NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Pakleno pojilo

NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Pakleno pojilo


Bilo je jutro. Neko sivo jesenje jutro. Išli smo Knezom u nadi da ćemo nekoga sresti.
Prvi na koga smo naišli bio je vajar i lovac Bato Mašković. Žurio je na Akademiju.

Ja sam voleo njegove glave divljih svinja. Pravio ih je sve dok mu neki smrad nije klepio ideju. Počeo je da pravi odlivke divljih svinja prema glavama iz lovačkih domova. Ali Batine divlje svinje su imale žive oči. Oči koje sam video kod mladunčeta divlje svinje koje sam uhvatio u kanjonu Tare. I ubacio Bati u krevet.

Bato je bio sevap efendija. Opskrbio nas je prvom pomoći i otišao na predavanje.

A mi smo otišli na pojilo. Pojilom smo zvali limenku koja se nalazila gde je danas tržni centar u Rajićevoj. Šef nas je dobro poznavao. Tu, iza te limenke u parkiću zaklonjenim zidom dispečerske kućice, ispijali smo prva jutarnja pića. Emčilo, slikar nadrealnog koji je nadrealno živeo, i ja, njegov ilegalac. Sedeli smo na praznim gajbama od piva. Lova je bila kod Emila. Emil je tražio dva piva, paklu pljuga, žutu „dravu”, najjeftiniju, naravno, i dva pakovanja oblandi.

Šef nas je s nevericom gledao. Znao nas je kao zlu paru i nije mogao da shvati šta će nam oblande.

Stavili smo oblande na gajbe i seli. Ipak smo mi bili gospoda.

Šef nas je častio s još dva piva.

Drugo pojilo na koje sam svraćao bila je limenka poviše Diplomatskog naselja na Banovom brdu.
Kad su zatvorili dragstor u Nušićevoj i otvorili ga na Banovom brdu, mi smo se odselili tamo. Kod Deda Jove Božovića. Deda Jova uopšte nije bio deda. Imao je četrdesetak godina, ali mi smo bili klinci i zvali smo ga deda.

U njegovoj trospratnoj kući spavali su svi koji nisu imali gde da noće. Nije bilo ni kvake ni ključa. Vrata su su se otvarala klanfom. Od kada su Deda Jova i Kule oterali jednog taksistu sekirama, taksisti su odbijali da voze na tu adresu. Omiljena sportska disciplina koju je izmislio Deda Jova zvala se – skakanje Šiptaru na glavu.

Njegova sestra se udala za nekog Šiptara i živela je s njim u prizemlju. Mi smo do zore pili na terasi. Šiptar je ujutru trčeći izlazio iz kuće da mu Deda Jova ne bi skočio na glavu.
Begunci od kuće, od žena, od policije… Bio je tu često i naš drug razbojnik, ali zaista pravi razbojnik – Milutin Kukrika. Nebrojeno puta zatvaran što zbog antidinastičkih govora protiv partije i Tita, što zbog čega drugog.

Ispred limenke u kojoj je radio šef Pera Paučina sedeli smo i pili sklonjeni od očiju sveta.
Dolazio je Dule Varićak, student u bekstvu od kuće, sad dislocirani evokator našeg zajedničkog lokanja, koji je kao i ja pre mnogo godina rekao zbogom piću, pokojni Amfi, pokojni Cale, pokojni Saša, žigolo posustalica s Dedinja, od kojih je na kraju fasovao sidu, pokojni Vlada Mentol, pokojni Doktor, koji uopšte nije bio doktor… Bilo ih je još, ali su osim Duleta svi pokojni. Dule nije pokojni, ali je postao pisac. Dobar.

Šef Pera Paučina pio je s nama. Posle je nastavljao po kafanama.
Jednog dana videli smo da se Milutin Kukrika i Pera nešto domunđavaju.
Te noći Kule je rekao: „Pravimo noćas žurku”.
Ispraznio je dve torbe i nestao u mraku.

Vratio se s torbama punim pršute i cigareta. Kresnuo je pojilo, limenku Pere Paučine. Sutradan je trebalo da dođe popisna komisija, a Pera Paučina napravio je zamašan manjak kiteći pevaljke po kafanama na Ibarskoj magistrali.
Najstrašnije pojilo nalazilo se u blizini spomenika vojvodi Mišiću, u ulici koja se spušta prema BIGZ-u, preko puta Ortopedskog centra „Rudo”. Tu su čekali na veštačke noge i ruke prekodrinski ratnici.
Za njih je rat bio završen.

Većina je ostala bez noge. Nagazne mine zvane „pašteta” još naplaćuju svoj danak. Ne prođe mesec a da mi ne jave da je neko iz „Demininga” ostao bez noge.
Oni su sedeli po čitav dan ispred prodavnice i pili.
Vesti iz rata su retko stizale. Nije bilo ni novčanih uputnica kad se u Srpskoj jedva preživljavalo.
Dočekivali su me kao najrođenijeg.

Kupio bih gajbu piva i, pre nego što ću se spustiti prema BIGZ-u i redakciji „Duge”, prvo sam njima pričao gde sam bio i šta sam video.
Kupio im je Fond Kapetana Dragana pedeset televizora, ali su sve prodali za piće.
Bila je među njima i jedna Bugarka koja je ostala bez nogu u saobraćajki. I ona je nešto u „Rudu” čekala. U međuvremenu je za par piva i cigarete zamenjivala odsutne žene.
„Ja mnogo voli Srbi ratnici.”

Amerikanci pogibije i ranjavanja dele na one od prijateljske i neprijateljske
vatre. Od prijateljskih, naših mina, stradalo je osamnaest od dvadeset invalida.
Ja sam im donosio priče i poruke iz prekodrinskih srpskih zemalja.

Tu sam napravio i prvu promociju romana „Srpski rulet”. Odlomke je čitao Stevo Žigon. A piće je doneo Vladan Vukosavljević, tada anonimni mladi čovek.
Na pojilu preko puta „Ruda” punio sam se gorčinom i besom ratnika. Onom vrstom besa prema ratu koju imaju samo ratnici koji se u rat vraćaju pošto su im izrađene proteze.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar