MAGIČNI ĆIRA: Vaterlo u Staljingradu

MAGIČNI ĆIRA: Vaterlo u Staljingradu


Kao što je čitav svet mogao da se uveri, Putkov slet se završio trijumfalno – briljantna pokazna vežba trećeg svetskog rata, vrlo realistična uprkos čestom simuliranju. Kakav tajming, kakva strategija! Tako to radi ponajbolji Staljinov učenik. Demonstracija sile, pa demonstracija kontrole sile. Onda malo ratnog turizma koliko da se isplati ulaganje u femkajuće gladijatorske igre nalik koridi, gde umesto bikova puste zlatno tele u arenu, a umesto toreador obuku prodavca semenki u odelo za sahranu – uz pitanje koje svojom misterioznošću podiže nivo adrenalina: o čijoj sahrani se ovde zapravo radi.

E, to je jedna od prelomnih tačaka u jednačini iz nacrtne geometrije, u kojoj je Putko odigrao sjajan kartografski potez, uverljivo odglumivši brižnog demokratu koji se odao svojoj liberalnoj strasti te je prepustio akterima vojne vežbe „Mundijal 2018″ da sahranjuju po slobodnoj volji, ko koga poželi da nestane, ali uz naglasak na tržišnom bontonu. Ovo s poštovanjem tržišnih pravila igre došlo je baš u trenutku kada je njegov ratni drug Doni razbucavao tržišne manire i manirizme sve u šesnaest, svodeći svetsku trgovinu na trampu između Merilenda i Kalifornije. I ko je ovde kapitalista, a ko fundamentalista? Ko je protekcionista, a ko slobodni strelac u borbi za slobodni protok novca, robe i ljudi – sa usmerenjem prema Sibiru? Ova pitanja smišljeno izazivaju konfuziju kod zapadnog, poslovično dobro informisanog javnog i tajnog mnjenja. Još jedan dokaz da Putko i Doni nastavljaju više nego uspešno da igraju svoju verziju igre „dobar pandur – loš žandarm”.
Kako da Doni ne poštuje svog ruskog cara kada ovaj uspe da jednim razgovorom obaveže sve ruske huligane na zavet o privremenom demobilisanju dok traju mekomudi fudbalski ratovi? I, evo, cirkus prepun punjenih ptica koje su progutale najkrupnije žabe završio se bez ikakvog navijačkog folklora. Time je Putko ne samo pokazao dokle sve njegova moć doseže, kao i dokle je stigao savremeni fudbal, već je razotkrio još mnogo toga što njegove civilizovane evropske partnere čini tek bokserskim džakom za Donijeve kondicione treninge. Po principu – neka Doni prlja ruke s govnarima, ionako su oni pre svega njegova klijentela koja je poželela da postane suvlasnik Donijeve firme za proizvodnju daljinskih upravljača kojima se menjaju programi i voditelji, ali ni urednici ne ostaju u istom kanalu.

Za to vreme Putko je multikulturalnom Četvrtom rajhu priredio uverljivu demonstraciju svih mogućih nacionalizama koji su bili veće energetsko gorivo za Mundijal od bilo kojeg keša. Fudbaldžije su toliko prigrlile grbove svojih otadžbina da nisu ni stigle čestito da potrče za loptom. A u tome su prednjačile reprezentacije poreklom iz najrazvijenijih kolonijalnih sila. Da smejurija bude veća, odanost naciji čiji dres su nosili najviše su iskazivali legionari i potomci ratnih izbeglica. Očigledno je bilo da su strani plaćenici dovoljno preplaćeni te da je ovo bio trenutak za puštanje orlova i ostalih nacionalnih znamenja što lete u vazduh kao ostaci sirijskih gradova. Uostalom, po prikazanom kvalitetu jasno je da fudbaleri današnjice više ne ritaju „bubamaru”, već „topovsko đule”.

Ima li većeg dokaza da je nacizam vodeća ideologija postkomunističkog Zapada od činjenice da su u polufinalu SP 2018. igrali najekstremniji protiv najsofisticiranijih sledbenika nacizma? I naravno da će ekstremizam izvojevati pobedu jer ustaše ne haju za britansko pravo na patentiranje fudbalske igre. Nema šta, engleska tradicija se mnogo ucrvljala i svojim smradom truje koga stigne, ali takvih je sve manje. Naše vrle ustaše, bratske komšije po prolivenoj krvi, pregazile su podanike Ujedinjenog Kraljevstva tako da su se i članovi kraljevske porodice usrali ko grlice na kraju meča, koji je imao i produžetke u vidu podvijenog repa Gordog Albiona. Samo, neverovatno ali istinito – sve dok Engleska ima reprezentaciju, Srbi mogu mirno da pimpluju loptu jer znaju da nisu usamljeni na poziciji najgorih na fudbalskoj planeti. Hm! To da Srbi imaju neku vajdu od Engleza, postoji li uverljivija najava armagedona?

Inače, trend koji je započeo u 21. veku nastavio se i na ovom SP-u,  potvrdivši se kao dominantno obeležje: na fudbalskom šampionatu niti je bilo fudbala, niti šampiona. Možda otuda pomalo bizaran zaključak da je daleko najbolji utisak na ovogodišnjem Svetskom fudbalskom prvenstvu ostavio Japan, koji ni po jednom kriterijumu ne važi za fudbalsku naciju. Presto koji su Japanci osvojili svojom dostojanstvenom i mudrom igrom, koja zrači ratničkim fer-plejom, toliko je visoko da ga ostali vide kao Mars na vedrom nebu. I ne postoji ekipa broj dva, ili ekipa broj tri – eto kolika je udaljenost između Japana i ostatka fudbalske galaksije, koja se odavno pretvorila u crnu rupu s nekoliko zvezda padalica. Malo magije je nakratko zavarničilo u ekipi Meksika, a mrvice fudbalske ingenioznosti prikazali su Urugvaj, Peru i Kolumbija, koja je čak bez svog najboljeg igrača, supertalentovanog Hamesa Rodrigeza, taktički obezglavila naduvane Engleze, usput ih tukući i driblajući u mozak i u noge, te otkrivajući Savetu bezbednosti UN da su Sautgejtovi izabranici i dalje pičkice bez obzira na epohu, kontinent, protivnika, a samo zahvaljujući američkom sudiji su se dokopali penala gde je strah od Eskobarove kletve učinio svoje.

Od novih imena pojavila su se samo dva koja koliko-toliko obećavaju: Kolumbijac Kvintero i Meksikanac Lozano. Za Kantea smo odranije znali da je najkreativniji kvaritelj protivničke igre, kao što se iznova potvrđuje da je Azarov najveći peh to što igra za pogrešnu reprezentaciju, za razliku od najboljeg fudbalera Mundijala, Luke Modrića, koji igra za pravu nacionalnu selekciju i za pravi klub. Ni Brat Kilijan nije izneverio: sa svojih par nestašnih akrobacija dokazao se kao vanserijska tinejdžerska zvezda, zbog koje će Fifko i Uefko morati dobrano da oznoje guzice kako bi je pokvarili i metnuli u Nejmarov kalup.

Ostali? Pa, ima ih raznih: od lažnjaka, umišljenih veličina, foliranata, čistih neznalica, od talenta operisanih estradnih budalesina „koje obećavaju”, a u skladu s trenutnim rasporedom snaga u menadžmentima najmoćnijih marketinških agencija, do idiota koji se ubrzano razvijaju u debile i kretene koji su se u potpunosti transformisali u retarde. Svakako, još uvek se može pronaći poneki čestiti vojnik fudbala koji zna ponešto i ume da se bori, ali avaj, ne shvatajući da je prava borba izvan travnatog terena, na audicijama za reklamiranje najprofitabilnijih brendova.

Naravno, kao i uvek, srpska fudbalska mitomanija ponovo je načinila salto mortale, uz mnogo podvriskivanja, podrigivanja, prdeža i kvočkastog napinjanja da se snese mućak od jajeta. Imali smo priliku da pratimo kako se naša mentalna higijena pere od kompleksa superiornosti tako što se skljoka u blato kompleksa inferiornosti. Jesu neki asocijalni elementi predlagali proglašenje Dana žalosti u danu odigravanja finala, ali ih je Noletov vimbldonski viteški niz omeo da takvu morbidariju sprovedu u delo – zamislite da usred letnje žege slušate Vagnera ili Štokhauzena pre, posle i za vreme RTS-ovog i „Pinkovog” Dnevnika!

Tako su, nakon razblažene debate o sreći u penalima i sreći u kladionicama, reprezentativci Nezavisne Države Jasenovac dobili najbučnije navijače upravo u četničkoj Srbijici, koja je opasno pobrkala svoj genetski mazohizam s titoističkom nostalgijom. Posle svega, građanskoj opciji u Srbijici nije ostalo ništa drugo do potpisivanja i usvajanja Deklaracije o srpskom džentlmenstvu, koja nalaže da se Zemun, Subotica, Ada Ciganlija i Ada Huja mirnodopski pripoje potentnijim i svačega željnijim susedima. Em bi se poštovala želja naših pograničnih građana da postanu žitelji graničnog svetskog fudbalskog vicešampiona, em bi se tako zatvorilo poglavlje o razgraničenju s najnezgodnijim članom Četvrtog rajha, koji bi nas možda i pogurao prema uniji s Kosovom, Sandžakom i makedonskom polovinom Skoplja, a pod kreditiranim pokroviteljstvom EU. Ni Putko ne bi imao ništa protiv takvog balkanskog parenja jer je odavno digao ruke od terapijskog tretmana „srpskog sindroma”, mudro skontavši da u tom izmišljenom slučaju ne postoje ni srpstvo ni sindromi, već samo simptomi grebatorskog kukumavčenja.

I tako, ostalo mi je još samo da vam opišem svečanu ceremoniju zatvaranja Mundijala 2018, koja se, kako protokol nalaže, odigrala iza zatvorenih vrata: recitujući uvodni deo „Evgenija Onjegina”, Putin guzi skakutavu Kolindu, dok ona istovremeno peva nešto nalik himni i dudla karakurdžu disciplinovano postojanom Medvedevu. I traje ta trojka kao svaka ruska trojka uz pratnju balalajki mrtvih duša, kada se glasom hokejaša koji je progutao pak oglasi Medvedev obraćajući se Putinu. „Šefe, hoćete da se malo promenimo?”, upita stidljivo premijer bez vlade, a Vladimir mu zviznu odgovor: „Pa promenite se”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar