Cosa nostra Duleta Vujoševića

U ekskluzivnom intervjuu za Ekspres, svojevremeno je govorio jedan od najtrofejnijih košarkaških trenera sa ovih prostora Duško Vujošević. U razgovoru za naš list govorio je o aktuelnim temam iz košarke, sukobu FIBE i Evrolige, reprezentaciji, ali i o tome kako vidi današnji Partizan.

Duško Vujošević Košarkaškom klubu Partizan doneo je više od 20 trofeja, obezbedivši mu time mesto među najboljima sa ovih prostora. Iako ga prati glas da ne uživa u saradnji s medijima, nije nam trebalo mnogo da ga nagovorimo na intervju. Ipak, u početku je bio nepoverljiv i rezervisan. Srećom, razgovarali smo na njegovom terenu, u lokalnom kafiću u blizini njegovog stana, gde mu se svako malo javljaju komšije. Ubrzo smo se uverili da Duško Vujošević, onakvog kakvog znamo sa konferencija za štampu i srčanih nastupa uz aut-liniju, nema veze sa onim kakav je van svog radnog mesta. Miran je i odmeren, sve dok ne prestane da to bude.
Na starog Duleta podsetio nas je baš nedavno tokom proslave 73. rođendana omiljenog mu kluba. Usred suvoparnih govorancija uspeo je da uđe u raspravu, ni manje ni više nego sa vođom Partizanovih navijača Milošem Radisavljevićem Kimijem. Poručio mu je da "zna da su navijači uzimali pare od igrača". Međutim, kada smo ga pitali za to, imao je potpuno drugačiji ton, pomirljiv i pun razumevanja. Na konkretno pitanje da li su se igrači suočavali sa pritiscima navijača i kako ih je on branio od toga, odbio je konkretno da odgovori, rekavši da je rasprava, koja je dospela u javnost, prešla granice i da se tiče samo njih. Očito su neke stvari u međuvremenu legle na svoje mesto.
- Prvo, sa Kimijem nemam problem. Prilikom proslave rođendana pokušao sam da objasnim kako je došlo do tolikog raslojavanja među navijačima, što je posledica određenog uticaja politike, i da skrenem pažnju na to kako nije dobro da se u hali i na stadionu čuju tri pesme. Napravio sam lapsus spominjući da je on bio prisutan na zakazivanju nekog sastanka. Međutim, to nije ni bilo bitno već objašnjenje kako se manipuliše navijačima. Zbog toga je došlo do rasprave. Međutim, isti taj Kimi je sutradan organizovao da se u hali skandira "Dule Vujošević".

Osnovni problem koji su navijači Partizana napravili jeste ubistvo Tatona. Iako za to sigurno nisu imali plan. U trenutku kada se to dogodilo bili smo na nekom putu sa klubom. Kada sam čuo šta se desilo, prokomentarisao sam da je to propast za Partizan. Tadašnje vođstvo, koje možda nije bilo idealno, bilo je lojalno. Zadovoljavalo je i ono neke svoje interese, ali je bilo autentično, "partizansko". Ono je posle tog ubistva moralo da se sklanja, a deo je završio po zatvorima. Na taj način se stvorio prazan prostor. Taj prostor su ispunili neki drugi navijači, novi ljudi koji su došli sa drugih tribina. Njih nisam instalirao ja, već praznina ili možda neko drugi. Kada su postali značajni, možda su ih neke službe upotrebile. Tu je nastao osnovni problem. Tad je počelo da se cepa i deli. Iskreno, kao partizanovcu, teško mi je da vidim punu "Marakanu", gde su svi uniformisani i pevaju iste pesme. Znam da i tamo ima problema, ali se ne vide spolja. Rešavaju se unutar tih grupa. Ostalo ne želim da komentarišem. Rasprave se dešavaju i najboljim familijama, pa tako i nama. Ta rasprava je naša stvar. Što bi Italijani rekli - cosa nostra.

Godinama ste bili u košarci. Imate dosta iskustva s košarkom s ovih prostora. Kako ocenjujete njeno trenutno stanje?
- Smatram da generalno stanje u Evropskoj košarci nije dobro. FIBA je jedina vrhovna organizacija, nekog sporta, koja je ispustila svoje najznačajnije takmičenje i predala ga u privatne ruke. Tu je napravljena stravična greška. Međutim, FIBA je još odavno počela da pravi greške time što nije napravila adekvatnu saradnju sa NBA ligom. Umesto da smanji broj utakmica i takmičenja, radila je obrnuto. Uvela je i kvalifikacije u terminima koji se poklapaju sa NBA draftom, takmičenjem i Evroligom. Ako znamo da klubovi koji igraju Evroligu ne dozvoljavaju svojim igračima da za vreme Evrolige nastupaju za reprezentaciju, svesni smo težine pozicija nacionalnih selekcija. Ta apsurdna situacija pokazuje koliko je razvod između FIBA i Evrolige (ULEB) bolan i štetan po evropsku košarku. Da stvari budu još gore, u NBA ligi je svake godine sve više novca. Povećali su se i ugovori igračima u drugoj ligi po rangu u Americi, NBDL. Na taj način čelnici najjače lige na svetu drže na oku igrače koji možda u tom trenutku nisu za NBA. Normalno je da ti momci, kada su solidno plaćeni i kada imaju nadu da će u nekom trenutku zakačiti NBA ugovor, nerado napuštaju Ameriku i to dodatno komplikuje situaciju u Evropi.
Sa druge strane, Evroliga je zatvorenim sistemom praktično razbila evropski sistem. Isto mislim i za ABA ligu. Mi nemamo univerzitete, ovde je proizvodnja igrača rađena na neki drugi način i bila je vezana za značaj sistema domaćih takmičenja kojim je pobednik sticao pravo da igra u tim elitnim takmičenjima. Zatvaranjem liga taj sistem je prekinut i slomljen. Domaća prvenstva su devalvirana. Uzimajući sve navedeno u obzir, rekao bih da je evropska košarka veoma loše postavljena i da će prava kriza tek nastupiti.

Stiče se utisak da je igranje za reprezentaciju sve više obaveza, a sve manje čast. Jedan od primera je i Nikola Jokić.
- Ima tu mnogo uticaja. Jako velike pare su u igri. Saveti koje dobijaju od stručnjaka u profesionalnim klubovima su da leta iskoriste za odmor i individualni rad iako ne postoji veće usavršavanje od igranja kvalitetnih utakmica. Utakmica za reprezentaciju. S druge strane, američki klubovi ne savetuju domaće igrače da odustaju od nastupa za reprezentaciju. Kod Jokića ne znam o čemu se radi. Sećam se da je kao mlad igrač, pre neku godinu, bio nezadovoljan jer nije pozvan da igra za reprezentaciju. Verovatno taj odnos prema nacionalnom dresu potiče još od tada. Ljudi koji su oko njega i koji bi trebalo da imaju obavezu da pedagoški utiču na njega, trebalo bi da ga savetuju da demonstrira svoju veličinu, iako je bio izostavljen iz reprezentacije u trenutku kada mu je to bilo potrebno za njegov razvoj. Trebalo bi da se odazove pozivu selektora jer bi mu to značilo više od bilo kog individualnog treninga koji je radio tokom leta. Isto tako država raspolaže mehanizmima kojima bi mogla te ljude da učini raspoloženim da igraju za reprezentaciju i trebalo bi da ih koristi.
Zašto ih ne koristi?
- To pitajte njih.

Kako Vam danas izgleda Partizan?
- Partizan gledam sa pažnjom, kao neko ko je tu proveo život. U klubu su, nažalost, ostali i neki ljudi koji znaju da zatraže uticaj veći od funkcije koju trenutno obavljaju. Oni su dosta učestvovali u selekciji kako tima, tako i trenera i rukovodstva. Dovodili su ljude koji su moralno i stručno ispod njih kako bi mogli da ostanu dominantni. Mislim da su, do dolaska Trinkijerija, dosta grešili sa odabirom trenera. Najskuplji je loš trener. Ne može trener koji nije održao nijedan trening da vodi klub kao što je Partizan, a da naslovi u novinama budu odlazi jedna legenda, a dolazi druga. To govori i o novinarima. Dovoljno je da uđeš u stranku i da postaneš legenda. Smatram da je Džikić trebalo da dobije veću podršku iako je i on pravio određene greške prema meni iz oblasti čojstva. Takođe, napravljena je još jedna greška jer je dovedeno mnogo ljudi koji imaju pretenzije da funkcionišu kao sportski direktori. Time je rasuta moć. Nije bilo lako raditi u tim uslovima. Zbog toga je bilo neophodno da dođe glavnokomandujući. Što je učinjeno dovođenjem Trinkijerija. Vidi se da je uspostavio sistem subordinacije i da je profunkcionisala normalna stvar da trener odgovara upravi, a igrači treneru. Ne može trener da odgovara upravi i igračima što je bilo u nekim situacijama. To može da se vidi i kako je Trinkijeri raščistio klupu. Na njoj više ne sede ni Lončar ni Kecman. Veliki problem je i to što klub nema svoju salu. To naravno ide naruku prethodnim upravama. Klub koji nema salu, nema ni kuću. Partizan od nekretnina ima samo Todorića. Ono što smatram da je dobro urađeno, pored dovođenja Trinkijerija, jeste to što je regulisana situacija sa Marfi bankom. To je zaista predstavljalo kamen o vratu kluba. Ukoliko je to definitivno rešeno, to niko ne može da ospori kao veliki posao koji je postigla sadašnja uprava. Činjenica je da uprava nije u lakoj situaciji. Mora da reguliše dugove koji su nastali ranije, a opet i da napravi tim koji je kompetentan za takmičenje. Međutim, u pitanju su ozbiljni privrednici koji su znali u šta se upuštaju pre nego što su prihvatili obaveze.

Verujete da će Trinkijeri postaviti stvari na svoje mesto?
- Mislim da hoće. Nekima je bilo potrebno da se dovede ime koje će da ugroziti moj mit, dok su pojedini smatrali da će dovođenjem velikog imena smanjiti svoju odgovornost. Međutim, bez obzira na motive dovođenja, njegov dolazak je dobra stvar. Želim mu sve najbolje. Voleo bih da napravi dobar rezultat sa Partizanom. Milije mi je što je on tu, nego da je tu neki "no name".

Čini se da su treneri koji su dolazili posle Vas izgoreli pod teretom tog vašeg mita?
- To su bili mahom početnici. Partizan je ime koje obavezuje. Kada dolaziš u takav klub, neminovno je da se upoređuješ sa situacijama koje su prethodile. Verovatno nisu bili u stanju da iznesu težinu Partizana. Ja sam u Partizanu uradio toliko da to ne može niko da ugrozi. Mislim i da zaslužujem da se ni sa kim ne poredim, kao i neki koji su mnogo dali za Partizan.

Partizan je na ovim prostorima dominirao više od decenije. Ostalo je nejasno kako za to vreme nije uspostavljen sistem koji će uspeti da preživi jednu izgubljenu utakmicu protiv Cedevite?
- Posle utakmice sa Cedevitom odmah sam rekao šta će da se desi. Jebeš sistem koji je zavisan od jedne utakmice. Funkcionisali smo po principu da uđemo sa skromnim budžetom koji nije do kraja obezbeđen i da igramo Evroligu koja je najbolja škola za mlade igrače. Zato su igrači i dolazili. Pravljenjem rezultata privlačili smo sponzore i tako isplaćivali sezonu. I pored svega toga dolazili smo u situaciju da moramo najboljeg igrač da prodamo kako bi ostali igrači dobijali plate od tog transfera. To nije bio savršen sistem. Nije ni bio sistem. Međutim, on je za nas bio bio održiv samo dok se bude igrala Evroliga. Tako je bilo i zbog toga što tretman države nikada nije bio onakav kakav smo zaslužili. Partizan je proizvodio igrače, igru, rezultate, što je dovodilo do velike euforije kod publike...

Rekli ste da su Vam nož u leđa zabili najbliži saradnici. Koliko se Vaš odnos nakon toga promenio prema budućim saradnicima i igračima?
- Nije se promenio. Nikada nisam bio bez predstave o ljudskim slabostima. Volim ljude i prihvatam ih sa njihovim slabostima To što sam izašao povređen iz nekih situacija, sigurno neće uticati da se od budućih situacija štitim tako što ću ulaziti sa nekim gardom. Međutim, istina je da ti najteže oproste ljudi kojima mnogo pomogneš, a to nisu unapred zaslužili.

Već tri godine niste u Partizanu. Iz ove perspektive da li smatrate da je Vaša borba bila uzaludna? Da možete iz početka, da li biste isto?
- Nisam mogao da ćutim i da nemo posmatram probleme koji su se dešavali u Partizanu. Uostalom, bio sam i predsednik Jugoslovenskog sportskog društva. Radio sam sa ljudima koji su trenirali bez ikakve rezerve, kidali ligamente, a nisu bili plaćeni. Morao sam da im objasnim zbog čega nema para i zbog čega je Partizan u drugačijoj situaciji u odnosu na direktnog rivala. Ćutanje na konferencijama za štampu mi se činilo nemoralno. Isto tako sam i znao da je rizično i da time ugrožavam komfor. Između morala i komfora, ja sam se opredelio da budem u miru sa samim sobom. Moj prijatelj Voja Stanić, veliki slikar i mudrac, jednom prilikom je rekao: Čovek bi trebalo da ima dva života. Jedan da živi i greši, a drugi da živi znajući gde je pogrešio. Naknadna pamet nema veliku težinu. U svakom slučaju, ni u tom drugom životu ne bih uradio ništa što bi mi ugrozilo ponos, a ponos je luksuz u današnje vreme.

Volim zdravlje, ali nedostaje mi košarka

Jednom prilikom ste rekli da Vam je za život pored dnevne doze insulina potrebna i dnevna doza košarke. Kako danas funkcionišete samo sa insulinom?
- Košarka mi jako nedostaje. Međutim, svestan sam da sam potreban pre svega svojoj familiji, a da bih i dalje živeo neophodno je da regulišem zdravlje. Bez obzira na to koliko delujem neracionalno i emotivno, kod mene ne postoji rascep od realnosti. Za kvalitetan život ona mi mnogo fali. Biće valjda.