NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Usmeni slikari

NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Usmeni slikari


Otac se vratio u Crnu Goru pošto mi je našao kvartir na Banovom brdu, u kojem sam se zadržao samo mesec dana.

Bilo je miholjsko leto, sunčan dan kad sam se spustio do Knez Mihailove i „Kolarca“, obdaništa za mlade pisce. Još nikoga nisam poznavao. Naručio sam tri deci belog i tri deci kisele kada mi je za sto prišla tamnoputa spodoba umašćene kose, mršav toliko da mu se dok je hodao čulo klaparanje kostiju.

Pod miškom je držao blok sa crtežima. „Izvol’te, umetniče“, obratio mu se konobar. Bio je to prvi umetnik koga sam u Beogradu upoznao. A ja sam hteo da postanem pisac. Želeo sam da me umetnička bratija prihvati i prizna za pisca. Stričevi, baba i deda, otac… svi su me opskrbili parama. „Ja častim!“, rekao sam i napravio prvu grešku.

„Ja sam Mori Kristi, srpski slikar iz Pariza.“ Dan smo proveli zajedno na terasi „Kolarca“. Nije mnogo pričao, ali me je upoznavao s gostima koji su jedan po jedan pristizali u „Kolarac“. „Što ti je lepa ta košulja!“ Imao sam košulju koju je Piter D. Krkalovich doneo iz Čikaga zajedno s još sto drugih kad je obilazio zavičaj. Košulja je bila jefina i po njoj su bili iscrtani leptiri. Pili smo vino i on je uglavnom ćutao. Samo bi s vremena na vreme prozborio kroz krezave zube: „Što ti je lepa ta košulja…“ „Jebala te ona, hajde da zamenimo košulje.“

On je oduševljeno pristao. Tek kod kuće sam primetio da je crvena perlonska košulja pored kragne pocepana, da ima na njoj dva prsta crnog oko vrata i da je ko zna kad poslednji put oprana. Bacio sam je među prljave stvari koje sam poneo za Crnu Goru sledeće nedelje. Nikad ne mogu zaboraviti užas na licu moje majke, kojoj nisam uspeo da objasnim poreklo te košulje. Opeglala ju je i zašila crvenim koncem.

Mori Kristi je bio Ciganin s Dorćola. Imao je negde ispod pruge nekakvu udžericu. I, naravno, nikad ništa nije naslikao. Ali su ga poznavali svi pisci iz Kneza i „Bermudskog trougla“. Pravo ime mu je bilo Svemir Petrović, ali je on sam sebi promenio ime u Mori Kristi. Bolje je zvučalo. S nepogrešivim instinktom otkrivao je one koji su dolazili da se upišu na Likovnu akademiju, naročito nesrećnike iz Istočne Srbije čiji su roditelji bili gastarbajteri u Parizu i nisu žalili novca da im se deca upišu na FLU. Oni su se svakog leta i po dva meseca pre upisa pojavljivali u Knezu s mapama.

Tu je na scenu stupao Mori Kristi. Obećavao je siguran upis na Akademiju, divio se crtežima i uvek uzimao neki koji bi mu se posebno dopao. Plaćali su, ej, plaćali su svoje prve korake u svet umetnosti, ne pitajući za cenu. Dragan Lubarda je na svojoj čuvenoj izložbi „Hiljadu glava“ nacrtao Morija pesnika i Morija slikara. Miro Glavurtić je to nazvao: dva monstruma. Mori je imao svoju klijentelu. Nosio je u Ča-Ča-Ča (Ovča, Borča, Krnjača) crteže i tamo ih prodavao. Uvlačio se u podrum Akademije i otuda izvlačio crteže iz mapa onih koji nisu bili primljeni.

Mori je primao sve. Mori nije mnogorek. Sveo je jezik na ti sloga: ćušćuš, krc-krc, kiš-kiš! Ćuš-ćuš je značilo da bi bilo poželjno da mu se gurne neka kinta. Krc-krc da je vreme jelu. A kiš-kiš da nije raspoložen ni za kakvu priču. E, taj i takav Mori Kristi iliti Svemir Petrović umalo se nije oženio ćerkom dekana Likovne akademije u Novom Sadu. Dokona pesnička bratija pridružila se slikarima u nekoj slikarskoj koloniji negde u Vojvodini. Piće je, naravno, bilo besplatno, a da bi imali zanimaciju, povedu i Morku da im pravi društvo.

Predstavljaju ga, naravno, kao Morija Kristija, slikara u usponu u Parizu. Ćuš-ćuš, krc-krc, kiš-kiš. Složio se veseli Svemir Petrović žmirkajući lopovski okicama. Dekan je poveo svoju debelu, precvelu ćerku, bubuljičavo stvorenje s naočarima kao piksle. I desi se ljubav. Keseri se bratija pesnička, ali stvar se uozbilji. Dekan sve veruje Brani Petroviću, od njega se belaj ne očekuje.

Završi se kolonija, a onda u „Kolarcu“ svaki dan kozaci pišu pismo sultanu. Potpisuju se s Mori Kristi i šalju za Pariz. Tamo pesnik Igor Luna prepakuje pisma i šalje ih s francuskim žigom i markicom za Novi Sad. Javlja Mori da će za Nov i Sad i da bi bilo lepo kod dekana da odsedne.

Morka trlja ruke i razmišlja o svojim klijentima koje će sa uticajnim tastom upisivati na Akademiju. I ko zna kako bi se završila ta priča da se nisu pojavili organi gonjenja koji su Morija Kristija, Dekanovog zeta, pokupili na Štajgi, gde je šibicarima držao stražu kod Kameničke.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar