MAGIČNI ĆIRA: VOĐENJE LJUBAVI ZA RUKU

Niko muzikom nije tako maestralno ukrotio ljudske seksualne demone - a muzika je sama po sebi ekstremno čulna kreacija koja se bazira na poročnom naličju lepote i bolesnim strastima izabranih da biraju one koje će maziti smernom sodomijom kurčevite pičke.

Kada sam bio napredni junoša, drkao sam na Milju Vujanović, na Lauru Antoneli, na anonimne ogoljene pinap duše iz magazina „Penthaus“; drkao sam na pevačice i pevaljke u pratnji svakojakih muzičkih tapeta. I još tada sam naučio lekciju: jedino ne možeš drkati na Berija Vajta niti uz bilo koju ploču Berija Vajta. Ali to me nije obeshrabrilo jer supermuzikalni i supersugestivni superstar, korpulentnih dimenzija u svakom smislu, uspeo je da i najpovršnijeg masturbatora nauči kako da vodi ljubav sa sobom. I to ne beše njegov jedini podvig, naprotiv. S pravom je tretiran kao čudotvorac i izbavitelj iz kandži puberteta: lečio je akne vulgaris, perut u kosi, preteranu maljavost, edipalnu anoreksiju, tripersku paranoju, kao i svaki oblik mladalačkog ludila izazvanog nevoljnom apstinencijom ili sujevernim strahom od samozadovoljavanja.

Veliki kompozitor moćnog glasa, kralj „krevetskog soula“, čija je muzika u svojoj telesnoj grandioznosti mnogo više dugovala Betovenu i Šopenu nego Elingtonu i Geršvinu, imao je bogatu karijeru koju su obeležila remek-dela kao i neverovatna armija sledbenika, obožavalaca, slušalaca. Najvoljeniji soul superstar u sedamdesetim, pored buljuka hitova koji nikada nisu prestali da se emituju na radiju, kao i u klubovima za socijalizaciju, nanizao je i nezaobilazne longplejke za večnost - u periodu 1973-1976. snimio je fenomenalne albume, klasike bez kojih nijedna muzička kolekcija nije validna.

Za one mlađane drkadžije - neupućene zbog doživljenog lažnog kraja istorije, a koji su bili zauzeti bekstvom od mobilizacija, političko-stranačkim radom ili privatnim preduzetništvom tokom raspada SFRJ - imam samo jednu isceljujuću poruku: ne propustite da preslušate sledeće Berijeve albume: „I’ve Got So Much To Give“ (1973), „Stone Gon“ (1973), „Can’t Get Enough“ (1974) i „Let The Music Play“ (1976). Pored toga što se radi o jedinom suvislom odgovoru na tadašnju provalu genijalnosti Stivija Vondera, kao i ubedljivom dokazu da za great black music postoji i drugačiji put od onog koji su u to vreme trasirali Slaj Stoun i Kertis Mejfild, ti albumi bejahu i perfektni saundtrek za do dana današnjeg najbolju knjigu o jebačkoj edukaciji „Sve što ste želeli da saznate o seksu, a niste se usudili da pitate“ najcenjenijeg seksologa, doktora Dejvida Rojbena. Čak je po tom bestseleru patološko nedojebani Vudi Alen snimio film - jezivi dokument kako i koliko možete zastraniti ako uz vas nije muzika Berija Vajta, koji je daleko nadmašio praktičnog i poučnog Rojbena vodeći svoje slušaoce u avanture za koje oni sami nisu imali dovoljno mašte. Perverzno i otmeno, vulvaški dubokog glasa, Beri nas vodi kroz Harlem i harem, kroz Šeherezadine priče sa otvorenim, svršavajućim krajem, u čijim zapletima se prepliću hardkor i softkor tvoreći sintezu bez prijapizma. Toliko rabljena erotika jedino je kod Berija Vajta dobila svoje estetsko uporište i razlog za postojanje. A to je podvig kakvim se malo ko može podičiti, a nije da mnogo muzike nije utrošeno na zvučno uobličavanje erotskih vibracija.

Dok su svi vrlo tendenciozno i proračunato pevali o lizanju klitorisa, kompletan autor, samosvestan i hrabar koliko i svestran, Beri Vajt je pevao o TRAGANJU za klitorisom, a to je uvek duboko mistično putovanje s metafizičkim znakovima na usputnim odmorištima. Barokni aranžmani i bogate melodije prepune ritmičkih prelaza stvarali su napetost i u srcu i u stomaku i u međunožju. Klitoris je uverljivo igrao ulogu Svetog grala, dok su šiljokurani koji još nisu izgubili ni klikere a kamoli nevinost polagano poprimali fatalizam krstaša trepereći kao sinkopirane bas linije i lebdeći gudači što ih je Beri vešto slagao u mnogo širu muzičku viziju u čast neodložne penetracije. I tek kada se stigne do tog oltara prenadražene čednosti, počinje nešto nalik klanjanju uz molitvene uzdahe i samoponavljajuće mantre. Duh je sazdan od telesne ljubavi da bi materija mogla da se troši i tako obnavlja sopstvenu duhovnost.

Jednostavno i božanski neumoljivo - sve je kod Berija Vajta ritualno. A nema većeg rituala od sladostrasnog jebanja, koje predstavlja punjenje i pražnjenje duha kroz telesne šupljine za protok svetih vodica - kako muških, tako i ženskih, jakako!

Iako je probao život na najcrnačkiji način - pevajući u crkvi i robijajući zbog pljačke „kadilaka“ - Beri Vajt je bio bogomdani esteta, te je kao majstor visoke stilizacije i te kako bio svestan plitkoumnosti estradnog mačizma. Njegova muzika je najčistija negacija tvrdnje da su žene „glupe ko kurac“. Mudri tesar nota i zvukova upozoravao je koliko je takvo poređenje opasno po kurac i zdrav muški ego. Bez ženskog egzibicionizma nema muškog narcizma. Bez klečanja na kukuruzu nema izležavanja na dijamantima. Uostalom, postoji li bolja postkoitalna pesma od Berijeve „You See The Trouble With Me“? Ili striperskija peting pesma od „I’m So Blue And You Are Too“? I koja druga pesma tako uspešno leči problem prevremene ejakulacije kao neodoljiva „Love Serenade“? Ili onaj svima nama hetero-mučenicima dobro poznati osećaj kada ti usred snošaja omlitavi polni kurac jer ti se pred očima ukazala majka u kuhinji kako zavija sarmice od vinovog lista? U takvim rastrojenim trenucima jedino što može da nas vrati ukrućenoj jebačkoj raboti jeste prizivanje dalekog pa sve bližeg eha pesme „Never Gonna Give Ya Up“. A nekima je pomogla i „Honey Please, Can’t Ya See“, za koju sam ubeđen da ju je Beri komponovao dok je ležao ne leđima prepuštajući se muzinom jahanju. A golemi soul stvaralac je imao armiju takvih muza, sirenskog tela i mačkaste gipkosti. Da, bio je nadaren na vrlo specifičan način. Zato mu je i muzika tako začudno namagnetisana i sultanski senzualna.

I to do pročišćenja ogoljeno milosrđe koje izbija iz bogato orkestriranih melodija daje poseban začin Berijevoj muzičkoj priči koja „Ep o Gilgamešu“ pretvara u „Dekameron“. U svakom taktu što pulsira kao vena na uzdignutom kurcu, u svakom stihu otpevanom sa arhetipski uzdržanom čežnjom odvija se nežna drama bazirana na višku testosterona i endorfina, dok razrešenje dolazi kao prikazanje što spaja mudrost epikurejaca i hedonizam stoika.

Drugim rečima, u tišini dok menjate A i B stranu nekog od već pomenutih Berijevih dugoooosvirajućih vinila, ne možete da ne osetite kako jedna savim neobična a tako životna spoznaja ulazi u vaš krvotok. I dok kreće zemaljski sakralna „What Am I Gonna Do With You“, sa gorkoslatkim osmehom shvatite da je sve to zapravo stara dobra igra uzimanja i davanja.

Dobra žena će dati pičku čoveku kad god joj on to zatraži. Dobra žena zna i oseća da dobar čovek to ne radi iz kaprica ili bahatosti, već zato što mu se istinski prijebalo, što je osetio iskonsku želju za pičkom, i ne samo za pičkom nego i za ostalim delovima ženske ličnosti kao što su vulva, vagina, mindža i ostala unutrašnja svetilišta do kojih dopire krv iz moždanog himena i suze iz nebeskoplavih ili planinskozelenih očiju. A šta je s lošim čovekom? On je u međuvremenu, dok refren pesme odlazi u fadeout, promenio pol i sada zdušno propoveda kako mu je muzika Berija Vajta podarila definiciju kosmičke ljubavi, a koja po bipolarnom narodnom verovanju glasi: volim svaku koja mi daje pičku tražeći da joj ga popušim zauzvrat.

Ovo nije jedina tajna koju je Beri Vajt podelio s nama na ovom i na onom svetu.