MAGIĆNI ĆIRA – KOZAČKI FANKI

MAGIĆNI ĆIRA – KOZAČKI FANKI


„Dži, Magični, kulovčino stara!”

Glas je bio ženski i zvučao je kao balalajka koja drnda čelični bugi-vugi. Prepoznao sam bez predumišljaja Mariju Zaharovu, moju staru poznanicu koju je čitav svet, ovako ili onako, neizbežno upoznao. Svet je morao da je upozna, ali ne i ja…

„Ojha, Marija, tigrice s lavljom grivom!”, plamteći usklik sasvim spontano sunu iz moje prijateljske nutrine.

Voleli smo da se nazivamo „seminarskim ortacima” jer smo se upoznali pre petnaest i kusur godina na jednoj od onih naučnih špijunskih priredbi koje se obavezno završavaju multipolnim igrankama s puno međurasne telesne tolerancije. Uostalom, kao mladi i perspektivni predstavnik fondacije „Megi Tačer”, valjalo mi je dokazati se sa „čeličnim damama budućnosti”.
„Čega ima?”, upitao sam ne želeći da zvučim ni konspirativno ni radoznalo, već uljudno koliko to fiksni telefon dozvoljava.

„Ima mene u Atini.” Zazvučalo mi je kao da se Platon pretvorio u pevajuću karijatidu.
„Aha”, rekoh suvo suzdržavajući se da je pitam o njenom hologramskom izletu u Guču i denacionalizovanom hotelu „Moskva” u limenom Beogradu.

„A sutra sam u Sofiji, momče”, nastavila je zadihano. „To je baš blizu, zar ne?”

Po načinu kako me je oslovljavala, mogao sam da osetim da je već donela odluku.

„Kružiš kao Memfis Slim oko Mocarta.”

„Dobar opis, Magični. Jesi li spreman da uradiš još neki, ali uživo?”

„Marija, nešto se ne sećam da pisci održavaju koncerte”, rekoh dodajući da pretpostavljam da diplomate nisu revnosni čitaoci zbog odgovornog posla koji moraju svakodnevno i svakonoćno da obavljaju.

„Valjda ti je susret sa mnom važniji od književne večeri u holu ambasade?”

„Imam li izbora?”, upitah sa srdačnom ironijom u glasu.

„Ne, ali imaš prioritete kao svaki uspešan čovek”, uzvrati mi ironiju najodlučnija žena na planeti.

Zatim mi je objasnila postupak uz brižno pobrojane instrukcije: želela je da izbegne administrativni scenario kako bi susret dobio na privatnosti.

Ujutru, u pristojno doba, po mene je došla ljubičasta „lada premijum” s netaknutim metalik sjajem i sa vozačem za koga se odmah videlo da je preglumio u podražavanju profesionalne nedužnosti i ljudske neutralnosti.

CIRA marija-zaharova

U Sofiju smo ušli vozeći se kroz predgrađe Ljuljin, koje dosta liči na niško naselje Durlan, samo bez Osnovne škole „Rodoljub Čolaković” i Vaspitno-popravnog doma „Duško Radović”. Eh, ta siva sofijska predgrađa u kojima se nekada odvijao kaleidoskopski život… „Družba”, „Bojana”, „Mladost”, „Drvenica”… Prava mesta za krkanje, pijenje i svakojako muvanje za stomak i dušu: kebabceta s čubrica, škembe čorba, agneski dreboliji, šiščeta i nadenica… Pa „pešterska” i „slivenska perla”, dve najcarskije drozdove rakije uz koje najviše prianjahu čobanska salata i salata „Snežanka”, volšebni miks kiselog mleka, belog luka i mirođije… Slike sladostrasne prošlosti krenuše da se nižu pred mojim nezasitim očima. A tek Krasno Selo, gde se nalazilo sedište „Balkantona”, u čijim podrumima, poput mnogih sunarodnika, kupovah enormne količine kaseta i kompakt-diskova. I čije sekretarice si mogao da pitaš da li se jebu u dupe, a one bi ti odgovorile „da”. Eh, nisu sankcionisani Srbi tek tako na početku devedesetih Bugarsku zvali „Republika Sony”…

Lukavo smeštena na pola puta između pogoleme džamije i pozorišta „Ivan Vazov” uzdizala se Ambasada SAD. Prošli smo bez zaustavljanja jer me je Marija čekala ispred „Šeratona”.

Prepoznao sam je, ali sam nastavio da zurim u nju. Imao sam dovoljno razloga.
Obema rukama je čvrsto uz sebe držala visokostilizovanu akten-tašnu, sašivenu od kože kakva se koristi za najfinije rukavice – taman toliko nenametljiva da ne naruši njen nepodnošljivo privlačni izgled.

Perfektno beli zubi, bez razmaka, pune usne na kojima je jedva vidljiv karmin, za nijansu svetliji od njenog prirodnog tena. Visoko čelo, izražene jagodice i vragolasti osmeh; sve negovano i navežbano. Poza za doček starog južnjačkog ortaka. Samo što se njen jug razlikuje od mog…

„Hej, Džo!”

„Hej, Bo Didli!”

Bilo mi je drago što mladu dobru Zaher Marijanu nije napustio stari dobri južnjački smisao za humor.

Nakon što su specijalci ispraznili okolne ulice, prošetali smo se Bulevarom Vitoša, koji je bio renoviran po ugledu na metroiziranu Knez Mihailovu u prokopanom Beogradu. Pomislio sam kako je šteta za naše nacionalne interese što i Zaharova ne može da napravi ovakvo poređenje.
Onda je objavila kako će uskoro ogladniti pa smo se ubrzano uputili prema restoranu „Victoria”. Već prilikom odabira aperitiva Zaharova je pokazala šta znači superiornost. Dok sam ja poručio kampari sa sodom, ona je poručila martini.

„Ali pazi”, podigla je kažiprst u pravcu neba, a onda ga uperila u vlasnika restorana. „Hoću pravi martini. Je l’ znaš na šta mislim? Neću votkini što ga pije onaj udrvljeni Englez Džems Bond. Hoću pošteni, gospodski martini. Vermut, džin i maslina.” Nabrajala je kao da nabraja države koje čine osovinu zla i zato moraju biti primereno kažnjene. „Ne mućkan, nego mešan”, dodala je ne smanjujući oštrinu u glasu.

Pošto sam znao da ne smem da je pitam ništa u vezi sa aerodromima koje su Amerikanci tog dana i zvanično dobili od Bugara u zamenu za garanciju da ti aerodromi neće biti napadnuti ako jednog dana Kremlj, Duma ili Deripaska odluče da bombarduju Bugarsku, usmerio sam razgovor na ovdašnje istorijske spomenike, svestan da su upravo oni najčešća meta vazdušnog rokanja.
Naime, iz bašte restorana „Victoria” videle su se patinaste i preteći stabilne rešetke – ostatak nekadašnjeg turskog kazamata, a govori se da je pre toga tu bila i vizantijska robijašnica.
„E, to bi Vladimir voleo da vidi”, reče Zaharova. „On obožava zatvore koji imaju dugačku tradiciju. Je l’ znaš da još ne može da prežali što je Alkatraz prestao da radi?”
Taktički sam klimnuo glavom.

Marija je nastavila sve opuštenijim tonom: „Čak je hteo da preseli Alkatraz na Krim, ali je odustao kada mu je Tramp otkrio da tamo čuva svoj sef”.

„Čuo sam nešto o tom susretu”, rekoh pomirljivo.

„A da li si čuo da je umrla Areta?”, upita me gotovo prekorno.

„Naravno. Naš državni vrh se toliko rastužio da je Dačić prestao da peva.” Pokušavao sam da se iskupim, a nisam znao zbog čega. Ali Zaharova je naprosto budila skrušenost u čoveku koga bi izabrala za razgovor.

„Magični, kulovčino stara!”, poskočila je kao pampur s boce šampanjca. „Zar ne misliš da je ovo jedinstvena prilika da odamo počast kraljici Areti?”

Bio sam potpuno zatečen njenim pitanjem tako da sam slegnuo ramenima umesto da potvrdno klimnem glavom.

„E pa, imam za tebe jedno iznenađenje”, reče i ustade. „Vozač će te odvesti na jedno specijalno mesto, a ja dolazim čim se presvučem.”

Ovog puta sam uspeo da klimnem glavom.

Nešto kasnije sam se obreo u Nacionalnom dvorcu kulture, gde je Vesna Zmijanac dva puta nastupala. Tačnije, sproveli su me u podrum koji je bio adaptiran u fensi klub „Divata Roza”, kako je glasio neonski natpis iznad šipkastih ulaznih vrata.

Sekjuriti gajz na moje oči unesoše čakberijevski džuboks kao da unose vazu sa cvećem radi dekorisanja NATO samita. Mašina je uveliko svetlucala u ritmu klasičnih singlica koje bejahu vršnjaci drečavog džuboksa.

Nije bilo nimalo slučajno što se elegantno blindirana Marija Zaharova pojavila baš kad je besmrtna Areta prelazila iz „Respect” u „Rock Steady”. Sada je na sebi imala klasični brušeni „levi’s 501″ i sivo-sivu „scotch & soda” majicu, koji su isticali njeno fino izdijetisano telo, dok su joj ravne mokasine „tod’s” od  živih antilopa omogućavale skakutavo kretanje.

„Dži, Magični, kulovčino stara!”, vrisnula je kao Sergej Šojgu kad su mu odbili plan atomskog udara na baltičku Poljsku. „Ajde da te vidim na delu!”, naredi i krenu u žestoki bugalu savršeno skladnim pokretima.

Osetio sam se kao beli guzičar dok sam hvatao korak. Repertoar Arete Frenklin je pičio, sve više se prilagođavajući našem sve znojavijem i lepljivijem plesu. Kad se otkotrljala razbijačka „Chain of Fools”, odlepršali smo do šanka. Zaharova je pila votku s votkinim đusom – kao prava predsednička spikerka volela je ozvučene koktele – dok sam ja sjurio „džek danijels” ne čekajući da mi se otope kockice leda u čaši.

Kod sledeće ture, upitah je setno: „Marija, biblijski portparolu, misliš li da je Srbijica i dalje zemlja hiljadu igara?”

Mora da je udrobljena votka radila svoje jer se nimalo nije namrštila zbog mog preterano intimnog pitanja.

Otpila je komitetski gutljaj i upitala kroz detinjast osmeh: „Zašto ne bi bila?”. Trepavicama je pratila ritam delikatne balade „Ain’t No Way”, u kojoj je Areta prevazišla samu sebe.

„Ne znam, ali čini mi se kao da nedostaje onaj mekani tam-tam doboš”, rekao sam mlatarajući rukama poput bubnjara koji pokušava da izvede brejk na kontračineli.

„E, moj Magični”, reče Marija zamišljenim glasom. „Sve dok postoji palica, biće i doboša.”
Podjednako zamišljeno podigoh svoju čašu i nazdravih: „Za poslednji veliki udarac”.
„I da potraje”, njena je morala da bude poslednja.

Kucnuli smo se, ispili svoja pića do dna, zatim me je poljubila u obraz i šapnula uputstva za povratak u hotel „Niš”.

Nešto kasnije je džuboks prestao da svira.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar