KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Moj život bez sirene ili Kako sam uštedeo 100 evra i usput poštedeo živce

KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Moj život bez sirene ili Kako sam uštedeo 100 evra i usput poštedeo živce


Punih 36 meseci nakon što sam poslednji put svoju muškost dokazao “trubom”, s ponosom mogu da kažem da je moj mali, trenutnom besparicom iznuđeni eksperiment, u potpunosti uspeo

Ovih dana će se napuniti tačno tri godine otkako se čika Mika, redakcijski drajver Naših novina, vratio sa servisa, ušetao u kancelariju, te onako s vrata složio facu “mučenicu” i slegao ramenima:

– Kaže majstor da ne može da popravi, jedino da kupiš novu. A to ti je oko 100 evra, pa ti vidi…, veli mi Mika razočarano.

– Kakvu crnu novu, plata kasni dva meseca, imam preča posla sa tih 100 evra, odgovaram Miki, a u sebi kontam: “Jebeš ga, a što ne bih probao da vozim bez sirene, baš da vidim na šta će to da ispane?” – rešim tada, i ne sluteći da će moja odlukaostati na snazi evo već celih 36 meseci, da će mi usput, što ne reći – promeniti život.

Sirena nasušna, bez koje nekad nisam mogao da zamislim probijanje kroz beogradski drumski krkljanac, danas je suvišna alatka u mom “rumunu” (vozim “daciu sandero” – to vam je ona Čaušesku verzija džipa za srednji srpski stalež).

Znate ono kad vas obuzme huja što neki mamlaz skreće bez migavaca, ili neki Pančevac mili po asfaltu, pa sa sladostrašću legnete na sirenu ko da je ona, mučenica, nečemu kriva…. E, pa, nema više tog filma, Mad Maxa, Flojda…Niht, cuzeben, izlečio sam se!

Tri godine nakon što sam poslednji put svoju muškost i strpljenje dokazao “trubom”, s ponosom mogu da kažem da je moj mali, trenutnom besparicom iznuđeni eksperiment, u potpunosti uspeo.

Sve one situacije u kojima bih ranije podivljao stiskajući tu spravicu što proizvodi iritantan zvuk (po pravilu uvek iritantniji onome kome je upućen nego onome ko ga upućuje) pa još dopunio ponekom sočnom psovkom, namrgođenom facom G-62 (jednom sam čak bio izleteo i da se bijem, ali je lik imao čopor dece na zadnjem sedištu, pa sam iskulirao), danas rešavam tako što – odmahnem rukom.

Ili jednostavno prikočim, usporim  i sačekam da se taj neki “divljak” ubaci u kolonu koju pretiče, ili prošiša na raskrsnici na kojoj nema prednost.

Kad ja, u nekoj žurbi, bezobrazno uradim nešto slično, umesto sirene koju, jelte, nemam, probleme hendlujem tako što širom otvorim prozor, razvučem kez od uva do uva, mahnem onom(j) za volanom preko puta. Za divno čudo, velika većina pristane na tu igru pristojnosti, uradi isto što i ja; mahne, odmahne, namigne, nasmeje se. Nek ide život!

Za svo to vreme, eto još jedna informacija u prilog tezi, nisam imao nijedan udes ili neprijatnu situaciju. Vožnja je za mene, umesto nekadašnje svakodnevne gladijatorske MMA borbe na život i smrt, gde se pogrešan potez ne prašta, a svaka sitnica doživljava kao ozbiljan udar na lični integritet i sujetu, postala opuštena, prijatna avantura.

Istina, bilo je za ovih nekoliko godina i noćnih mora u stilu: “Mrak, zaglavljen stojim na pruzi za volanom “rumuna”… S boka, punom brzinom nailazi voz, a ja bespomoćno mašem rukama ne bi li me uočio onaj ispred mene, neki ćelavac u džipu, pomerio se i sprečio lokomotivu da od mene napravi palačinku, ali avaj, ovaj pustio glasno Cecu i ne jebe 5%...” No dobro, svaki civilizacijski napredak vuče sa sobom i neku žrtvu.

Ova me priča na kratko vrati deset godina unazad, u Njujork. Besomučno obijajući asfalt Menhetna te tri nedelje nisam mogao da verujem da u onoj gunguli, najluđem gradu na svetu (The city that never sleeps), ne možete čuti nijednu sirenu. Sem one policijske i hitne pomoći, znanih nam iz filmova i serija.

A stvar je, zapravo, prosta; metropola i njeni žitelji, motorizovani i oni drugi, taksisti, biciklisti, šetači, ulični prodavci, svi zajedno… vremenom su konsenzusom usvojili prećutni građanski kodeks, koji glasi: NEMA SIRENA! Ništa skupština grada, pa glasanje, pa republikanci hoće ovo, demokrate ono… Jok, jednostavno se ljudi među sobom dogovorili da od sada žive bez toga i kraj.

Tako sam u Jabuci tih dana redovno prisustvovao scenama u kojima pešaci lagano prelaze na debelo “crveno” a da im pritom niko od vozača koji uredno čekaju na “zeleno” ne svira, ne turira. Skapirali su da je tako najbolje za sve. I, sistem funkcioniše. Onaj ko eventualno prekrši nepisano pravilo biva javno diskvalifikovan i žigosan – cela ulica se okreće u njegovom pravcu i gleda ga s prezirom, pešaci, vozači. Tako je to u Ameriku.

A kod nas…bolje ne gledajte kako je kod NAS, nego krenite od sebe. Imati sirenu, ako mene pitate, je isto što i posedovati pištolj – uvek postoji rizik da ćete napraviti neko sranje s njim. A što će vam još jedno sranje na ovu muku svagdašnju?

P.S. Za ove tri godine apstinencije, priznajem, samo jednom sam zažalio što nemam sirenu…vozio sam tako autoputom nedavno, a na nadvožnjaku je pisalo “Zatrubi – ako si protiv Srbije u NATO”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar