MAGIČNI ĆIRA: O JUPITERU I VOLOVIMA

MAGIČNI ĆIRA: O JUPITERU I VOLOVIMA


Veliki Vođa je ovih vrelih nedelja veoma zauzet i napet kao zapeta praćka, ne znajući koga pre da zvekne pozlaćenim bakrom u tintaru – Aleka ili Vučića, koji su se toliko žestoko posvađali oko razgraničenja svojih parcela da se od žestine njihove vike i grdnje i cenzurisane rasprave urušio i konzorcijumski potporni zid u jednoj od kosina Zoranine Grdelice na koridoru 10/11, ulaz drugi sleva nadesno; a i savamalska kanalizacija je počela neselektivno da propušta govna koja se upravo talože ispod velelepne otmenosti zvane „Bela Palanka na dorćolskoj vodi“.

U takvim okolnostima koje vrlo liče na vanredno stanje Doktora Nebojše, nemajući vremena da se posveti svim svojim intelektualnim disciplinama u punom kapacitetu, Veliki Vođa mi je – kao zvaničnom dvorskom piscu – poverio da mu sastavim podsetnik za septembar i početak jeseni. Što sam momentalno i učinio, konsultujući se s njegovom omiljenom germanskom misaonom trojkom: Veberom, Šrederom i Hajdegerom (ovaj treći je onaj filozof koji je napisao: „Deca nisu nevina“, tek da znate koliko ne znate).

Kada je pročitao moj salonski sastav, dirnut nečim nepoznatim što je nadolazilo iz najdubljih svetala njegove duše, Veliki Vođa reče da obnarodujem to narodu – „da ima čime da se zanima“, kako je objasnio svoju odluku. I zato, narode i narodnosti Srbijice, počujte javno i sričite u sebi ono što sledi, zakucano za papir hronološkim redom kako podsetnik zahteva. Gaj Julije Cezar je smatrao da vojskovođa treba da bude utoliko oprezniji ukoliko je više pobeđivao i da je gubitak u porazu uvek veći od dobitka u pobedi. Pred kakvu opasnu bitku, naređivao je da se uklone svi konji, pa i njegov vlastiti, želeći da time ukloni svaku priliku za bežanje. Kad je bio na vrhuncu moći, dao je visoke položaje nekim ljudima vrlo niskog porekla. Zbog toga su mu mnogi prigovorili. On je na to odgovorio: „Ako sam uz pomoć razbojnika i ubica došao do ovolike vlasti i moći, uzvratiću i njima istom merom“. Za vreme oskudice i skupoće rimski car Avgust delio je narodu žito, često sasvim badava ili uz vrlo nisku cenu. Ali mu nije bilo do toga da laska narodu i da zadobije njegovu naklonost. Pazio je samo na njegov boljitak. Kad se jednom narod potužio na skupoću i oskudicu vina, on ga je oštro prekorio: „Moj tast Agripa napravio je mnoge vodovode da ljudi ne bi patili od žeđi“. Poslednjeg dana života češće je zapitkivao da li je napolju narod još uvek uzbuđen i zabrinut zbog njega. Zatražio je ogledalo i naredio da mu nameste kosu i ulepšaju lice, oronulo od bolesti. Onda je zovnuo prijatelje i upitao ih: „Da li sam dobro odigrao svoju ulogu u životu? Ako jesam, onda pljeskajte“.

Tiberije nije bio nimalo pobožan, ali je ipak verovao u sudbinu, smatrajući da ona upravlja svetom. Groma se užasno plašio. Kad bi grmelo, uvek je stavljao na glavu lovorov venac jer je verovao da grom nikada ne udara u lovor.

Većini provincijskih stanovnika Kaligula je bio najdraži vladar, a takođe i vojnicima, od kojih su ga mnogi poznavali još kao dečaka. Čak i na Tiberijevom pogrebu svetina je dala oduška svome oduševljenju kad ga je ugledala. Sa svih strana čulo se: nado naša, pilence, mezimče, zvezdo naša. Kada je ušao u Rim, proglasio se jedinim vladarom, po jednodušnom pristanku Senata i naroda, koji je prosto provalio u skupštinu. Nije bilo čoveka, ma i najsiromašnijeg, kome nije prebacio da suviše udobno živi. Zato nije bilo nijednog čoveka, nijedne stvari, na koju nije udario velike i nečuvene poreze. Često se iz njegovih usta čula ona rečenica iz neke tragedije: „Neka me mrze, glavno je da me se boje“. Gledajući jednom iz svoje lože na svetinu, koja mu je oduševljeno pljeskala, uzviknuo je ogorčeno: „O, kad bi narod rimski imao samo jednu glavu“. Klaudije je bio prvi car koji je novcem kupio vernost vojnika. Gde god bi se nalazio, bojao se zavera i od pojedinaca i od ponekih stranaka. Njegova rasejanost i zaboravnost prosto su zgranjavale sve ljude. Mnogima koje je dan pre pogubio poručio bi da idućeg dana dođu na gozbu ili kockanje. I kad je video da nisu došli, stao bi da ih grdi prebacujući im da su dremalice i lenčine. Toliko se zaboravljao i u pojedinim razgovorima i u drugim stvarima da je koji put izgledalo da ne zna ni ko je on sam.

Neron je toliko cenio svoj pevački dar da je u Rimu pre utvrđenog vremena davao Neronske igre. Dok je on pevao, niko nije smeo da iziđe, pa ni u najvećoj nuždi. Priča se da su se tada desili i porođaji. Mnogi su, izmoreni od slušanja i pljeskanja, krišom preskakali zidine jer su vrata bila zaključana. Neki su padali praveći se da su mrtvi ne bi li ih kao lešine što pre izneli napolje. Pružao je ili primao prijateljstvo prema tome koliko bi ko cenio i hvalio njegov pevački dar. Inače je bio uveren u to da nijedan čovek nije nevin i čist. Svi vešto i lukavo kriju svoje poroke. Zato je svakome ko bi mu priznao svoje gadne poroke praštao i sve ostale krivice. Kad bi kome poverio kakav posao, uvek bi dodao: „Ti znaš šta mi treba. Učinimo tako kao da se to tiče svakog od nas“.

Oton je otvoreno priznavao „da će jedino na carskom prestolu moći pristojno da živi; u protivnom će radije poginuti pod oštricom neprijateljskih mačeva nego izdahnuti na forumu bežeći od poverilaca“.

Kada su Vitelija proglasili carem, nosili su ga u kućnoj haljini po obližnjim selima. U ruci je držao mač Julija Cezara, što ga je neki vojnik uzeo iz Marsova hrama i poklonio mu ga prilikom čestitanja. Kad se vratio u svoj vojvodski stan, zapali se dimnjak, i cela mu trpezarija izgori. Mnoge je taj slučaj zaprepastio, ali on reče: „Samo hrabro napred, ovo je nama zasvetlelo“.

Nijedan čovek nije nevin pogubljen dok je Vespazijan vladao. Jedino se to moglo desiti u njegovom odsustvu ili bez njegovog znanja. Gramzivost za parama, to je jedina njegova mana. Uspostavio je nove i još teže poreze; zahtevao je veći danak od provincija, a nekima ga je i udvostručio. Otvoreno se bavio trgovinom, i to takvim poslovima da bi ih se postideo i običan čovek. Bio je uvek šaljiv i raspoložen, naročito za trpezom. Njegov sin Tit prigovori mu što je uveo porez na nužnike. Kad je prvi put dobio novac od tog poreza, uze jedan zlatnik i prinese ga Titu pod nos pitajući da li zaudara. Kad je ovaj odgovorio „ne“, car dobaci: „E vidiš, a dobio sam ga iz nužnika“. Čak ni u smrtnoj opasnosti nije prestajao da se šali. Pri prvom jakom napadu bolesti uzviknuo je: „Jao, čini mi se da postajem bog“.

Kad je postao rimski car, s obzirom na mnoge molbe koje su mu upućivali, Tit je smatrao da jednu dužnost mora uvek izvršiti, a to je da niko od njega ne ode bez neke nade. Kada bi mu njegovi prijatelji prigovorili da više obećava nego što može da učini, odgovorio bi da niko od jednog cara ne sme otići žalostan.

U početku svoje vladavine Domicijan bi svakog dana provodio po jedan sat u sobi potpuno sam. Tu ništa drugo ne bi radio, nego bi hvatao muve i nabadao ih na iglu. Kad je stupio na presto, nije se ustručavao da izjavi u Senatu da je on ocu i bratu ustupio presto i da su mu ga oni samo vratili. Sedeći jednog dana za trpezom, otac mu se naruga što se toliko plaši da jede gljive i reče mu da se radije pričuva mača umesto gljiva ako već zna svoju sudbinu. Zbog toga je uvek bio brižan i uplašen. Na svaki, ma i najmanji šum, zadrhtao bi napeto prisluškujući. Svoju naredbu o uništenju vinove loze povukao je jedino zbog nekih grčkih stihova koji su se čuli po celom Rimu:

„Kad bude uništen i poslednji čokot Još uvek će biti dovoljno vina Koje ćemo ispijati slatko Kad nam cara odnese pomrčina“.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar