POVRATAK U BUDUĆNOST, IVAN RADOVANOVIĆ: Švajcarska

POVRATAK U BUDUĆNOST, IVAN RADOVANOVIĆ: Švajcarska


Nisam vam to nikada ispričao? Bio taj čovek, i žena. I dosta loše im je išlo, propali poslovi, država ih nije volela, sve pošlo naopačke, za njih, za vrapce i mačke. I krenuli njih dvoje, neka vrsta onog trbuhom za kruhom posla, u Švajcarsku. Koja je daleko, pogotovo kada nemaš para.

Pozajmili nešto, oko 150 evra, a imala je ona nešto švajcaraca, dvadesetak, iz prethodne pečalbarske avanture, pozajmili i kola, i na put. Lep put, preko Italije. I tamo, možeš da spavaš za siću, u nekom svratištu u Veroni, bez balkona, ali punom onog što je njima, koji ništa nisu imali, jedino i trebalo. I toplo im je bilo, lepo im je bilo, mrak u Veroni je poseban, mek i blizak, naročito kada je tu ona, i kada je tu on.

Onda, ujutru, dalje, za Švajcarsku, preko Monblana. I bio je neki mart, gore, na planini, prolaziš između kolonada snega, visokih po pet, šest metara, strogih, kao neka bela straža, pred jednim od najdužih tunela na svetu. I stali su par stotina metara pre vrha, neka brvnara je tu bila, i unutra čaj, taman da popiju po gutljaj, i da im ostane tih dvadesetak franaka i desetak evra. Nije im smetalo, trebalo je, svakog trena, njemu da legne plata, taman da imaju do Ženeve, a Monblan nije običan vrh, nije običan tunel, nego od onih modernih, pa imaju i bankomat, taman na vrhu.

Kako je izgledalo kada je gurnuo karticu, a displej pokazao da sredstava nema, ne moram da vam pričam. Kako je izgledalo kada je mobilnim pozvao banku, a probajte vi da pozovete bilo koga sa Monblana, a banka mu rekla da je kartica blokirana, zbog nekog duga na drugom računu, takođe ne moram da vam pričam. Ono što moram je da je ona otišla do rampe, a na Monblanu je rampa, i kućica na njoj, u kojoj plaćaš prolazak kroz tunel, i da se vratila, ni najmanje nesrećna, ali sasvim realna – karta košta taman koliko je tih petnaestak evra i dvadesetak evra, ali se plaća samo u jednoj valuti, jednoj ili drugoj.

Ma nema veze, nemoguće je, rekao je on, moraju da prime pare, pare su pare, zabole me baš, i dao glas, ušao u red, i brzo se pojavio pred šalterom kućice i jednim plavokosim činovnikom, srednjih godina, i sa pogledom, bezbojnim, bezosećajnim, praznim, kakav imaju svi čuvari šaltera, logora i ulaza u pakao. Njima se plaća, s njima se ne priča. Osim ako si glup.

A ako jesi, oni ti prazno jednom objasne da moraš da platiš u jednoj valuti i gurnu onaj tvoj mešani novac sa pulta. I drugi put, još praznije, da se ne ide na put bez para. Treći put, zove policiju. Pristojna policija, tunelska jedinica, ne objašnjava ništa, samo te izvede iz reda, vrati nazad, i ostavi pored puta. Baš tu, ispod pet, šest metara hladnog i strogog snega. I znaš, sručiće se na tebe, jer nemaš pare. I čudno je to, kako nevolja ne izaziva ni histeriju ni bes, ni bilo kakvo prebacivanje, kada su dvoje stvarno zajedno.

Sasvim suprotno, mirno je ona izašla iz kola i krenula da gleda automobile u koloni tražeći neki iz Švajcarske, ili Italije, Francuske, da zameni evre u švajcarce, ili švajcarce u evre. Ko za inat, taj dan su kroz Monblan prolazili Englezi, Irci, Ukrajinci… sve neki neevropski svet, pa je ona ponavljala, redom, one skraćenice, beznadežne, sve dok nije uzviknula: Ča! Čačak! Naši! O, kako je fin taj naš svet kada ih sretneš na vrhu Monblana!

I još su njih dvoje imali i par hiljada dinara, i čovek, Čačanin im je odmah zamenio, i još ponudio da vozi iza njih, ako bude problema sa novcem sa naplatnim rampama u Francuskoj, u koju se ulazi iz tunela, i Švajcarskoj. Ma, jok, ma hvala, vikali su oni, opet ušli u red, i, nasmejani, rekli „Na!“ onom šalterskom fašisti. U Ženevu su stigli sa 19 evra. Ušli u piceriju, pogledali meni i ona je rekla: Jedi ti, nisam gladna, a on je rekao: Ne, jedi ti, ja nisam gladan.

Pica je koštala tačno 19 jebenih evra. Onda je usledilo finale. Obaveštenje iz banke, pare ipak legle, trk do automata, ona uzela karticu, ukucala PIN i kriknula. Mašina je, bez reči, progutala plastiku, jer je PIN pogrešno ukucan. I znate šta je onda bilo. Seli su na pločnik, ispred bankomata, on ju je zagrlio, i smejali su se kao nikada u životu.

Eto, to vam nisam nikada ispričao. Kako ljudi kada nemaju, umeju i da vole i da dele. Posle nešto steknu. I sve zaborave. Kraj svake priče.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar