OPERACIJA PREUZIMANJA NOVOSTI: Moć Milana Beka

Kako je Milan Beko tuđim novcem postao vlasnik u to vreme najmoćnijeg štampanog medija u Srbiji, a Srbija oštećena za deset miliona evra

Kad neko napravi igralište, omeđi teren za igru, napiše pravila, odabere sudije, igrače i publiku, onda je on veći i važniji od same igre. Bez njega igra ne bi postojala na taj način. Može neko da se zanosi da je kadar da igra utakmicu na tom terenu, ali sve ostane na sanjarenju, ambiciji, želji...
Ako je teren Srbija, igra se zove privatizacija. Takmičarske sezone od 2003. do 2012. godine, onaj koji je pisao pravila i kreirao igru bio je Milan Beko. „Bez mene nijednu privatizaciju u Srbiji ne možete da završite", bila je izjava koju je najčešće izgovarao taj biznismen svim potencijalnim investitorima, bez obzira na to odakle dolaze, bez obzira na njihovu poslovnu i ličnu reputaciju. Beko je u to vreme na tom terenu bio svoj na svome. Svi drugi su za njega bili samo gosti. Kako je napravio hobotnicu vešto kombinujući delove politike, izvršne i sudske vlasti, gazdovanje i kadriranje u agencijama koje su se bavile privatizacijom u ime države, i uklapao ostale učesnike ove obesne i sulude pljačke Srbije, objasnili smo u prošlom broju „Ekspresa". A kakve je to pogubne i katastrofalne posledice ostavilo na sve nas i Srbiju u celini, i šta je to sve naknadno proizvelo, tim će se pitanjem baviti sociolozi duži niz godina. Istražni i sudski organi, nadamo se, nešto kraće. Ali efikasno, bila bi to značajna promena.
Moć Milana Beka najbolje su u slučaju privatizacije „Večernjih novosti" osetili nemački investitori iz VAC-a. Nakon njihovog strateškog aranžmana sa Stankom Subotićem i zajedničkog pokušaja da steknu kontrolni paket akcija u „Novostima" i štampariji „Borba", nemački investitori su pokušavali da preko kontakata s državnim vrhom i putem institucionalnih kanala ostvare svoju nameru. Istovremeno, Milan Beko se nekoliko puta sastajao sa Subotićem i Srđanom Kerimom, jednim od direktora VAC-a na Balkanu. Poruka je bila jednostavna: ne možete ništa privatizovati bez mene. I pored jasnih signala, pa i ponude VAC-a o preuzimanju sto odsto akcija „Novosti" preko firme „Senta Handels", koju je kontrolisao zajedno s njima Stanko Subotić, tek nakon kontakta Dejana Mihajlova i njegovog kuma Dragog Mićovića sa Subotićem nemački konzorcijum počinje da razmišlja o drugom pristupu toj akviziciji.
Jednostavno rečeno, Nemcima je jasno stavljeno do znanja da jedino preko Milana Beka mogu da ostvare svoje ciljeve. To je učinjeno vrlo suptilno. Prema svedočenju Stanka Subotića, u njegov hotel „Vila Montenegro" u Budvi zajedno su došli Dragi Mićović i Dejan Mihajlov i njegovom predstavniku saopštili da je Vojislavu Koštunici neprihvatljivo da VAC preuzme „Novosti" otvoreno, već da to mora biti učinjeno preko posrednika, uglednih srpskih biznismena koji bi u drugom koraku nakon nekog vremena stečene akcije prepustili VAC-u.
„Tvrdili su da je to najbolje rešenje jer bi se tako sačuvao obraz premijera (Vojislava Koštunice), a mi bismo došli do vlasništva. Posle saznanja da je to poruka od samog premijera koju prenosi njegov saradnik od najvećeg poverenja, visoki funkcioner vlasti, a kako sam poslovni čovek koji želi da posao završi što efikasnije, meni je ta ponuda delovala prihvatljivo", kaže Stanko Subotić.
Nemci se, međutim, u prvom momentu nećkaju. I dalje žele da posao završe koristeći legalne kanale i kontakte s državnim vrhom Srbije i Crne Gore. No kada Vlada Srbije odluči da promeni metod prodaje akcija, i njima je bilo jasno da je ponuda koju je neformalnim kanalima izneo Dejan Mihajlov i njegov kum bila ponuda koja se ne odbija. Rukovodstvo VAC-a traži od Subotića da obnovi kontakt s Mihajlovim i započne pregovore. Na njegov poziv, Mićović odlazi u Ženevu, odakle kontaktira Mihajlova, koji Subotiću saopštava da su biznismeni izabrani za ovaj posao Milan Beko i Miroslav Mišković. Subotić nije bio iznenađen.
Kada su karte podeljene, ostalo je samo da se izvede tehnički deo posla, odnosno kupovina akcija „Novosti" na berzi. Plan koji je Beko osmislio bio je izuzetno kompleksan, ali efikasan. Akcije bi bile kupljene kroz mrežu firmi iz inostranstva, uglavnom iz ofšor zona. Plan je bio da se u prvoj fazi preuzme do 70 odsto akcija „Novosti", znači sve osim državnog udela i udela Fonda PIO. Kako je Beko saopštio partnerima, te akcije bi se preuzele u drugoj fazi, kada bi im pala vrednost. Na ovaj način direktno je oštećena država jer da je prihvaćena ponuda VAC-a od 2005. godine, država bi na ime svojih akcija inkasirala oko 10 miliona evra. Ovako je ostala bez toga do današnjeg dana. Navodno je Beko rekao da unutar „Novosti" imaju manjinskog partnera, direktora i glavnog i odgovornog urednika Manojla Vukotića. VAC je bio spreman da plati 20 miliona evra za sto odsto akcija „Novosti" i još devet miliona evra za sticanje 50 odsto udela u štampariji „Borba". Cena koju su za jednu akciju platili na račun posrednika Beka i Miškovića bila je 4.155 evra po akciji. Kao nagrada za uspešan posao, obavezali su se da isplate još 2,8 miliona evra posrednicima. Novac je već bio stavljen na raspolaganje Subotiću, koji je zauzvrat izdao kontragarancije nemačkom koncernu.
Na skupštini akcionara „Večernjih novosti" 27. maja, direktor i glavni i odgovorni urednik Manojlo Vukotić objavljuje akcionarima da je kompanija spremna da izađe na berzu i da postoji grupa ozbiljnih i uglednih domaćih privrednika koja je spremna da uloži svoj novac u tu medijsku kuću. Nije saopštio tada o kojim se tačno biznismenima radi, ali je rekao da stoji ispred njih i da za njih garantuje.
Već 21. avgusta na berzi su se našle akcije „Večernjih novosti" i u narednih osam dana prodato je više od 69 odsto akcija po ceni od 3.400 evra po akciji. Kupci su bile dve firme, „Stadtlux Beograd" i „Ardos holding" iz Austrije. Pošto su ove kompanije stekle primat kupovinom više od 25 odsto akcija a da pritom nisu uputile obavezujuću ponudu za preuzimanje u skladu sa Zakonom o preuzimanju akcionarskih društava, Komisija za hartije od vrednosti je pokrenula postupak nadzora i kontrole trgovanja akcijama „Novosti" i s tim u vezi donela rešenja kojima je naložila da u roku od tri meseca „Stadtlux" i „Ardos" upute obavezujuće ponude za preuzimanje ostalih akcija. Naravno, Beko ih je preduhitrio tako što je prodao svoje akcije kompanijama „Trimax" i „Karamat", pa je naposletku vlasnička struktura izgledala ovako: „Ardos" 24,89 odsto, „Trimax" 24,99 odsto, „Karamat" 12,55 odsto, Republika Srbija 29,52 odsto, Fond PIO 7,15 odsto i mali akcionari 0,9 odsto.
Iako su svi mediji brujali da iza cele operacije stoji Milan Beko, Komisija za hartije od vrednosti nije uspela da nađe bilo kakvu povezanost tih pravnih lica iako su postojale brojne indicije. Pre svega saglasnost delovanja, a zatim i neki očiti parametri. Na primer, kao ovlašćeni zastupnik sve tri firme se pojavljuje advokat Nenad Popović, koji je pored svih ostalih svojih poslova uglavnom najpoznatiji kao jedan od ključnih saradnika Milana Beka. Zatim ni vlasnička struktura, koja je javni podatak u austrijskim privrednim registrima, nije upalila nijednu lampicu za uzbunu. Naime, vlasnik „Ardosa" sa sto odsto udela je firma „Bicos". S druge strane, vlasnik „Trimaxa" je firma „Abisco". A opet, vlasnik „Abisca" je firma „Bicos". Znači, da je neko želeo da gleda, vrlo lako bi mogao da utvrdi da se radi o povezanim licima. Međutim, pošto se ovde radilo o poslovima Milana Beka, u to vreme svi, a ponajviše državni organi, okretali su glavu.
Dakle, da ukratko rezimiramo operaciju „Novosti": Stanko Subotić je novac za kupovinu akcija prebacio firmama Milana Beka i izdao kontragarancije banke prema VAC-u. Beko je kupio akcije uz pozamašnu razliku u ceni. Naravno, firme Milana Beka koje su učestvovale u ovom poslu su akcije koje su stekle u ovoj trgovini trebale da založe firmi „Senta Handels", koju su kontrolisali Subotić i VAC, uz tzv. call opciju, odnosno opciju da se nakon nekog vremenskog perioda ili uz odgovarajuće sticanje ugovorenih uslova akcije imaju preneti na zalogoprimca. Na taj način bi se druga strana, VAC i Subotić u ovom slučaju, osigurala da će zaista i doći do prebacivanja akcija na njihove firme, a samim tim i upravljačkih prava i vlasništva u „Večernjim novostima", što im je i bio cilj. Naravno, za sve ove operacije postojali su ugovori i tačno definisane obaveze, u koje je „Ekspres" imao uvid. Ali ugovor je ponekad samo mrtvo slovo na papiru. Naročito ako s druge strane ugovaračkog procesa imate mahera kakav je Milan Beko.

(nastaviće se)