O, MOJ BRATE, U TUĐINI: Zoran Ćirić, kolumna

O, MOJ BRATE, U TUĐINI: Zoran Ćirić, kolumna


 Nažalost, ni predsednička ćerka Ivanka se nije pokazala u ništa boljem svetlu. Kada ne manekeniše po Ovalnoj sobi, ili ne dizajnira nove fensi uniforme za Trampove šofere ubeđena da moraju da izgledaju kao Morgan Friman u filmu “Vozeći gospođicu Dejzi”, onda putuje svetom poput B52 tornada ne ustručavajući se da pušta dronove i gasove preko linije razgraničenja Hutua i Tutsa, čime je zakomplikovala stanje na terenu i rasplamsala plemenski rat koji njen tata neumorno pokušava da prevede u građanski rat

Stanje u svetu je vrlo, vrlo rutavo čim je njegov gospodar, razbarušeni Doni Tramp priznao u svom obraćanju van Tvitera da se bori protiv ćelavosti – otuda mu ona frizura kakva se može videti još samo na srednjovekovnim američkim freskama. Nakon što je zavladao tajac, nalik zagrobnom huku, vazda majčinska Angela pokušala je da estetizuje muški problem preranog podmlađivanja priznavši da ni kod nje nije sve glatko. Njen komšija, propali francuski bankar Makron se nadovezao izjavom o brkovima prve dame Francuske, koji ga i dalje toliko uzbuđuju da mu se stidne dlake nakostreše više nego kad ugleda maljavo razdrljenog Asada. Naravno, Putin je šapatom preko crvenog telefona preporučio Doniju da počne da svoje silikonske pramenove češlja nalevo, od zaliska do temena.

Ali sva ta planetarna larma samo je još više pojačala utisak kako je Doni najveći kandidat za sveca, budući da se ne pamti da je neki gospodar sveta bio podvrgnut tolikom trpljenju i iskušavanju, te da Bela kuća nije dosad bila rasadnik mučenika sa oreolom vođe kome se klima ona stvar od nadljudskog napora da zadovolji sve svoje protivnike i podanike.

Nije vam potrebna skrivena kamera da biste uočili začudan poredak na vrhu američke piramide: Tramp je u tom ušuškanom azilu jedini stvarni lik koji dela, dok su svi ostali koji čine njegovu pratnju, publiku i obezbeđenje zaglibili u grand rijalitiju, u kojem se čuveni jenkijevski specijalitet “melting pot” pokušava da predstavi kao “bosanski lonac”.

Već je notorna činjenica da se Donijevi predsednički savetnici od stupanja na dužnost (to jest, na presto) neumorno prave Kinezi – umesto da se prave ludi, kako nalaže neposredna, ciklična demokratija. FBI radi kasting za CIA produkciju, u režiji CNN umetnika. Kada sportski komentatori drže propovedi a penzionisani pripadnici ultraspecijalnih “Foka” rade kao stručni konsultanti u Anonimnim alkoholičarima, ne možete očekivati da se berza otvara svakog jutra i zatvara svake večeri.

Čak ni predsednička porodica više nije stub društva već bandera za bežičnu komunikaciju između tračera i opajdara. Veran švapskom patrijarhatu i vesternerskom matrijarhatu svojih preduzetno mešovitih roditelja, Doniju zasigurno nije svejedno što mu Melanija, inače tek treća supruga po redu, držeći do svog porekla, javno tera srpski inat i spušta mu ga gde stigne, a da mu ni ruku neće da pruži ili da ga barem podrži dok narodski Doni pokušava da pronađe klozet tokom raznih samita i konferencija i ostalih talk-show imitacija koje zamaraju prostatu više nego mozak. Kao opravdanje za takvo odjebavanje, teledirigovani mediji trube o navodnim Trampovim neverstvima. Iako se časni hotelijer i vlasnik prava na sopstveni lik bez dela i u tim delikatnim situacijama pokazao kao džentlmen sa stilom – trudnu Melaniju je varao sa porno-glumicom koju je uredno plaćao, uz porez na ekstra seks, ne želeći da se švaleriše sa smernom američkom domaćicom koja studira sociologiju književnosti preko hotlajna.

Da porodična muka postane bruka potrudio se Donijev iskompleksirani zet koji se petljao sa stranim diplomatama, održavajući brifinge u striptiz barovima a da nijednu striptizetu nije regrutovao za brojna kazina i fan klubove svoga tasta. Nažalost, ni predsednička ćerka Ivanka se nije pokazala u ništa boljem svetlu. Kada ne manekeniše po Ovalnoj sobi, ili ne dizajnira nove fensi uniforme za Trampove šofere ubeđena da moraju da izgledaju kao Morgan Friman u filmu “Vozeći gospođicu Dejzi”, onda putuje svetom poput B52 tornada ne ustručavajući se da pušta dronove i gasove preko linije razgraničenja Hutua i Tutsa, čime je zakomplikovala stanje na terenu i rasplamsala plemenski rat koji njen tata neumorno pokušava da prevede u građanski rat.
I dok u domovini kojoj je doneo punu zaposlenost tako što je sirotinji plate zamenio nadnicama i bonovima za brzi obrok, neuračunljive žene se kolima zaleću na Belu kuću a propali glumci ga proklinju kao babasere koje su ostale bez toalet-papira, dotle u svetu ima mnogo onih koji se trude da prepoznaju vizionarstvo američkog predsednika. Pre svih, tu je izraelski hasidski krem: uz mojsijevski blagoslov iskovali su novčiće sa Trampovim likom koji, kako tvrde arheolozi i numizmatičari, dosta podseća na Goldu Meir u devojačkim danima. Na Karibima su odlučili da sve buduće tajfune nazovu po Doniju, dok je u Južnoafričkoj Republici sve više novorođenih crnčića koji nose njegovo ime.

Međunarodno uvažavanje je čak otišlo toliko daleko da su ovih dana talibani, ljuti novovekovni neprijatelji Vašingtona, izrazili želju da pregovaraju isključivo i direktno sa Trampom, i to na teritoriji Pakistana gde su se sklonili dok američki marinci ne počiste sami sebe u susednom Avganistanu. Jeste to golemo diplomatsko priznanje, ali i dokaz Donijeve zlehude sudbine. Jer, taman se spremao da napadne prevrtljivi i grebatorski Pakistan kada mu već njegovi “jastrebovi sa širitama” brane da napadne Tajvan i otcepi ga od Hongkonga. A pre toga je skoro u potpunosti razradio oslobađanje Hanoja od Vijetkonga, i otvaranje lanca kockarnica po ugledu na staru dobru Kubu iz doba pre Kastra, da bi čitava oslobodilačka operacija propala kada su mu saopštili kako i zvanična i nezvanična Amerika odavno više ne izvozi napalm u Vijetnam već polovne kadilake i hamere, rashodovane raketne štitove i leteće makete F16 i F17.

Čovek svakog vremena, Tramp se brzo pribrao i spreman dočekao masakar učenika na Floridi, uočivši veliku šansu za šampionski povratak na domaće bunjište. Predsednik je reagovao izrazito predsednički – još se krv izrešetanih đaka nije osušila a vođa je saopštio spasonosno rešenje: naoružati sve nastavnike, domare i bibliotekare, tako da mogu da potegnu magnume čim neki učenik načini sumnjivi pokret svojim mitraljezom ili snajperom. Ali, umesto zahvalnosti, neki od nastavnika su zakukali kako ih je strah da ne promaše napadača i pogode nekog od svojih učenika. O, Bože, spasi Ameriku od knjiških moljaca, zavapio je Tramp raspamećen saznanjem da postoje obrazovani beli Amerikanci koji nisu vični rokanju iz malokalibarskih ručnih topova. Gde se denuo pobednički duh Amerike? Zar trgovci prodaju oružje pacifističkim snobovima? Zapenavljen od tolikih pitanja, vrhovni Doni je naložio invaziju na Floridu, u vidu vojne vežbe koju bi izveli rezervisti Nacionalne garde – kad mu već Komitet za estradnu bezbednost zemlje iz kaprica ne dozvoljava da napadne Iran, obećanu zemlju Trećeg svetskog rata. Očigledno, pokvarena Hilari nikako da se pokvari!

Svestan osovine zla, zacementirane na liniji Menhetn – Las Vegas – Holivud, koja ga na sve nedozvoljivo demokratske načine sprečava da započne barem jedan novi rat u svom prvom predsedničkom mandatu – prorok i ratnik u istom telu, Doni Tramp je odlučio da već sada obavi sve pripreme za osvajanje drugog predsedničkog mandata. U to ime, pragmatični graditelj kula je poslao svog zamenika Pensa – onog što na sednicama najužeg rukovodstva redovno obznanjuje svoje razgovore sa Isusom koji mu se obraća zbog velike zabrinutosti za bezbednost duša i nekretnina američkih građana – da zajedno sa svojim zabrinutim ortakom hakuje s neba izbore u Beogradu. Kada ga je predstavnik Veslija Klarka u Pentagonu upitao zašto baš u Beogradu izvoditi tako riskantnu operaciju sajber-desanta, Doni mu je hladnokrvno odbrusio kako je Beograd severno predgrađe Niša, grada u kojem se nalazi ruski Humanitarni centar za komunalne intervencije te će tako bolje kontrolisati antiterorističke akcije ruskih vatrogasaca maskiranih u kartonske astronaute. Ono što je prećutao je tajna bajadera mudrosti. Naime, posle takvog podviga od opštečovečanskog značaja naravno da će mu biti mnogo lakše da se dočepa pravog plena: Nobelove nagrade za mir. Ne, nije se antiestablišmentski vođa pokondirio. Daleko od toga. Ne haje testosteronski nabujali Doni za te gerontološke počasti. Samo je shvatio da ga tek kao Nobelom ovenčanog mirotvorca ni pokvarena Hilari, ni klintonovci u dijaspori, ne mogu sprečiti da konačno započne svoj rat – pa makar i u već bembanoj koloniji na okrajku sveta i Balkana. Uostalom, ono što počne u Srbijici, nikada ne završi u Srbijici.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar