PRIČE NEBOJŠE JEVRIĆA: Laura i puding od sira

PRIČE NEBOJŠE JEVRIĆA: Laura i puding od sira


Bili smo prvi gosti u „Kolarcu“. Emil i ja. Emil je nosio blok sa grafikama, a ja sam nosio nekoliko primeraka svoje prve knjige „Crni kofer“. Umesto honorara, dobio sam hiljadu knjiga. Uvek sam nosio po nekoliko primeraka sa sobom u prtenoj torbici gde je bilo mesta i za pola kila vinjaka koji smo pili na kvarno. I zbog čega smo vodili rat s kelnerajem.

Prve pahulje su padale na asfalt Kneza. Dolazila je zima, a zimu smo mrzeli. Početak decembra osamdeset prve. Crevlje su nam bile prsle i gurali smo novine u njih kad je padala kiša. Sedeli smo do vrata i gledali na ulicu čekajući ko će se prvi pojaviti. Prvi se pojavio onaj koga smo poslednjeg želeli da sretnemo – Slaviša Lojavi.

Vukao je sa sobom blok. Slaviša je bio vajar i Dragana Lubardu su zamalo izbacili s Akademije jer je Slaviši razbio gipsanu skulpturu o glavu. Ulicom su promicale neispavane službenice koje su kasnile na posao. Ona se pojavila s bundom i šubarom na glavi. Nije žurila nikuda. Stajala je ispred izloga i gledala. I mi smo gledali u nju. Bilo nam je hladno i nije nam se izlazilo napolje. Imali smo kintu taman za jednu turu. Lojavi je pitao da li imamo za „stomakliju“.

„Može“, rekao je Emil, ili sam to rekao ja, nikad nije utvrđeno. „Pod uslovom da pozoveš gospođu u bundi da s nama popije piće.“ Slaviša je uzeo blok pod mišku i izašao na vejavicu. Sve smo očekivali osim da će Slaviša Lojavi uspeti da je ubedi da uđe. Ali ušla je. Pridržao sam joj bundu i šubaru.

Bila je u „šanel“ kostimu i mirisala je na „opijum“, koji je tih godina bio u modi. Ja sam bio u pletenom vunenom džemperu koji je plela moja majka. Emil u nekoj bajkerskoj jakni. Mirisali smo na znoj i neprospavane noći. Sela je s nama i mi smo naručili dva vinjaka za nas, rakiju za Lojavog i kafu. Lojavi je naslonio glavu na ruku i uskoro zaspao snom pravednika. Poklonio sam joj knjigu, a Emil grafiku.

„Tri meseca se šetam Knezom, otkako mi je muž, kapetan, otišao na brod. I niko me nije pozvao na piće. Zato sam ušla s njim. Niko me nije startovao.“

„Što pijete to đubre?“ „To smo i sinoć pili.“ „Najbolje piće za mamurluk je šampanjac!“ Naručila je sir i šampanjac.

Kelner Rade se ušeprtljao. Šefu Mići su izlazile leptirice iz ušiju. „Naravno da imamo. Ovo je renomirana kafana!“ Nisu smeli da prime dolare, bilo je to komunističko vreme, nisu primali kartice, pa je platila čekom. Dugo sam pisao posvetu: Lauri, Ovu knjigu poklanjam s nadom da će je bolje pročitati nego što je napisana, od Nebojše Jevrića Vitanovačka 34, mansarda. Svratite!

Na poslednjoj strani napisao sam joj pesmu Sinana Tatarina, Sinana Gudževića, pesnika s Golije: HVALA Neka je hvala svim onim velikim ženama, Koje bez reči legoše sa mnom, Koje me ćutećim pristankom svojim, Svakovrsnog ponižavanja i laganja spasiše!“ Stavila je knjigu u torbicu, a Emilovu grafiku uslužni šef Mića je umotao u tri sloja bele hartije. Onda smo naručili još šampanjca i Emil je počeo da svira na usnoj harmonici pesme Vrangelovih kozaka.

Naručila je piće za personal kafane. Rade, koji je prvi put od našeg astala zaradio bakšiš, duboko se klanjao. Sneg je prestao da pada. Ona je otišla kao što se i pojavila. „Jesi li joj tražio žicu?“ „Nisam!“ „Nisam ni ja!“ „Koji smo mi konji!“ Urađeni, dok su nam mehurići šampanjca pucketali u mozgu, otišli smo u Klub studenata Filološkog i nastavili da pijemo vinjak iz šolja za čaj. Slavišu smo ostavili da spava.

Ujutru me probudio poštar. „Telegram za Vas.“ Kakav telegram? Mislio sam da se nešto nekome u zavičaju desilo. U telegramu koji još čuvam među starim rukopisima u podrumu pisalo je: „Dolazim večeras. Laura.“

Počeo sam da raspremam, ali to je bila nemoguća misija. Gazdarica, debela mesarka gospođa Paraskeva s nevericom me je gledala kad sam zatražio usisivač i pajalicu. „Trebaće mi, ako možete da mi posudite, posude za puding i vangla.“ Onda sam otišao do radnje i kupio kilo brašna, germu i litar nekuvanog mleka u kesi. Naučio sam planinareći po Bjelasici i noćevajući u planinarskim domovima da umesim hleb i usirim sir.

Sveže usiren sir nisam cedio od surutke, već sam ga nasuo u posude za puding. Bio je to najbolji lek za moju već načetu jetru, pa mi je baba Ikonija spakovala maju i sirište da mogu sam da ga napravim. U šest je sve bilo gotovo. Laura je došla u sedam. Bila je dedinjsko dete i nikada nije probala domaći hleb niti sveže usiren sir. „Puding od sira…“, rekla je. „Sinoć sam pročitala knjigu. I pesmu na kraju knjige. Samo da znaš da verujem u tebe.“

A onda je iz kese izvadila neraspakovanu svilenu posteljinu i raspremila krevet. Svlačila se polako. Ispod „šanelovog“ kostima imala je haltere i žabice. Bila je to noć veka. A sutradan je kapetan došao s broda. Opet sam zaboravio da joj tražim broj telefona.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar