NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Kockar

NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Kockar


Goran je roditeljima rekao da će prenoćiti kod mene, a ja svojima da ću kod spavati njega. Morali smo da spremamo matematiku. Znali smo šta nas čeka kad se razredni starešina vrati. Naš razredni, Stojan Duburija, uzeo nas je na zub. Iako smo bili dobri matematičari. Naše nestašluke, bežanje sa časova, kalambure koje smo pravili, doživljavao je kao lične uvrede. Bio je vrhunski matematičar, ali je zahtevao surovu disciplinu. A mi se u to uklapali nismo.

Bio je iz sela Grančareva. Jašući put Grančareva pod vrhom Lise, pao je s konja i polomio ruku. Ceo razred je otišao da obiđe razrednog, a mi smo kupili kilo šećera i obišli konja. To se raščulo po školi.

Čekao nas je poslednji čas matematike, a mi smo odlučili da na dva dana furnemo na more.

Imali smo novac za nešto hrane, ali nas to nije brinulo. Švercovali smo se vozom do Sutomora, a onda išli stopom do Budve. Dan smo proveli na plaži, gde smo imali nameru i da noćimo, a onda sutra nazad.

Sezona je već  bila počela. Muvali smo Švabice na engleskom, koji nam je toliko dobro išao da su nas pitale da li smo Englezi. Ili je njihovo znanje engleskog bilo toliko loše.

No, zalud, one su otišle u hotel, a mi na plažu.

Probudila nas je kiša.

Gde da se sklonimo bez kinte u džepu.

A onda se Goran setio Kira Radovića.

Našli smo ga na terasi „Mogrena” ispod strehe kako drži govor protiv Marksa.

Kiro je bio stari politički robijaš koga nijedna vlast nije mogla da izdura. Oduvek su ga hapsili.

„Ono malo života što sam proživio u životu, proživio sam na Golom otoku. Možete misliti kako mi je bilo pod Brozovim vlastima.”

Kad su ga optužili da je rekao da je Tito bio engleski špijun, on je u završnoj reči dodao:

„Ne samo da je bio engleski špijun nego i po svoj prilici špijun Gestapoa.”

Sudija je tražio povećanje kazne, koju je Kiro izdržao u Spužu.

Bio je legenda Crne Gore, sa šakama koje su bile kao lopate i kojih su se bojali svi pripadnici crnogorske pravoslavne crkve Miraševe.

U to vreme, kad je Tito bio još živ, Kiro je pričao okupljenim slušaocima – a takvih je uvek bilo:

„Marks kaže: ‘Napred proleteri! U bici koja je pred nama, nemate šta da izgubite. Znači, gladni ste i dajte glavu za guzicu’.”

„Najveći sin naših naroda i narodnosti je ponavljao prvi razred osnovne škole, a četvrti nikada nije završio.

Akademik. Kažu, morao je da čuva kravu. Kao da je ta krava bila mustang!”

Počinjao je od Heraklita, a završavao s Hegelom i Marksom. Posebno je mrzeo Hegela. Od njega su, po teoriji Kira Radovića, sve muke počele. „On je Marksa obučio!”

Društvo se oko Kira ispod nadstrešnice hotela polako razilazilo. Ostali smo samo Goran, Kiro i ja.

„Kiro, nemamo gde noćas na konak.”

„Zna Kiro gde ima konaka. Idemo u kockarnicu. Tu ja imam i kumova i prijatelja. Samo se mene dršte. Utekli iz škole! A ja sam šumarski inženjer bez dana radnog staža!”

Za Titovog zemana nije tako lako bilo ući u kockarnicu, ali su Kira svi poznavali.

U zadimljenoj sali mirisi parfema su se mešali s mirisima muškog znoja. Jedan debeli razdrljene košulje bacao je stalno na trinaesticu i gubio. Dama u večernjoj toaleti igrala je samo na crno. Kiro i nas dvojica nismo igrali jer je Kiro od dokonjaka i gubitaša okupio krug i već počeo svoja čuvena predavanja o Josipu Brozu Tetu. Nije hteo da kaže Tito, već Teto. Jedan zavijene glave je igrao na automatima i stalno gubio. Ko je ovaj, Kiro? „A, taj se maskira da ga ne bi prepoznao aparat!” Nastasija Filipovna je trošila poslednje novce. Nedostajao je još samo Fjodor Mihailovič da sve opiše.

Bilo je to vreme bez interneta i lakog prenosa komunikacija.

Za jednim stolom se pojavio Italijan koji je počeo da dobija. Prestali su žamori i svi su se okupili oko ruleta za kojim je on igrao. Igrao je lako, kao ovlaš, stavljao čas na crno, čas na crveno… a onda sve na nulu. I nula je izašla.
Tu su počela došaptavanja. Krupijeu su se po glavi pojavile graške znoja, ali je rulet morao da se okreće.

Što je noć više odmicala, gomila žetona pred Žabarom je bila sve veća.

U zoru je krupije objavio da je banka pukla, da je sto bankrotirao.

Donesen je crni čaršav, prvi i poslednji put viđen u Crnoj Gori, i njime je pokriven astal.

„We’ll stay with you!”, rekao mu je Goran. Žabar se delićem usne osmehnuo, pogledao u nas dvojicu mladih i jakih momaka, u Kirove ruke, i klimnuo glavom.

Unovčio je žetone i sišli smo na doručak, koji nam je servirao umorni konobar. Žabar ga je častio novčanicom od sto maraka.

Za doručkom, zadovoljan što ima društvo koje mu pošteno izgleda, a i bojeći se jer trebalo je otići iz Crne Gore s toliko keša, Žabar nam je gurnuo lovu da smo još deset dana mogli da ostanemo na moru.

„U čemu je tajna vašeg uspeha?”, pitao sam ga naivno, dečački iskreno, ne očekujući odgovor.

„Devedeset devet zarez devet odsto ljudi provede život baveći se poslom koji su odabrali a da nikad ne upoznaju najbolje u tom poslu. KAD UPOZNAŠ NAJBOLJE, SHVATIŠ DA JE SVE MOGUĆE.”

Reči Dominika Santinija, kome je bio zabranjen ulazak u mnoge kockarnica Evrope, ali ne i u Crnoj Gori, zapamtio sam za čitav život. I uvek sam se trudio da budem što bliže najboljima u svom zanatu, ma koji zanat to bio!

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar