INTERVJU SA OSUĐENIM NA SMRT: Zamišljam da umirem kao u filmu

Kad bi mi sad rekli da idem kući, uopšte se ne bih mnogo obradovao. Sav moj životni smisao je izgubljen. Sve što vredi su mi uništili, zgazili, opoganili. Meni život tako izgleda

Ako ima nešto teže od same smrti, onda je to njeno iščekivanje. Zamislite da se svakoga jutra budite sa saznanjem, da veče možda nećete dočekati. I tako 27 godina. Taj proces može da dovede samo do ludila ili do katarze. Godine 2013.

Vučko Manojlović, najpoznatiji osuđenik na smrt u Srbiji, koji je skoro tri decenije čekao izvršenje kazne, pomilovan je odlukom predsednika Republike Srbije. Intervju koji je pred vama urađen je pre skoro dvadeset godina, ali ništa nije izgubio na svojoj aktuelnosti. Teško da će iko ikada više napraviti ovakav razgovor sa čovekom kakav je bio Vučko Manojlović...

On je KV vozač iz Leskovca, lokalni Don Žuan i erotoman, poznat po talasastoj kosi, švalerskim lažima i đilkoškom pogledu, osuđivan zbog silovanja, preko noći je postao zvezda provincijskog horora, koji se završio u Vučkovom "fići" spektakularnom filmskom pucnjavom.

Zbog kidnapovanja i ubistva zamenika okružnog javnog tužioca Dragomira Krstića, Manojlović je 1985. godine osuđen na dvadeset godina robije, da bi mu je godinu dana kasnije Vrhovni sud preinačio u smrtnu kaznu.

Na filmu bi Vučko Manojlović bio siledžija i razbojnik, a u životu je delovao kao nesrećnik koji je, odbivši da umre kao funjara, oborio rekord legendarnog američkog zlikovca i manijaka Čarlija Česmena u čekanju na pogubljenje. Taj samostalni seksualni preduzimač i dežurni gnevni marginalac godinama nije znao šta će sa svojim životom, ali zato je siguran kakva će biti njegova smrt.

Dok sam ga preslišavala u niškom zatvoru, činilo mi se da je nevin ili kriv, svejedno, Vučko postao paradigma svih preostalih Srba pod Miloševićem, koji su poput junaka urnebesne tragedije više voleli da umru nego da im se nešto još gore desi.

U ovoj zemlji do te mere ništa ne funkcioniše da ste Vi još uvek živi?

- Jel mislite da je država prema meni toliko tolerantna?

Ova država nije tolerantna ni prema onima koji su na slobodi, a kamoli prema onima koji su u zatvoru. Kako se desilo da Vi, iako ste pre jedanaest godina osuđeni na smrt, još niste streljani, osim ako se nije štedelo i na mecima?!

- Jel vam smeta da zapalim? Malo sam uzbuđen jer ste prva žena koja se zainteresovala za moj slučaj iako se već godinama mlati o ukidanju smrtne kazne, a niko da se zapita da li sam ja kriv i jesam li zaslužio da budem streljan.

U zatvorskoj ćeliji je normalno razmišljati o smrti, ali nije je lako objasniti! I veliki Dostojevski nije uspeo da razjasni njenu misteriju, iako je stajao pred streljačkim strojem

O tome treba da brinu Vaši advokati!

- Pravo da vam kažem, meni se sve toliko zgadilo da sam dva puta pismeno tražio da me ubiju.

Jel Vi tačno znate kako bi izgledao dan Vašeg pogubljenja?

- Smrt priželjkujem. Čak je zamišljam kao u onom čuvenom filmu "Jedan dan života". Često mi je pred očima scena kako njemu na vetru leprša kosa.

Lepo ste vi to isplanirali!?

- Nemam šta više da tražim od života. Ukaljan mi je obraz, a pravdu je teško dokazati. Jedino mi nije jasno zašto me ovoliko dugo muče. Godinama su me držali u samici, u bukagijama i lancima. U zatvorskoj ćeliji je normalno razmišljati o smrti, ali nije je lako objasniti! I veliki Dostojevski nije uspeo da razjasni njenu misteriju, iako je stajao pred streljačkim strojem.

Šta ćete Vi da radite ako se nađete na istom mestu?!

- Nema čoveka koji se ne boji smrti, ali mislim da sam taj strah savladao. Za mene je smrt nešto normalno, baš onako kako piše u Bibliji. "Ne boj se onog ko može da te ubije."

Kako se streljanje izvodi tehnički?

- Zar mislite da se smrtna kazna stvarno izvršava onako kako piše u zakonu?! Po pravilu, trebalo bi da vam jave dan, dva ranije. Meni je, možda, na neki način bilo teže da izađem pred vas nego pred dželate. Strah me je da ne napravim neko sranje!

Da li je predviđena i poslednja želja?

- Tim frazama samo obmanjuju ljude. Što se tiče same ceremonije, kažu da obično dolaze rano ujutro. Poređaju se tužilac, advokat, zatvorski lekar i onda ponovo pročitaju presudu. Za to vreme sprema se streljački stroj, njih osam, gde, tobože, svaki drugi umesto metka ima ćorak, da im savest bude mirnija. Kad vas streljaju procedura nalaže da lekar utvrdi smrt, a ako nisu dobro obavili posao, komandir će vam ispaliti metak u glavu. Tu će vas, na licu mesta, zatrpati. Sve se to dešava u jabukaru, koji pripada KP domu, a zovemo ga tako, jer osuđenog na smrt konopcem vežu za jabuku.

Jeste li Vi već bili tamo?

- Kako da ne! Čitav zatvor sam prošao, takvo mi je bilo radno mesto, pošto sam pre smrtne kazne ovde pet godina odrobijao i pamtim kako su streljali nekog Ciganina. Daleko je to od herojske romantike. U zakonu stoji da vi treba da odlučite hoće li vam vezati oči jer ti što vas streljaju nemaju dovoljno hrabrosti da izdrže pogled čoveka koji nasilno umire. Meni su oni koji su prisustvovali tom zaista varvarskom činu ispričali kako je bilo. Streljani pada okrenut licem prema zemlji i tako ga zatrpaju. I onda, kad prođe određeno vreme, leš daju porodici. Ja sam jedno vreme zaista služio za zastrašivanje naroda. Isprva mi je bilo užasno, borio sam se, dokazivao, pisao. Međutim, kad sam video koliko je to besmisleno, prestao sam bilo šta da tražim. Ukidanje smrtne kazne uopšte me ne interesuje. Smrt mi je postala nešto sasvim normalno i prirodno. Daleko od toga da želim nekom da prkosim. Što bi rekao Sokrat, ja sam uvek poštovao i ljudske i Božje zakone. Nisam baš bio kao većina ljudi, ali sigurno nisam zaslužio ovo što su mi uradili.

Šta sanjate?

- Svi osuđenici imaju slične košmarne snove, nedostaje im vazduh, guše se, a onda ta kriza prođe i nastupa period kad se čovek sasvim dobro oseća. Niko ni na slobodi ne zna koliko će da živi. Ljudi se često samozavaravaju, ali nije jednostavno kad tačno znaš kako ćeš da završiš. Ipak, mnogo je strašnije zatvoriti čoveka i držati ga tako godinama. Daleko je bolje čoveka odmah ubiti nego mu odrapiti doživotnu robiju.

Vi ne biste voleli da Vam se smrtna kazna zameni doživotnom robijom?

- Ni slučajno! Ako bih mogao da biram, ne bih se dvoumio. Doživotna robija, to je toliki užas za nekoga ko nije pogrešio i nije zaslužio da ga tako muče. Ja bih, brate, voleo da umrem kao čovek. Samo ću pred Bogom da kleknem. Nema te sile koja mene može da natera da napišem molbu za pomilovanje. To bi za mene bila velika sramota. Shvatam ja da sam se možda ponašao kao neki Don Kihot koji je jurišao glavom na vetrenjače, ne shvatajući da se istina tako ne dokazuje. A valjda ni ranije nisam umeo da se snađem u životu. Snašla me jedna, pa posle druga, još gora nesreća. I sad sam spao na to da me stalno plaše smrću.

Ko Vas plaši?

- Država me plaši. Stalno to ponavljaju. Međutim, nijednog trenutka ne upoređuju jesmo li uistinu krivi, jesmo li zaslužili tu kaznu, je li suđenje bilo regularno.

Vama je kaznu izrekao i Vrhovni sud. Vi ste, praktično, "mrtav čovek koji hoda", ali Vam to još nisu javili?

- Normalno da bi me u prvih petnaest minuta to potreslo, kao svakog čoveka, a posle bih se nasmejao i pitao za vas. Nemojte pogrešno da shvatite kao nepristojnost ili neko primitivno udvaranje. Nedavno je neka delegacija, u kojoj je bila i žena, obilazila zatvor, pa su im rekli: "Nemojte da prilazite osuđenicima, oni nisu deset godina videli ženu!" Toliko mi se to smučilo da mi je došlo da povraćam.

Da li Vi, ipak, želite da živite?

- Kad bi mi sad rekli da idem kući, uopšte se ne bih mnogo obradovao. Sav moj životni smisao je izgubljen. Sve što vredi su mi uništili, zgazili, opoganili. Meni život tako izgleda. Mada, kada se najmanje nadate, pojavi se nešto lepo. Sasvim je prirodno i ljudski gledati žene. Nisu džabe po mornarskim kabinama ili zatvorskim ćelijama zalepljeni fotosi belosvetskih lepotica koje izgledaju kao Pamela Anderson.

Koga ste Vi memorisali?

- Ja tražim neku idealnu, gotovo biblijsku lepotu, kakvu ima ova Sindi Kraford. Ako sam grešan, onda sam u tom pogledu grešan. Mnogo sam preterivao sa ženama, nisam znao šta je dosta. Mada sam, ipak, imao tu sreću da nađem najlepšu ženu u Leskovcu.

Niste se ženili?

- Ženio sam se tri-četiri puta. Jedanput zvanično, a ostalo su bili divlji brakovi. Pogan sam bio u tom pogledu. Vozio sam dugo autobus i "prevrnuo" sam čitavu okolinu Leskovca.

Šoferi su poznati kao veliki švaleri?

- Ne, to je urođeno, to se nosi u duši. Kad sretnem neku ženu, sav se izgubim. Takva mi je semenka, što kažu.

Voleli ste da švrljate?

- Mnogo! Preterivao sam, voleo sam blud i razvrat, mnogo sam jurio za ženama tražeći pravu, ne shvatajući da takva ne postoji. Evo, sad da me pitate jesam li ubio, ja ću da vam napravim ćef, da kažem da jesam ako će to kod vas da izazove neko zadovoljstvo.

Hteo sam da se ubijem nekoliko puta, međutim, Bog takve ne voli. Uslova za samoubistvo uvek ima. Ne treba vam ništa posebno. Dovoljna je samo dobra volja

Jeste li se navikli na nedostatak slobode?

- Ko kaže da se navikao na zatvor, taj laže. To je jedan užas. U Crnoj Gori se za mesec dana obesilo njih troje.

Zašto se i Vi niste ubili?

- Zato što to Crkva zabranjuje. Ja sam istovremeno teist i razvratnik, a to ne ide. U tom pogledu ću, najverovatnije, i dalje da budem grešan. Uvek mi na pamet dođe tako nešto. Hteo sam da se ubijem nekoliko puta, međutim, Bog takve ne voli. Uslova za samoubistvo uvek ima. Ne treba vam ništa posebno. Dovoljna je samo dobra volja. Ako je imate i ako vas uhvati ludilo ili klaustrofobični napad, otkačite se, više ne možete da se kontrolišete, svašta možete da uradite. Ljudi se truju, seku, ali našem narodu je svojstveno vešanje. Obesiti se je brzo i jednostavno. Makar čaršaf se veže za rešetke i gotov posao.

Imali ste pištolj pri ruci kada ste jednom pokušali bekstvo. Čudo da ga niste probali barem na sebi?

- Nisam ja bežao. Jednostavno sam pobesneo i demonstrativno sam napustio zatvor. Tadašnji upravnik bio je malo zao čovek. Jednog dana mi je stvarno prekipelo.

Kako je tekla ta akcija?

- Zamolio sam ih da uđu u moju ćeliju, bio sam bezobrazan i vulgaran. Sav užas je izašao iz mene. Kad sam se dočepao pištolja, rekao sam da ako neko samo trepne, pobiću ih kao zečeve. Onda sam ih lepo zaključao, da ne naprave neki nepotreban nered. Zatim sam normalno izašao, a pošto sam bio vezanih ruku i nogu, skinuo sam lance i katance, seo u auto zatvorskog zubara i da sam hteo, mogao sam da pobegnem. Nisam ni prema gradu krenuo jer bi nastala jurnjava, pa bi možda stradali nevini ljudi. Okrenuo sam kola ka Topionici i zaustavio se na jednom proplanku. Sunce, letnji dan, trava zelena, ptice cvrkuću. Divota jedna! Ipak je priroda nešto najlepše na svetu. U međuvremenu, ovi su digli čitav rezervni sastav milicije i kompletnu zatvorsku stražu, a plus su dobili pomoć od vojske. Svi u pancir-košuljama i sa štitovima. Onda su se rasporedili, zauzeli borbene položaje, kao da su na Kosovu. A ja sedim na brdu i pitam se da li se sva ta sila digla zbog mene. Odjednom čujem kako pucaju po žbunju, psi na sve strane laju, svi se uskomešali i viču: "Pojačanje, pojačanje!" Bio sam siguran da će i tenkove poslati. Opkolli su me i iz vazduha, helikopterima. Kad su neki policajci slučajno prošli pored mene, prepali su se jer su mislili da ću da ih pobijem. Međutim, ja sam pištolj bacio. Ubiti čoveka, to je najlakše. Ne treba ti nikakva kvalifikacija, ni hrabrost. Pošto nisam imao oružje, brzo su me uhapsili. Svima je bilo jasno zbog čega sam to uradio. Da bih alarmirao javnost, da bi došlo do obnove mog procesa. Međutim, čekali su me novi lanci i katanci.

Šta radite s rukama otkako niste u lancima?

- Godinama nisam ljudski mogao ni da jedem. U stvari, davali su mi samo čvrstu hranu jer je razmak između ruku bio otprilike četrdesetak centimetara, pa mi je gvožđe stalno upadalo u porciju. U ćeliji je hladno jer grejanja ima samo radnim danima. Ruke i noge vam se bukvalno zalede, a morate da se umivate i brijete. Nisam mazohista, ni neki nastran čovek, ali shvatio sam da taj užas moram da podnesem kao deo svoje nesrećne sudbine. Moja uloga je, valjda, da budem mučenik, pa se više mnogo ni ne otimam.

Čega se plašite?

- Njih ne. Da li će da me umlate, to više nije ni važno. Bojim se da ne pogrešim, a najteže mi je kad se postidim sam pred sobom. Stvarno sam malo znao o životu dok nisam došao u zatvor. Ovde sam shvatio gde sam grešio i zbog čega. A ovo što su mi stavili na teret, to ubistvo, ne obraćam pažnju na to jer znam da nisam ubio. Čista mi je savest pred Bogom. Jedino je istina da sam mnogo žena ojadio.

Šta ste im radili?

- Možda sam ih nekoliko puta šamarom udario ako zasluže, ali nisam bio siledžija, nego sam samo bio pogan i mnogo sam im obećavao.

Vaše crnogorsko, junačko poreklo ne dozvoljava Vam da tražite pomilovanje?

- Jednom prilikom, to je bilo na početku, odmah posle operacije čira, bio sam mnogo iznemogao. I onda sam se, onako okovan, srušio kao da me neka sila oborila na zemlju, ali u sebi sam rekao: "Gospode, samo ću pred tobom da kleknem, ne postoji živo biće, ne postoji ništa što me može naterati da pred ljudima kleknem." Ako bih potpisao zahtev za pomilovanje, pogazio bih svoj zavet Bogu, a valjda niko bolje od mene ne zna kako smrt izgleda.

Četrnaest godina nisam bio sa ženom. Tu pored nas je ženski zatvor, ali s tim ne smemo ni da se šalimo. Nije ovo Švedska. Još smo mi zatucani

Jeste li imali teško detinjstvo?

- Veoma rano sam ostao bez majke, a otac se, još mnogo pre nego što je ona umrla, razveo od nje. Dovodio je posle u kuću nekoliko žena. Verovatno sam na njega. Živi smo ljudi. Imamo vrelu krv. Život je suviše težak. Ako čovek ne zna da ga iskoristi nego bije glavom u zid, on će, da izvinite, da najebe.

Koliko godina niste bili sa ženom?

- Četrnaest. Tu pored nas je ženski zatvor, ali s tim ne smemo ni da se šalimo. Nije ovo Švedska. Još smo mi zatucani. Meni su kao otežavajuću okolnost uzeli to što sam imao porno-časopis. A posle sam čitao kako je ona svetska žena Erika Jong pisala o vođenju ljubavi u avionu. Kad se setim svojih ljubavi, ili kad vidim neku sliku u novinama, onako slobodniju, dođe mi da eksplodiram. Ja sam sasvim normalan muškarac, samo što tu strast moram da obuzdavam. Neću da izigravam pred vama nekog idiota, uzmuti mi se u glavi i bude mi teško. Da bih taj problem rešio, udubim se u čitanje Biblije. Kad bi mi se pružila prilika da izađem s nekom ženom, znao bih da se ponašam i ne verujem da bi osetila da sam proveo četrnaest godina na robiji.

Umesto da poludite, Vi ste se u zatvoru opismenili. Citirate filozofe i književnike?!

- Muka me je naterala da pročitam mnogo knjiga. Proučavao sam i Sokrata. Mislim da bih i ja postupio kao on, popio bih otrov, ali ako može iz ženske ruke.

Niste bili baš neka cvećka?

- Samo kad je ljubav u pitanju. Ali bio sam vredan radnik i dobar čovek, želeo sam svakom da pomognem. Išao sam po kafanama da pijem i tugujem, ali ne da se bijem.

Vaš život je toliko paradoksalan da maltene ispada da ste i Vi žrtva IB-a?!

- To su mi uzeli kao otežavajuću okolnost na Vrhovnom sudu. Tužilac je ustao i pročitao da je moj stric bio IB-ovac i da je završio na Golom otoku.

Pre nekoliko godina ispovedio Vas je patrijarh Pavle, što je presedan, iako je svojevremeno primio i Arkana i Miru Marković. Da li ste pre toga ikada ušli u crkvu?

- U crkvu nisam išao onako kako treba da se ide. Pošto sam rastao blizu crkve, jednom sam, kao klinac od dvanaest godina, otvorio vrata i pogledao unutra. Obuzela me neka lepota, ali i strah. Kasnije sam verovao da je naš sud nešto kao crkva. Ko se tamo nađe, nema šanse da slaže jer tu je masa stručnjaka, psiholozi, sociolozi, sudije. Bio sam ubeđen da me ne mogu osuditi za ono što nisam učinio.

Kakav je Vaš odnos sa stražarima?

- Oni su fer prema meni, pogotovo zato što se znamo sa moje prošle robije. Stvarno bih bio nepošten ako bih rekao da ovi ljudi, uključujući i upravnika, nisu korektni prema meni. Šetam sa grupom zatvorenika i testiram moćnike koji su nedavno pohapšeni. Poznato mi je kakva je politička situacija u zemlji i šta se dešava na Kosovu.

Živi niste ako ne znate u kakvoj će Vas Srbiji streljati?

- Jasno je meni gde je ova zemlja otišla. Ja nisam ni za koga, ne bih se opredelio ni za jednu partiju, mada mi Đinđić deluje nekako najsposobnije. Meni se, eto, pružila prilika da umrem, ali neverovatno je da gotovo svi koji su tražili moju smrt, i sudija i veštak, više nisu u životu. Najverovatnije su umrli od neke teške bolesti, ne znam tačno.

Praktično nema ko da Vas ubije?

- Mene može da ubije ko hoće. Vama ću da učinim, ako vam se uklapa u priču.

Ne osećate nikakvu krivicu?

- Kriv jesam, ubio nisam.

Ako ikad izađete odavde, šta ćete prvo da uradite?

- Poslaću vam neko kamionče sa karanfilima.

Jel još uvek želite da umrete?

- Trenutno ne. Posle ću da vidim.if (document.currentScript) {