MAGIČNI ĆIRA – ZLOČIN I ENIGMATIKA

MAGIČNI ĆIRA – ZLOČIN I ENIGMATIKA


Kako stvari stoje, Agata Kristi nije prošla prvi krug pakla, odlukom ministarskih činovnika koji se lektirom za školsko nečitanje bave. Ali, pakao poseduje duboku, usisavajuću vertikalu sa mnogo krugova (Dante je baldisao kod devetog, Spinoza se prepodobio kod trećeg, a Gete je mudro prepustio sobnom ortaku Faustu da doktorira u paklu trgujući sopstvenim raspelom), tako da ta priča o izborima ljudskosti ili nemogućnosti izbora individualca, koji je samo zavedeni odraz sopstvene uobrazilje, nikako neće biti ispričana do kraja ove ili bilo koje druge sezone prosvetiteljstva inkvizicije.

Na prvi pogled stiče se utisak da je Agatino skidanje sa spiska podobnih pisaca za srpske školarce neka vrsta kolateralne štete zbog skandala „Amsterdam“. Ministar za resorne ekskurzije grdno se razljutio i sankcijama zapretio nastavnici koja je svoje đake povela na privatno razgledanje i upoznavanje sa istorijskim znamenitostima Amsterdama, grada koji se sastoji od „kofi-šopova“, „hašomanskih parkova“, „kalvinističkih pušionica opijuma“, samonaduvavajućih bicikala, fudbalske arene na kojoj je Krojfova majka radila kao čistačica, pivske reke Amstel na čijem dnu se toči izvorni „amstel“ dok se na penušavoj površini služi flaširani „hajneken“ sa petokrakom crvenom zvezdom na papirnatoj ambalaži… A pošto i u Amsterdamu postoje strejt ljudi koji žele da se zabave sobom, tj. seksom, u centru grada u blizini jedne od imućnijih crkava nalazi se tzv. ulica crvenih fenjera koja je, u nedostatku bolje ponude, postala glavna turistička atrakcija Amsterdama i koju su posetili i đaci u sklopu već spomenute ekskurzije.

E sada, priznajte, ima li veće misterije u radu naše hedonističko-reformističke vlade od potpuno regularnog boravka grupe srpskih đaka i njihove nastavnice u zapadnjačkom leglu poroka – a da o tome nema pojma nijedan srpski bezbednosni faktor? Zar da ekskurzija u bordele sa kanabisom na motanje postane najveća tajna u Srbijici, koja je inače „velika tajna“ kako ju je opevala naša najveća poetesa Desanka?

Bogami, prema svedočenju savesnih i ogorčenih vladinih službenika zaduženih za menjanje posteljine i peškira, ispade da je to edukativno putovanje promaklo ama baš svima: od Bata Gašinih polaznika „EU Udbe“, preko seksualnih ljubimaca Doktora policije Neše (koji ima i te kako razvijenu saradnju sa porno-odeljkom Interpola), do gastarbajterskih doušnika koji služe Palmi koliko i njegovom zoološkom vrtu.

A nije li Agata Kristi poznata kao najveći tvorac misterija, što ih u književnu oblandu maskira i prodaje narodima UN željnim krvavih spletki? Kažu da je i poslovič­ no hladni ministar folklorne kulture na vest o subverzivnom ubacivanju naših srednjoškolaca u redove amsterdamskih seksualnih ve-ka-ve radnica, srdito uskliknuo: „Ma, ovo nema ni kod Agate Kristi!“.

Naravno da je Agata Kristi, pored biblijske slave i keširane popularnosti kakvu poseduju još samo Isus Hrist i Karl Marks, takođe i nezaobilazna književna činjenica u strogo estetskom smislu i nimalo nebitna književna veličina; još naravnije da mi ne pada na pamet da nedojebanim kvaziknjiževnim kvazikritičarima objašnjavam sve finese i stepene filigranskog spisateljskog umeća zbog čega će njeni romani preživeti i apokalipsu informatičke revolucije. Uostalom, nije li onaj precenjeni epileptičar Dostojevski takođe optuživan da piše „feljtonističke krimiće“ u kojima bunari po prljavštinama ljudske duše? I nisu li Edgar Alan Po („Sabrane priče“), Meri Šeli („Frankenštajn“) ili Emili Bronte („Orkanski visovi“) ništa više i ništa manje gotski šljakeri, čija dela plene pažnju maštovitom morbidnošću i jezivim tajnama koje se na kraju otkrivaju intenzitetom moždanog ili srčanog udara? To što je Agata mnogo veštija u fabuliranju i razradi zapleta od narkofiličnog oca Šerloka Holmsa, Artura Konana Dojla, ili od onog neostvarenog katoličkog popa G. K. Čestertona, i što je Herkul Poaro neuporedivo su­ štastveniji antiheroj postviktorijanske Engleske od bezličnog, mističnog pederljivka Harija Potera, omiljene guzice postliberalne penetracije – dakle, te „komparativne prednosti“ neće ništa promeniti u patnji načitanih, do prejebanosti ozbiljnih robova koji samosvesno trpe drevnu tajnu tautologije: kada ti ga neko surdukne nije isto što ti osećaš da ti je kurac u guzici i što onaj koji te je naguzio takođe oseća da mu je kurac u guzici.

Ali manimo se karina i bulja, sa tim su se Srbi saživeli još u vreme polumilenijumske vladavine Turaka Osmanlija; ovde postoji nešto mnogo gadnije što jebe srpsku mentalnu higijenu – bestselerska Agata elegantno raskrinkava najveću ljudsku opsesiju: kao ostvariti savršen zločin? U perfektno skrojenim romanima engleske spisateljice glavna sila koja pokreće svaku radnju i svaki lik jeste mozganje, umno mučenje, metafizičko premišljanje koje uvek ima isti uzrok i isti cilj: kako ukokati nekog ko ti ljubavnički komfor ometa, ko ti se osvetnički zamerio, ili čija smrt ti mo­ že doneti basnoslovnu materijalnu dobit i klasno unapređenje u viši sloj društva? A kako da sav taj prefinjeni trud srpskom čitaocu ne zamiriše na prenemaganje i bapske fantazije kada se u Srbijici ljudi likvidiraju javno, spontano i bez ikakvih poku­ šaja skrivanja, zametanja tragova i ostalih budalastih intelektualnih priprema budući da ovde sve ubice imaju poslanički ili porodični imunitet? Uostalom, ako već govorimo o ljudskom nagonu za ubijanje drugih ljudi kojih se potencijalni, božanski potentni ubica može domoći, nije li dovoljno ubitačan Njegošev „Gorski vijenac“, zbog čega su bludnog mudraca i nastrano talentovanog Petra Petrovića čak i članovi nacističke sekte „Druga Srbija“ tužili sudu u Hagu zbog počinjenog genocida i trajnog poziva na nove masakre, kakvi se i očekuju od „istrage poturica“. Jedino su nacisti iz sela Vračar u revizionističkom zanosu prevideli prostu egzekutorsku uzročnoposledičnu logiku koja kaže – da nije bilo poturica, ne bi bilo ni istrage. Hitlerovski precizna i jasna dijagnoza, zar ne?

Međutim, ovo precrtavanje Agate Kristi sa spiska ministarskih favorita pokazalo je da su bili u pravu oni zloguki nam­ ćori što sve vreme gude kako „književnost poseduje mračnu moć“. Ispade da ko se s piscem kači – od pisca biva otkačen iz svake priče. U prevodu na pandurski srpski: Agata uzvraća udarac, bez imalo metafore ili alegorije. Dakle, nikakav moralistič­ ki šamar ili etička i poetička pesnica. Ne­ što mnogo opasnije se ispililo iz očigledno neohlađenog pepela zločeste staračke fikcije. To „strašno nešto“ jeste pripovedački spis pronađen u njenoj zaostavštini, pod nazivom „Briselski sporazum“, za koji se tvrdi da je roman sa hiljadu likova, sa hiljadu zapleta, sa hiljadu epiloga, i sa isto toliko neodgonetnutih tajni. Prenosimo samo neke, koje su ugledale svetlost ovozemaljskih medija: Ko je obrezao Pecolija a ko ne zarezuje Haradinaja? Da li je Veselji spavao u rudniku Veslija Klarka ili u krevetskoj patrijaršiji Madlen Olbrajt? Šta je Fatmir Ljimaj tražio od Azema Vlasija kao zahvalnost za lekarsku negu gripoznog Martija Ahtisarija od strane bezgraničnog lekara, brižnog i stručnog Bernara Kušnera? Da li je Tači dvostruki igrač i biološki otac problematičnog sina Kurtija koji je to prekasno saznao – tek kada je izvršio ritualno oceubistvo? Da li će u nastavcima koji slede Dačić ubiti Aleka ili će Alek ubiti Vučića? Posle ovog bezgranično tajanstvenog mnoštva, mnogima je jasnije zašto se još pre izlaska iz štampe „Briselski sporazum“ proglašava za najenigmati­ čnije delo moderne i postmoderne svetske književnosti.

Ipak, ono što mi je najviše zagolicalo maštu jeste sam svršetak Agatinog posthumnog romana, u kojem prevazilazi sopstvenu legendu, koristeći za nju krajnje netipičnu metodu oneobičavanja. Dakle, retoričko pitanje svih pitanja glasi: za­ što Agata Kristi, inače tvrdokorna podanica britanske krune i svega što je britansko, „Briselski sporazum“ završava citirajući staru nišlijsku poslovicu – „Kog jebaše i tepaše, toj mu i ostade“?

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar