U KLADIONICI

MAGIĆNI ĆIRA, KOLUMNA – SMRDIBUBA U KLADIONICI


Dobro se sećam tog vedrog oktobarskog popodneva kada sam pratio Velikog Vođu u šetnji dekontaminiranom obalom Krajkovačkog jezera, iz kojeg su izvirivali ljudi-žabe u lister odelima obezbeđujući pejzaž i pogled na svet onog čije sam misli stojećki beležio, od poglavlja u nastajanju do pasusa u nestajanju, istovremeno učestvujući u razgovoru kao aplaudirajuća publika. Magičnog ne treba podsećati kako ne biva dvorski pisac bez napisanih memoara njegovog gospodara i mentora. Ali tog dana je Veliki Vođa, neprekidno inspirisan sopstvenom genijalnošću, staloženim glasom izrekao najkredibilniju definiciju Srbijice: „Ovde uvek neko nešto muti”, začuo sam misao u kojoj sam momentalno prepoznao i vodostaj na dnu Krajkovačkog jezera, i moju ličnu mantru izabranog zapisničara, kao i kolektivnu dijagnozu Vođinog zaludno navođenog i zavođenog naroda.

Od tada je prošlo dosta vremena ispunjenog državničkom mudrošću i reformatorskim vizionarstvom, koje sam sistematski opisivao za potrebe školske lektire nadolazećih generacija, kojima se svakim danom sve više smeši budućnost svetlija od najblistavijeg progresa što se već zapatio u našoj sadašnjosti. Prvi put smo osetili kako je to kada ekonomija postane opipljiva fantazija, a parlamentarizam bezbedna utopija.

A onda, posle polovine mandata za večnost, niko drugi nego najmoćnija mafija na svetu je pokazala koliko ceni proročanski dar našeg Velikog Vođe. Kao što znate, ovih dana sve nas je smoždila fatalistička ironija – UEFA je, na svoj okrutno licemerni način, parafrazirala Vođinu misao o paranormalnosti javnog i tajnog života u Srbijici optuživši naš najveći fudbalski klub za nameštanje rezultata u svrhu monumentalnog kladioničarskog binga. Ne čudi što su nadležni iz sportskog i vojnog vrha smesta zavapili o besmislenosti i nelogičnosti naše krivice, naričući nad tradicionalnim srpskim prokletstvom za koje se činilo da je poslato u hladnoratovski špajz.

Avaj, džaba govoriti o nepravdi koja se udeljuje za džabe, to jest na okamaćenu veresiju. Prosečni srpski navijač je i te kako svestan razlike između domaće krpenjače i belosvetskog kožnog fudbala, koji nas je ne jednom naterao da, usrani do grla, iz pelena uskočimo u kožne gaće. Samo što ovog puta, sva je prilika, ni blindirani donji veš neće nas spasti od guženja na redaljku dužu od redova ispred „Lidla”. Pri čemu nije poenta u redovima – njih je bilo otkako je Srbin čuo za „tržišna kretanja” – već u novopridošlom trgovinskom lancu, koji je zazveckao kao žeton za prosjake koji nemaju šta da prokockaju. Eh, i posle kažu kako su Srbi nenadmašni cinkaroši. A prva prijava redakciji renomiranog okupacionog lista „Lekip” stigla je upravo iz „Lidlovog” menadžerskog vrha. „Ali zašto?”, čujem kako se zgranuto pitate. Ne brinite, sudbina se već pobrinula za vas, a Magični će vam pre kaznene intervencije ispričati još jednu pričicu za laku noć…

Mnogo puta se pokazalo da su prilično nepogrešive legende koje kažu da je Srbijica suviše plitka zemlja da bi imala svoje iole razgranato podzemlje, a kamoli tzv. duboku državu. Međutim, u Srbijici je zaživela jedna druga anomalija – umesto Svetog Trojstva, ovde je uspostavljeno sveto dvojstvo. I to slobodnim sudijskim uverenjem, koje je u prirodi srpskog fudbala i njegovih finansijerskih aktivista, a uz podršku patrijarha niškog Irineja, fiskalnog majstora dvojnog knjigovodstva, koji kao brižan poslovni duhovnik vrlo dobro zna da u biznisu ne postoji „trojno knjigovodstvo”, te da keš i roba na berzama i pijacama ne trpe novotarije koje komplikuju sabiranje i oduzimanje crvenog salda.

Rečeno sveto dvojstvo počiva na aksiomu koji bi da uravnoteži emocije i intelekt u vazda navijački raspoloženom narodu, biranom prostom većinom da bude prost kako bi se lakše prebrojavao. I otuda imamo demokratsku šizmu kao vrhunsku potvrdu našeg evropskog puta, a koja se najkraće može opisati na sledeći način: Alek je delija, a Vučić je Ciganin. Taj uljuđeni dualizam je funkcionisao civilizovano i skladno, obogaćujući cvetanje hiljadu ideja o tome kako pobediti i opstati, a poražene sačuvati kao svedoke-saradnike, i tako sve do momenta kada se dogodilo otvaranje „Lidla”. Zvuči, najblaže rečeno, čudno da jedna tako socijalno pozitivna i sirotinjski afirmativna svečanost može da predstavlja nekakvu prekretnicu, ali bankrotirana istorija nas uči da golemi zajebi čuče u detaljima koji isplivaju na površinu tek kada se dogodi potop.

U ovom slučaju detalj je bio na prvi pogled benigno sitničav. Naime, dok je Vučić držao zvaničan govor pred dobrovoljno okupljenom masom, dajući preporuke kasirkama „Lidla” kako da se ophode prema penzionerima na odloženo plaćanje, a kako prema penzionerima sa socijalnim kartama, dotle je na požarnom izlazu Alek umotan u kao šinjel dugačak crveno-beli šal delio poluzamrznute piliće mladim ljudima grupisanim u falange i odevenim u crveno-belu kombinaciju koji su pevali pesme iz postkosovskog ciklusa. Taj performans je zapao za oko lokalnim rukovodiocima „Lidla”, koji su kao pravi strani plaćenici brže-bolje o svemu obavestili centralu. Naravno, strani vrh je, kako službeno ponašanje nalaže, odmah prosledio sumnjivu informaciju drugom stranom vrhu, što ne treba da čudi budući da su stvarni vlasnici svih trgovinskih lanaca upravo čelnici UEFA. Kada su čuli šifru „Crvena zvezda”, jurišnici UEFA iz prvog i drugog ešalona, koristeći dirigovane medije, započeše bučnu istragu poturica u fudbalskoj i administrativnoj prestonici Srbijice.

Eh, kad bi zaista takav bio sled događaja, možda bismo i imali neke šanse. Ali sveto pravilo UEFA glasi: ništa nije kao što izgleda. U prevodu na terenski sleng – istraga je otpočela još pre odigranog meča u kojem su Zvezdini igrači pokazali da zaslužuju članstvo u klubu obožavalaca Pari Sen Žermena. Nije slučajno da se među domoljubnim fudbalskim braniteljima prvi oglasio onaj koga su onomad u lisicama sprovodili kroz TV programe, legendarni krilni funkcioner Dragan Džajić, dok su se najlegendarniji (čitaj: najaktuelniji) funkcioneri oglasili kukumavkasto raspevanim („drugarice-prokletnice!”) kabinetskim saopštenjem iz kojeg presipa i curi na sve strane, od provokatora do famoznog doušnika što se zaigrao Jude na pogrešnoj večeri, koja će zato naknadno ispasti „oproštajna”. A već nagovnanu kašu dodatno su zabiberili Dule Savić, čija izjava implicira da je on lično dao svih onih šest komada Zvezdi, kao i visoki grobarski funkcioner, golmanski veteran Ćurković, koji je sve prebacio na drugu, „belgijsku” aferu, koja se po njemu svesno zataškava – pri čemu nije mislio na dilbere iz nekada rivalskog Partizana – pa sada, sasvim nenadano, i Mogerinijeva mora da se izjasni da li joj kasni zbog pregovarača iz Beograda ili zbog insajdera iz Brisela. U međuvremenu, prvi put u istoriji kladionica pojavila se  „negativna kvota” – ako neko tipuje na Interpolovog čoveka s poternica, a koji je po ubeđenju generalni direktor u sopstvenom stečaju, na svaki uloženi dinar mora da plati evro i po – naravno, ukoliko mu tiket prođe.

Nažalost, i pored referendumske sumnje, nije dotični gospodin onaj koji je petomilionski bakšiš uplatio na nedozvoljeni tip – iako se osvedočeno radi o tipu koji je sklon neoliberalnom pohlepa-je-dobra ponašanju. U to sam se uverio i dobio dozvolu da to obznanim tek kada je Veliki Vođa uspešno završio pregovore o metama vazdušne kampanje koju će nad Srbijicom izvršiti vazduhoplovstvo UEFA. Dačićevo koferče je poletelo kao raketa iz S-400 kompleta, te je zahvaljujući tome dogovoreno da se bombarduju isključivo objekti koje je sagradila kompanija „Tončev i Tončev”, mada je bilo prilično teško ući u trag svim njihovim neimarskim poduhvatima.

I tako je diplomatija još jednom pobedila srpsku ratničku grbaču i srpsku opančarsku pamet, koje su se u paru žrtvovale za dobrobit čovečanstva. Jer ekskluziva odobrena od Velikog Vođe glasi prilično zeznuto. Elem, ipak je bilo muljanja i klađenja u teleću glavu i svinjska rebarca. Ko je uplatio nedodirljive tikete? Duh Nikole Pašića? Potomci Petra Stambolića? Umesto što se razmećete mazohizmom kao bakljama i petardama, bolje bi vam bilo da se zapitate ko doista ulaže novac i drži Zvezdu na ivici pozitivne nule. Aha, sinulo vam je iz dupeta u guzicu.

E, tako to biva kada se nafatirani Rus, ozračen beogradskom kaldrmom, zaljubi u prvu damu Amerike. Mislim, to strašno mnogo košta, nepojmljivo mnogo i nepojmljivo strašno. Iz te čežnje kakvu poseduje samo slovenska duša rodila se ideja da se na fudbalskim kladionicama nafta konvertuje u dijamante kakve nose samo žene iz visokog društva. I sve bi to leglo u spokoj švajcarskih zalagaonica da se onaj francuski babojebac Makron nije zaljubio u istu damu. Kada je Gazprom Kravčenko u ljubavničkom kontranapadu uplatio Makronovoj bivšoj učiteljici godišnju rentu za samicu na vrhu Ajfelovog tornja, sujetni galski petlićko je zakokodakao i tako se raščulo po čitavom dvorištu Četvrtog rajha. Ostatak ćete saznati ako ne završite kao kolateralna šteta prilikom zidanja Skadra u Ljutice Bogdana.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar