NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Štekara u Knezu

NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Štekara u Knezu


„Gazdarice, srce, kiša pada napolju,
Ostao sam ja bez para, šta ćemo za kiriju…”
Pevao je Edo mojoj gazdarici, gospođi Kajsiji Majkić.

Gospođa Kajsija Majkić je imala devedeset godina, a njena majka je bila dvorska dama na dvoru Obrenovića i poverenica Drage Mašin, kraljice Drage.

Poznavala je Miloša Crnjanskog i mladog Miodraga Bulatovića, koji je kod nje stanovao 1956. i koji mi je i našao taj kvartir. Imala je kao sneg belu kosu, uvek onduliranu, i plave oči. U svilenom šlafroku ko zna koliko godina starom.

S njom je stanovala i baba Ruža, mlađa desetak godina od nje.

Ruža je njena družbenica. Dovedena je pre šezdeset godina s nekog sela, i tu je ostala u istom svojstvu. Sedela je do gospođe Kajsije, zabrađena maramom, na drvenom tronošcu.
Gospođa Kajsija se udala za Žareta Majkića, od koga je starija pedeset godina. Sud im je razveo brak kao brak iz koristoljublja po tužbi komšiluka.

Ali baba Kajsija je zadržala prezime Majkić. Nije priznavala sud Karađorđevića i komunista.
Još je pričala o oficiru Kalafatoviću, s kojim je otplesala prvi ples i koga su Apisovi zaverenici ubili.

Bila su to ona plava vrata između Službe SDK i Komisiona u Knez Mihailovoj.

Stan se nalazio na petom spratu bez lifta.

Ulaz zapušten, ko zna kada poslednji put krečen.

U našu sobu se ulazilo s unutrašnje terase, koja je gledala na SDK, sad valjda banku, od koje su nas odvajale visoke rešetke sa zašiljenin vrhovima nagnutim prema unutrašnjem dvorištu. Malter je otpadao, bilo je dosta bubašvaba i poneki mršav pacov.

Na istom spratu gospođa Kajsija Majkić je izdavala još dve sobe: jednom disk-džokeju iz „Lotos bara” i  striptizeti Mojsilović Dragojli, kojoj je umetničko ime bilo Mojsi Lu.

Što se Žareta tiče, on se nije mnogo sekirao oko odluke suda. Doveo je i nekakvu posustalicu, precvalu kelnericu iz „Belog grada” koja je živela s njim i prema kojoj gospođa Kajsija nije osećala nikakvu ljubomoru.
Gospođa Kajsija Majkić je bila zaljubljena u mog ilegalca Edina Viša, visokog Hercegovca plave kose i plavih očiju rodom iz Trebinja.

Kad ga ne bi bilo dva dana, gospođa Kajsija bi pitala: „A gde je onaj lepi Trebinjac?”

A ako se ne bi pojavio desetak dana, što se njemu često dešavalo (kad bi zaglavio na nekoj od permanentnih žurki po Beogradu koje su bile tih godina u velikoj modi), onda bi pitala: „A gde je onaj buljavi, tvoj drug?”

Edo je bio namazan svim mastima i najavljivao je svoj roman „Leglo crnih mačaka”, koji se nikada nije pojavio iako je sa sobom uvek vukao gomile rukopisa u torbi.

Ja sam voleo da Edo svrati, naročito uoči plaćanja kirije.

Sa sobom je iz Trebinja doneo i šargije, na kojima je svirao starogradsku pesmu „Gazdarice, srce”. Šargije su stajale kod mene u sobi.

U njegovoj torbi je uvek bila flaša s pola litra vinjaka.

Studirao je književnost i u njegovom telefonskom imeniku bilo je na desetine brojeva studentkinja koje su se ložile na pisce.

A nas dvojica smo bili mladi pisci.

Ja sam objavio „Crni kofer”, knjigu kratkih priča, a Edu je uskoro trebalo da se pojavi knjiga.
Dolazile su kod nas na kafu u pauzi između predavanja.

Soba je bila mala i Edo je spavao na dušeku na naduvavanje. Ali to je bio više nego dobar štek. Štekara.

Bilo je to vreme kad se još nije bila pojavila sida.

U klubu Filozofskog i na platou ispred njega valjali su se trava, šit i sirovi opijum.

Nije bilo nijedne hipičke koja bi ponudu odbila.

Dolazio je i Aca Šerif, stari mardeljaš, koji je na leđima imao istetovirano „Sin nesreće sam ja”.
Dolazila je i Zvezdana iz Užica, koja je ostajala i po više dana i koja nas je sve volela.

Opijum se kuvao u kašici sitno izmrvljen, a onda kroz filter cigareta izvlačio i uvlačio u špric. Bilo je to vreme kada se opijum zvao „crno”, a heroin su probali samo retki i nisu ga zvali „žuto”, već „belo”.

Ono što ostane se štekovalo. Bili su to takozvani ostosi koji su pripadali onome čija je gajba.
Iz njih su uvek mogle da se izvuku još dve-tri crte. Dovoljno da se neko u krizi sredi.
Sve su naše gošće s Platoa to znale tako da su, pošto se nismo rokali, uvek bile spremne da se oko nas potrude.

Bilo je veselo, bilo je mnogo veselo sve dok Edov otac Ramiz, čuveni trebinjski moler, nije odlučio da vrati sina u Trebinje posle tuče u bifeu „Prvi maj” u kojoj su Edu slomili vilicu.
A i Žare je zacepio s cenom kirije.

Bila je zima kad sam se sa sportskom torbom „adidas” i TBM razdrndanom mašinom našao na ulici.

U sobi su ostale samo šargije i Edovi rukopisi ispisani rukom.

Nedavno se u internet knjižari Amazon.com našla Edova knjiga na engleskom.

On je raseljeno lice i živi u Kanadi, gde je postao protestantski pastor.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar