NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Slobodni univerzitet i tropska ribica

Kada sam saznao da postoji Slobodni univerzitet, čija se predavanja odvijaju po podrumima oko Kalenića i Bajlonija, kao da su mi se ispunili snovi. Odlučio sam da napustim fakultet i odmah upišem postdiplomske studije grupe za književnost na Slobodnom univerzitetu kod Ilije Moljkovića, Gogoljevog šegrta.
Pridružio sam im se verujući da sam najzad među svojima.

Među ljudima koji su spremni da se bore za Ideju.
Značenje Ideje nije mi bilo uvek jasno, ali mi se posebno dopadalo što su svi o njoj govorili jer me je više zanimala borba nego Ideja.
Naročito sam voleo da slušam drugove Imširovića i Oluju.
U podrumu nije bilo grejanja i svi su se zbijali oko uvek uključenog rešoa.

Dabome, bivalo je tu drugova koji su raspolagali sredstvima, ali se na Slobodnom univerzitetu smatralo da polaznici treba da se čeliče; da je važnije biti nego imati kako se ne bi ubuđala revolucionarna svest.
Pošto niko od stanara podruma u Ulici Koče Kapetana nije imao redovne prinadležnosti, ja sam preko noći eksproprisao po gajbu mleka s pijace.
U loncu za veš svaki dan sam sirio mleko.

U krevetskom čaršavu vezanom za luster cedio se sir, kojim su se prehranjivali pripadnici tog političkog podzemlja.
Izdržavao sam se od prodaje zabranjenih pristupnih beseda i članaka po noćnim kafanama u podnožju Terazijskog grebena i oko Štajge.
Dok je pokojni predsednik uzimao zajam po belom svetu, ja sam pribirao zajam ispred dragstora u Nušićevoj.
Drugi su iskali od prolaznika u džinsu, od generacije, kintu, sitniš. Ja sam poslovao samo s kravatama.

Naiđe kravata, a ja kažem:
„Oprostite, domaćine, mogu li nešto da vas pitam?"
„Izvolite"", kaže kravata.
„Da li možete da mi pozajmite deset dinara pod uslovom da vam ih nikada ne vratim?"
Od svake pete kravate dobijao sam pozajmicu. Ponekad i od svake treće.

Zbog toga su me visoko cenili i Saša Dragstor i Jakov Grobarov.
„Solidarnost među ljudima postoji jedino tamo gde niko nema ništa", propovedao sam okupljenim matorim alkosima u tri ujutru pred dragstorom. Oni su me slušali dok sam plaćao piće.
Tu sam birao kadrove spremne da učestvuju u velikom poslu rušenja novog svetskog poretka.
Oni su dolazili kad god je imalo šta da se popije. Predavanja su održavana sredom, petkom i ponedeljkom. Še'setosmaši su dolazili petkom, sredom studenti, a ponedeljkom profesori.

Sa Slobodnog univerziteta izbačen sam zbog tropske ribice.
Veselinka je imala ribicu koju je uzgajala u staklenoj tegli od tri kile.
Gospodin Grobarov i ja nismo mogli da podnesemo da u tom domu, gde je vladao duh Crvene komune, mi pijemo, a da ribica gleda. I ćuti.

Sipali smo i njoj vinjak.
Kad se napila, ribica je udarila glavom o zid tegle i izvršila samoubistvo.
Tako je prekinuto moje školovanje. Veselinka me je ostavila zbog zlatne ribice i Borisa Tadića.
Kao i svi pravi revolucionari, ja sam te zime od vlage i pothranjenosti zaradio tuberkulozu.

Otišao sam u Bijelo Polje da se lečim kozjim mlekom.
Policija je u to vreme upala na predavanje u Knez Miletinu i pohapsila dvadeset i osam kursista Slobodnog univerziteta.
Predavača Milovana Đilasa ljubazno su ostavili da sedi, a kursisti su sa uzdignutim rukama stajali ispred uperenih policijskih pištolja.
Profesori su za raciju na vreme saznali. Bili su opravdano odsutni.

Optužnica je podignuta protiv šestorice: Vlade Mijanovića zvanog Vlada Revolucija, Milana Nikolića, muža Sonje Liht, Pavluške Imširovića, Miće Doktora, Druga Oluje i Gordana Jovanovića.
U Bijelom Polju su me i pronašli drugovi iz Službe.
Šestočlana banda je optužena jer se udružila radi neprijateljske delatnosti.
Meni je zadato da kažem kako je tamo bilo reči o osnivanju grupe.

„Je li tamo, druže Jevriću, bilo govora o osnivanju grupe?", pitao je tužibabac Nanović u prepunoj sudnici.
„Jes, kako nije."
„A kada je to bilo?"
„Četrnaestog decembra u devetnaest i trideset."
„A kako je to bilo?", ulagivao se tužibabac.
„Te večeri predavanje je držala Branislava. Pili smo neko dobro vino."
„A o čemu je, druže Jevriću, bilo to predavanje?"

„O čemu!? Kako o čemu? O ulozi grupnog vođenja ljubavi u svetskoj revoluciji. Tada je predloženo da se osnuje grupa, ali je predlog od muškog dela družine odbijen."
Preko dva reda milicije, žena optuženog Pavluške Imširovića uspela je da nesrećnog muža zakači kišobranom.
„Za Pertlu Keli sam ti oprostila, ali ovo ćeš mi platiti."
Pertla Keli je kao poslanica Zelenih u Bundestagu dolazila u Beograd da brani šestočlanu bandu.
„A ko je tamo dolazio?"
„Kako ko? Saša Dragstor, Vera Kurva, Mira Krečana, Jakov Grobarov, ja..."
„A šta je vas i vaše prijatelje tu najviše zanimalo?"
„Politička i tekuća pitanja!"
„Koja tekuća pitanja?"
„Konjak, vinjak, uglavnom špriceri."
Kada su odustali od daljeg ispitivanja svedoka, ja nisam hteo da izađem iz sudnice.
„A pare?"
„Kakve pare?"
„Pare koje ste mi vi obećali, druže sudija, da bih svedočio."

Sudija Zoki, tekući demokrata srpski, znoji se i crveni. U sudnici smeh.
Sudija preti da će isprazniti sudnicu.
Sedamdeset belosvetskih novinara hitro zapisuje u notese.

Ja sam na suđenje doputovao iz Bijelog Polja i sudija je obećao da će mi platiti putne troškove i dnevnice za dangubu.
Mom mentoru Iliji Moljkoviću moje svedočenje se mnogo dopalo.
Nastavio sam da dolazim kod njega u Paviljone sve dok mi nije rekao da sam sad Gogoljev kalfa i umro.