OVO JE PRVA GENERACIJA KOJA ODRASTA BEZ ROKENROLA!

Rođen je u pobuni mladih širom sveta protiv političke elite, ratova i nedostatka ljudskih sloboda početkom šezdesetih prošlog veka, i na kraju ga je politika pojela zato što joj je smetao

Ovo su prve generacije mladih koje ne rastu uz roken rola nego uz turbo folk. O ukusima ne treba raspravljati, o turbo folku neću kazati ništa ružno, ali iskustveno verujem da je roken rol više od muzike, da je to stanje duha, svest koja širi nove vidike u ljudskim slobodama, stvaralaštvu - roken rol je ono u čoveku što svet  neprestano menja i činiti ga boljim. Ovim rečima Petar Peca Popović, novinar i publicista, čovek koji je pre pedeset godina prodao dušu roken rolu otvara razgovor za Ekspres.

Peca Popović, zaštitni znak roken rola u ovom delu Evrope, gore navedenu tezu dopunjava tvrdnjom da je muzika šezdesetih prošlog veka danas ravna Mocartu, da je to danas "literatura" ravna Šekspiru ili Dostojevskom. Na naše pitanje - Da li je roken rol umro? Stari roker kaže: "Izgubio je onu nekadašnju boju, ali i dalje stoje oni izazovi koji bi opet mogli da okupe klince koji će se boriti za svoje slobode, da shvate da pripadaju velikom svetu, da opet naprave pobunu protiv ratova i društvenih sistema koji su zastrašujući. Bio sam nedavno rokonačelnik na gitarijadi u Zaječaru, postoje grupe koje perfektno sviraju. Fale im tekstovi i energija da sve to materijalizuju kroz popularnost sopstvenog zvuka".

Šta je to bilo toliko zavodljivo u rokenrolu početkom 60-tih da nas je uzelo na prvi zvuk. Za rokenrol smo čuli preko Radio Luksemburga?

-Niko od nas ne ume to da objasni, ali imali smo te stare radio aparate s kojima su naši roditelji slušali radio London za vreme Drugog svetskog rata čekajući slobodu. Naše roditelje su oslobodili Rusi i saveznici, a mi smo slobodu slutili preko radio Luksemburga. Mi smo to najpre prepoznali preko kože, ali osećaj da pripadaš tom nekom velikom svetu, zahvaljujući toj muzici, to je bila velika stavr. Kasnje, krajem šezdesetih smo shavtili da uz tu muziku idu i mnoge društvene angažovanosti.

Rokenrol je napravio revoluciju, ne samo u muzici, promenio je svet?

-Najveća kulturna senzacija u dvadesetom veku je rokenrol. U devetnestom je izmišljen film. Značajni pokreti su  obeležili početak dvadesetog veka, kubizam, dadaizam, ruska avangarda..., ali rokenrol je promenio svet. Rokenrol u drugoj polovini dvadesetog veka je bio nešto sasvim drukčije od onog što je svet poznavao. Tehnološki se dogodio napredak napravljene su longlpej i singl ploče,radio stanice postale su važne - oslobađao se prostor. Mi smo imali sreću da je šezdeset i prve Beograd postao prestonica Trećeg sveta. Oslobodio se medijski prostor...

Sa osnivanjem nesvrstanih?

-Da, Beograd je odjednom postao važan grad. Radio Beograd je postao najvažnija radio stanica odavde do Vladivostoka i Nikola Karaklajić kada je dobio šansu da pravi svoje emisije o roken rolu i , kad je Mika Antić 1962. otvorio časopis Ritam u Novom Sadu.

Otkud Mika u roken rolu?

-Za kaznu da bi ga smirili. Mika je radio sve, znaš da je bio i bokser, zidar, moreplovac,... ali sad su mu dali neki posao u novosadskom Dneviku - da pravi muzički časopis. Kuriozitret svoje vrste je da je prvi broj časopisa Ritam koji je izlazio polumesečno, izašao istog dana kad i prva ploča Bitlsa Love me du. U prvoj nedelji oktobra šezdeset i druge. Mika je okupio stariju generaciju, Peru Zlatara, Dejana Patakovića, Svetu Jakovljevića, Draška Redžepa, koji nisu bili rokenrol i promašio je.

Upoznao sam Miku mnogo godina kasnije, kad smo snimili film o Zdravku Čoliću, on mi kaže:" Lako je tebi da ti praviš ovakve novine, kakve si pravio, Džuboks". Pitam ga "zašto niste voleli Bitlse?" a on odgovara: "U al sam se tu zajeb'o". On u početku nije razumeo roken rol, a ekipa koja je radila sa njim bili su tradicionalno vezani za džez i popularnu muziku.

Džuboks je bio tiražan časopis?

-Nikola Nešković je šezdeset i šeste osnovao Džuboks, okupio je zanimljivu ekipu Borsilav Mihajlović Budža, koji je postao na kraju Slobin savetnik i direktor banke. Nikola je tada bio popularan radio voditelj. Od ovih danas aktivnih bili su Nenad Dukić, danas filmski kritičar, tada je pevao u grupi "Duka i čavke", imao je Višnju Marijanović, koja je bila presedan faktor u našem novinarstvu, prvi trač novinar. Imala je toliko problema, hteli su da je tuku, svake nedelje je neko tužakao, pisala je  o pevačicama i pevačima svašta. Nikola je imao tu generaciju koja je bila bliža roken rolu. Ali zašto je Nikolin Džuboks važan? Zato što je,tvrdim to bio prvi takav časopis na svetu. Izlazio je u Americi. U Americi slave časopis koji se zove Crawdaddy, koji je kao najstariji rok magazin na svetu. I kažu da je on izašao u poselednjoj nedelji februara šezdeset šeste. Nikolin je izašao prvog maja šezdeset šeste, ali  Crawdaddy je tampan, u Bostonu i prodavao se na istočnoj obali Amerike. Nikolin je imao šezdeset četiri strane u boji, izašao je prvog maja, tiraž 100 000. Trćeg maja nisi mogao da ga kupiš u Jugoslaviji, koja je imala dvadeset dvadeset dva miliona stanovnika. Svi u svetu slave Roling stoun časopis, koji je izašao 17 meseci kasnije, prvi broj u San Francisku. Prvi tiraž mu je bio mu je bio 40 hiljada, prodao je 8 000. Amerika je imala 219 miliona stanovnika. T o jasno govori o interesovanju za roken rol u tim zemljama.

Pred rat politika se trudila da pridobije rok muzičare. Nisu uspeli. Ne ide se u rat sa rok muzikom nego sa turbo-folkom. Pod sumnjivim okolnostima nestale su generacije sjajnih rok muzičara, umrli su naprasno od droge, kažu da su tako odlučili Broz, Kardelj, Dolanc i Petar Stambolić

Ali šta je tu zanimljivo? To je posledica gladi za tom vrstom muzike i pravim informacijama. Posledica gladi ne samo za tom vrstom muzuke. Otvorila su se vrata iza kojih se video taj novi svet?

-Pa jeste, al ne zaboravi, te godine je osnovan Bitef. Pa mjuzikl Kosa.N aša Kosa je prva Kosa na ovoj strani sveta i prva Kosa koja je zapravo u prevodu malo odstupala od originala i imala našu boju i ličila, smrdela malo na nas.  Osim Preleta, Gage Nikolića, Pejićka, Jugoslava Laković... Sve što je vredelo u Beorgadu, bilo je umešano u Kosu. Važno je što je ta generacija naše Kose ličila na Kosu koja se irgala  u svetu, na brodvejsku, na londonsku Kosu.....Bitef je velika stvar, FEST, Džez festival kada je došao, ti si bio deo sveta, pa Atelje 212... Mi nismo bili u Evrpskoj uniji, ali smo bili u svetu. To zaboravljaju ljudi. Mi smo bili realno deo sveta.  Na zaboravi  - Kosu je gledao Tito. Tito! Kaže, voleo je da vidi gole. A Sloba je bio samo na jednoj predstavi u svom životu, u SKC-u, kad je igrao onaj Desko iz Niša, kad su mu fotelju namestili u SKC-u. A ovi novi, da li su bili i na jednoj, veliko je pitanje.

 Beorgad je 1966. imao 750.000 stanovnika, a imao je 167 roken rol grupa?

-U tih 167 sastava , to spominjem u svojim tekstovima o prvom rok orkestru na Dedinju, koji su osnovala deca funkcionera. Tu je bio sin Svetozara Vukmanovića, sin Aleša Beblera,... pitali su Nikolu Karaklajića kako da se nazovi bend i Nikola je smislio fenomenalno ime "Bravo". Kaže, niko ne može da viče ''Ua Bravo''. U toj muzici i grupama je bilo puno dece i ljudi koji su bili u vlasti u Jugoslaviji u tom momentu. To je njih interesovalo. A oni su lakše dolazili do ploča. Sportisti, diplomate i političari su donosli ploče. Treba da se zna da je Nikola Karaklajić je pustio Love me do, prvu ploču Bitlsa zahvaljujući našem slavnom košarkašu Radivoju Koraću. Ali meni je Duda Ivkovič ispričao još bolju priču. Korać, kad je otišao prvi put na turneju kao klinac, vratio se i doneo na igralište Radničkog, na Crveni Krst, prvu ploču Bila Halija, Rock around the clock. I kaže, mi klinci prekinuli trening, on doneo ploču, a mi se divimo. Nemamo gramofon, ali on je doneo ploču. Dakle, to je bilo to.

U Beogradu su u početku bila dva rivalska benda Siluete i Elipse?

-Tako je, to je bilo rivalstvo. Međutim, mi u tom rivalstvu nismo prepoznali treću jako važnu grupu, grupu "Iskre". Prvi koncert rok muzike je napravljen februara 1957. na Kolarcu, pevao je Džimi Stanić, kao vojnik.  Ali, za novu 1960. u Drugoj beogradskoj, gde je sada Politika, je svirao za Novu godinu orkestar Iskre. To su Iskre koje su, zahvaljujući Darku Kraljiću, koji je bio prognan posle II svetskog rata iz Beograda, prvo je išao u istočnu Srbiju, pravio horove, onda je otišao u Vojvodini, pa napravio Zvižduk u osam, Čamac na Tisi, Hej momci mladi... radio je u Novom Sadu. Kljajić je najveći kompozitor svih vremena kog je ova zemlja imala. Onda ga pošalju u Aleksandrovac u Diskos, on uzme Iskre i objavi im prvu ploču. I Siluete dovede u Diskos, nisu Siluete objavljene u PGP-u. Prve ploče, znači Iskre, Siluete, Indeksi, Kameleoni iz Skoplja, sećaš se Sjaj tvoj ljubav, Bata Kovač. Osmi april 1964. Našao sam u knjizi, u Diskosu, da muzičar iz Sarajeva, Kornelije Kovač doneo snimak Idu četiri mladića s Trebevića. Peva Edo Hamšić koji je davno umro, a sviraju Indeksi. To je šezdeset četvrte Diskos objavljivao.
Znači, to se nije objavljivalo u PGP-u i Jugotonu, nego Diskos, seljačka firma je objavila. Ali zahvljajuči tim raznm igrankama, gitarijadama, paradama ritma, mi smo imali jaku scenu. Ti spominješ Silete, koji su bili pioniri, prvi su osvojili mnogo publike, prvi su ličili na tu muziku. Iskre su bili ozbiljni mladi ljudi, muzičari. Ali ovi su ličili na tu muziku. Zoran Mišćević je imao dugačku kosu, ponašao se blesavo, imao je čuveni hepening sa Oljom Ivanjicki u Zagrebu. Olja slikala, a on pevao. Dalje, Elispe su bili bolji muzičari, ali ovi su bili važniji. Beograd je imao jaku scenu..  Silete su odigrale važnu ulogu. Kao što je iz Elipsi izašao fenomenalan kompozitor filmske muzike Zoran Simjanović, a u Elipsama su bila dva muzičara koja je Bata Kovač, kad je došao šezdeset osme u Bograd, uzeo u Korni Grupu. Bojana i Furdu, uzeo je Borka iz Zlatnih dečaka i Seku Kojadinović, pa Preleta, pa Dalibora Bruna, pa napravio Korni grupu. Dakle, ti si već imao ozbiljne muzičare u Beogradu.

Ugaoni kamen roken rola, pre Bitlsa, bio je Elvis Prisli?

- Elvis je bio prvi belac koji je zvučao kao crnac. Imao je strašan glas. Mi zaboravljamo da je on bio jedan od najvećih pevača u dvadesetom veku. Ali, Bitlsi su odigrali ključnu ulogu. Zašto? Dvadeseti vek je vek individualaca. Oni su tvoračko jezgro. Oni su pokazali da kolektivno može da se stvara umetnost. Pre njih si imao Pikasa, Hemingveja, Kandinskog, imao si sve velike soliste, a odjednom se pojavljuje njih četvorica kao autori. Uvek kažu Pol Makartni, Lenon, ali imao si i Harisona i Ringa koji su imali pesme. Ali to je važno, što su Bitlsi svojm ogromnom popularnošću legalizovali da i ti, bilo ko da si, možeš da se baviš i da se ogledaš  u tome. I pazi sad naš odgovor - Bitlsi su treću pesmu imali I want to hold your hand - Hoću da te držim za ruku. Koji je naš odgovor? Indeksi, Ruku pružam. Znači, ovi hoće da je drže za ruku, a Indeksi  kažu: Širim ruke, pružam prema vama. Znači, to je poruka. Mi smo odmah imali odgovor na to. Uvek se priča da je kod nas bila samo karbonska faza, da smo samo kopirali. Nije tačno. Od karbonske do autentične...

 Bitsli su se razlikovali od svih rok bendova iz šezdesetih?

-Ljudi ne znaju, ali Bitlsi nikad nisu svirali  više od 11, 12 pesama na koncertu. Dvadeset dva minuta je trajao njihov nastup. Uvek su spavali u dve hotelske sobe. Sad, kad dođe Madona u Beograd, uzme dva sprata u Hajatu. Roling Stounsi uzmu ceo hotel i izolacju okoline. Svako ima svoj penthaus ili apartman, a Bitlsi su spavali u dve dvokrevetne sobe. Pol i Džordž, a Džon i Ringo. A šta je tu važno? Oni su bili drugovi. Oni su navikli u Nemačkoj da dele i dobro i loše.

Da li je Joko Ono razbala Bitlse?

- Poslednji njihov koncert je bio u avgustu 1966. u Kendls parku. Sad se posatvlja pitanje zašto su Bitlsi prestali da sviraju? Pa videli su da su se pojavile grupe koje bolje sviraju uživo. To je moja teorija. Kad izađe Krim, Hendriks, Krim - Klepton, Burs i Bejker. Kako ti da sviraš pored njih. Onda su oni počeli da rade Sargent Pepper, ambicioznu ploču koja nije mogla uživo da se svira. Sardžent Peper je bila takva ploča, takav  muzički zahvat  koji njih četvoro nije moglo da svira. I onda su promenili muziku. Sardžent Peper je promenio muziku. Neko kaže da su Bitlsi izdali rokenrol sa tom pločom, al su uveli rokenrol na viši stupanj muzke. Ja sam imao sreću da upoznam Džordž Martija. Ali ne zaboravite drugu stvar, Bitlsi prvih pet albuma snimali za osam sati, a ti danas u Srbiji imaš izdrkanog pevača novokomponovane muzike koji pravi projekat tri godine.

Da pričamo sad priču o tebi, kako te je zarobio roken rol. Nedavno na otvaranju tvoje izložbe o roken rolu u biblioteci grada Beograda rekao da si najsrećniji čovek na svetu?

-Znaš zašto sam rekao da sam najsrećniji čovek? Zato što ceo život radim ono što volim.  ideš na posao nesrećan da zaradiš neke pare, pa ideš kući da se bave nekim hobijem,  skupljaš marke, leptire,...Ja sam bio odličan učenik u Desetoj beogradskoj, ali kad sam otišao na tu prvu gitarijadu u januaru šezdeset šeste, ko klinac, ja sam došao kući i rekao sam:" Ja više neću da idem u školu, hoću da budem blizu ovoga. Nisam znao kako se "To" zove, ali sam hteo da budem blizu. E sad, ovi što su svirali i oni su hteli da imaju nekog ko to razume i ume da objasni nekome. Ja jesam pravio zidne novine u Desetoj beogradskoj,  nasledio sam Tirketa i Bojku kao urednik školskog časopisa. Mi, u Desetoj beorgadskoj, na Topčiderskom brdu. Ali mene je to zanimalo, da objasnim ono što se dešava,  a što ljudi misle da se skupilo neko za pet minuta nešto da svira i odsvira.  Ja sam prepoznao da u tome nešto može biti. Ja sam stigao do penzije zahvaljujući tome.

Od tog trenutka, do ostrva Vajt, do poznanstava sa Avom Gardner,  Klepotonom,  Leonradom Koenom, Lenonom,...?

-Sa svim ljudima sa kojma sam želeo da se upoznam.

Ti si napravio, proizveo, otvorio vrata mnogima i nisi tražio nikakvu uslugu?

-Nikad u životu nisam bio sponzorisan. Nikad mene nije poslao neko na službeni put. Ja sam išao sam. Ali nešto je drugo važno. Ja sam išao tamo da nešto vidim, pa da pokušam da učestvujem kod nas u takvim stvarima.

Ukratko, kako je išao taj tvoj put?

-Krenuo sam autstopom, od šezdeset sedme da putujem po Evropi. Od šezdeset osme, kad me nisu primili na studije ogranizacije, na FDU, ja sam prošao sve, al na kraju su primili pet, a mene primili kao vanrednog. Naljutio sam se i rekao: "Ja to, što treba da se uči na vom smeru, ja ću to ceo život raditi bolje od ovih što su primljeni.  Tako da, ja u svemu što sam radio, mislio sam - e sad da pokažem kako se pravi koncert, kako se pravi radijska emisija, kako se pravi televizijska emisija. Imao sam želju da učim i naučio sam. Ništa me nije mrzelo. Sedimo na Tašmajdanu, kupamo se i čujemo da je umro Brajan Džouns i da Roling stounsi prave koncert u Hajd praku. Istog momenta idem kui i sa četri dolara, sa četri dolara idem u London.

Je l tačno da si tada ušao bos u Pariz, pa i u London?

-Tako je. Izgubio sam cipele kod Dižona, u Francuskoj. Moj drug Zoran stopira, a ja zadremao jer smo prethodnu noć spavali u nekoj crkvi između Lozane i francuske granice. Moj drug Zoran kaže: "Evo ga, stao je!" Ja, onako iz sna, izletim i tek tad primetim da sam bos. Prvi put u životu sam u Pariz došao bos. Imamu tu neku sliku ispod Trijumfalne kapije bosi. I spavali na Pikadiliju. Gde bi spavali?

I dođete u Hajd park na koncert Roling stounsa?

-I onda vidiš nešto divno, vidiš divnu atmosferu, zajedništva i kažeš: "Što bih ja voleo da ovako nešto bude i u našoj zemlji." Moj odgovor na to je koncert Bjelog dugmeta kod Hajdučke česme. Trebalo je da dođe vreme da kažeš: Mi moramo da imamo puno ljudi, da prepoznaju to isto  što si ti tamo prepoznao...Ja, kako nisam primljen u Beogradu na FDU, odem u Glazgov i  tu me prime, studirao sam Glasgow shcool of art. Nikad u životu nisam pao na istpitu.

Radio si na Radio Beogradu emisiju "Veče uz radio" sa  Nikolom Karaklajićem?

Tako je. ta se emisija se slušala od Bugarske, do Vladivostoka, u Rusiji, u Rumuniji, Moldaviji...

Od velikih rok koncerata kojima si prisustvovao, koji je najveći?

-Najveći festial ikad održan je na ostrvu Vajt sedamdesete.

Bio si tamo?

-Bio sam pet dana.

Jesi li tada gađao konzervom piva, tada muzičara a posle slavnog glumca Krisa Kristofersona?

-Ja sam gađao konzervom Kristofersona.

Zato što je loše svirao?
-Ne, nego zato što je pijan izašao na binu pred 600 000 ljudi da se izmotava, jer je verovatno imao tremu, ali ja to nisam shvatio. Prvo put, oni ga oteraju. On dođe posle dva dana ponovo i ponovo isti štos i ja uvatim konzervu i gađam ga i pogodim ga. I ja sam prvi Srbin koji je imao ovaciju od 600 hiljada ljudi. Svi ustali i viču. Ali da sam znao, tog momenta da je on tada napisao pesmu Me and Bobby Mcgee koju je otepvala Dženis Džoplin, ja bih išao da puzim i rekao bih: "Slobodno radi te gluposti." Ali nismo imali informaciju, nismo imali internet.

Da li je na ostrvu Vajt bio i Santana?

- Za Santanu sam saznao zahvaljujući Paolu Koelju na Pikadiliju. Godinu dana ranije. Šezdeset devete je na Pikadiliju Koeljo, imam sliku tu, da je Kueljo išao iz te prodavnice ploča na Pikadiliju koja je radila 24 sata. Imala je dva zvučnika i mi smo čuli neki zvuk, nismo znali i on je išao i rekao je Bog je sišao u Južnoj Americi, zove se Santana.

A to je i danas neponovljiv zvuk?

-Tako je, autentičan neponovljiv. To mi zovemo etno, ali to je bio južnoamerički etno. Rokenrol je pitanje standarda, tri-četri šablona, ali zahvaljujući Santani, zahvaljujući regeu koji je doneo Bob Marli, zahvaljujući generaciji koja j donela Kalipso. Na kraju krajeva, kad se rokenrol umorio, to je uspeh Bregovića i ekipe, Ofre Haze i ovih Afrikanaca koji su na umronu muziku doneli drugi zvuk.

Džoan Baez i Dilan su prvi ljudi iz tog sveta koji su počeli nešto da komentarišu javno...

-Iza njihovih pesama je marširala generacija. Ne zaboravi, prvi marš na Vašington predvode Martin Lutir King i Džoan Baez, koja je veća zvezda nego Bob Dilan. A,1963. ga je izvela na binu Njuport folk festivala na Rod Ajlendu i bez nje on ne bi imao tu, jer je Džoan Baez bila mnogo velika zvezda u tom momentu. Džoan Baez je najzanimljivija ženska pojava u dvadesetom veku. Kad to ja to kažem, onda to izgleda smešno. Jedina žena na svetu koja je bila ljubavnica Bob Dilana, Martina Lutera Kinga i Stiva Džobsa.
Nisam znao to ali znam da je Leonard Koen bio u ljubavi sa Dženis Džoplin?
-U hotelu Čelzi u Njujorku. To su veliki švaleri. Koen je bio veliki  švaler. Svaka njegova pesma je u stvari ljubavna pesma.

 Da li Englezi i danas drže pedeset odsto muzičke produkcije?

-Ne. A nekad su držali. Ne zaboravi, to što su Bitlsi uradili, oni su digli svest o značaju britanskog kvaliteta. Ne zaboravi, posle Bitlsa dolazi "mini moris", dolazi mini moda. Postaje London pri put u istoriji centar mode, Karnabi strit, swinging London, raspušene šezdesete. Automobili ulaze, mini moris i mini moda. To je sve iz Bitlse došlo. Uz Bitlse je došla stvar koja je digla britansku industriju.

Hendriks ne bi nikad usepo da nije došao iz Amerike u London?

-A da li znaš zašto je to? Džimi Hendriks je bio interesantan gitarista, po Njujorku svirao je sa raznim grupama, ali onda su Animalsi došli šezdeset šeste na turneju po Americi i jedna kurva kaže Česu Čendleru, basisti: Hoćeš li da ideš u kafe Vatos, tako se zvalo mesto u Njujorku, da čuješ jednog gitaristu. On kaže, zašto? Kaže, mogao bi da napravi veliku karijeru. Onda on dođe sa njom, čuje Hendriksa kako svira, sedne s njim i kaže: "Ja bih tebe vodio u Englesku. Zašto? Zato što bi tamo mogao da napraviš karijeru, da napravimo orkestar. A ovaj kaže, pa ti sviraš bas. A ovaj kaže: Ne, naćićemo nekog ko bolje svira od mene. A ovaj kaže, ali ja nemam pare za kartu. A Čes Čendler kaže, ja ću prodati moju bas gitaru da ti kupim avionsku kartu u jednom pravcu. I on proda gitaru. "Ja ću da idem u London pod uslovom da me upoznaš sa dva čoveka, sa Džef Bekom i Erik Kleptonom", kaže Hendriks. Ovaj kaže, ja ih znam, upoznaću te. U Londonu posle nedelju dana upoznaje ga sa Noel Edingom, basistom i naprave audiciju, i posle dve nedelje odsviraju prvi koncert i zalude ceo London i onda počnu da se skupljaju muzičari. Prvi mu je došao Klepton da ga sluša. I kad je Klepton njega čuo, razboleo se. Nije mogao da svira. Nije mogao mesec dana da svira. A da li znaš gde i s kim su imali prvi koncert? U Parizu, Džoni Holidej u Olimpiji.

Džoni Holidej i ona cura Silvi Vartan?

- A znaš ko je Silvi Vartan? Pa Bugarka koja je spavala sa Mat Kolinsom, pošto su oni radili kao kelneri u istom bistrou u Parizu, na Monmartru. Znam tačno mesto gde su radili. To je ta priča. Znači, Hendriks je došao u London uzeo je tu staru folk pesmu Hej Džo, preradio je i to je bila senzacija.

Za života slavni i mrtvi: Džimi Hendriks, Dženis Džoplin, Džim Morison i Brajan Džouns.

Moja slabost je bila Dženis?

-Kad sam operisao srce u Hjustonu 2001. i posle operacije su me pitali na koji sprat u bolnici u Teksas Hajat institut, najčuvenijoj bolnici za srce, St. Lukes, u kojoj sobi želim da budem. Ja sam rekao, samo u onoj sobi odakle se vidi Port Artur. Port Artur je luka pored Hjustona, odakle je Dženis Džoplin. Ja sam sa 16. sprata gledao, uveče kad se upale svetla, gde je Port Artur, jer i meni je mnogo velika stvar bila da imam ikakvo saznanje o Dženis Džoplin. Zašto? Ja sam mnogo godina kasnije, od Beograda do Užica vodio njenu originalnu grupu. Znači, gitaristu koji svira onaj uvod In the summer time, ako se sećaš i basistu koji je osnovao grupu. Oni su išli na neki festival u Užicu, o tome malo ljudi zna, dvehljade dvanaeste godine su svirali. Oni se zovu isto Bug brother and the holding company. Mesto Dženis Džoplin pevaju tri pevačice, jedna iz Njujorka, jedna iz Nešvila i jedna iz Los Anđelesa. Postoji mjuzikl koji se zove Dženis, koji se igrao petsto puta, koji je najpopularniji mjuzikl u Americi i sve te tri pevačice su više pute pevale pesme Dženis Džoplin, nego što ih je Dženis Džoplin u životu pevala i sve tri strašno pevaju. I ta Neli, što je bila u Užicu, da padneš u nesvest kako je pevala. Ja sam propustio Dženis Džoplin u oktobru šezdeset i osme, kad je bila prvi put u Engleskoj. Kasno sam došao iz Glazgova. Zakasnio sam dva dana da gledam.  Ona je bila prva belkinja koja je pevala crnački.

Ona je pevala tako kako je živela?

-Ne, nije se stidela da peva na taj način. Pazi, uvek imaš taj problem kod ženskih pevačica, šta će kazati mama, tata, komšija. Nju to nije interesovala. Ona je to stvarno tako pevala.

A Morison?

-E pazi, Džim Morison jeste fakat uneo nešto totalno novo na tu scenu. Od kad su Dorsi šezdeset sedme u januaru objavili prvi album, pa dok on nije umro, u Parizu u julu sedamdeset prve. Za četri godne. Sve je napravio za četri godine, ali je on oslobodio jezik svojom poezijom. Oslobodio jezik i on, ako spominješ Dženis Džoplin, da je ona ličila na pesme i on je ličio na svoje pesme i on se tako ponašao i tako je sam sebe upropastio. Ali imao je to čudo. Dilan je bio veliki pesnik. I dan danas je.

Je l on zaslužio nobelovu nagradu?

-Bez ikakve diskusije. Nobelova nagrada za književnost se daje, to naši zaboravljaju, za uticaj izvršen rečima. Na internetu najcitiranija osoba, posle Šekspira, je Dilan. Posle Šekspira je Dilan. Dakle, pusti ti ostale. Znači, taj uticaj je izvršen. Zamislimo svet bez te poezije i tog uticaja. A Morison je imao svoj pogled, svoju filozofiju koja se razlikovala od svega što se dešavalo krajem šezdesetih u Americi. Ne zaboravi da je on iz porodice oficirske, da je on govorio da nema oca zato što mu je otac oficir, jer su mrzeli rat u Vijetnamu. Ne zaboravi da su iz Kalifornije leteli avioni za Vijetnam. Nisu leteli iz Vašingtona, nego odatle i sudbina tih ljudi, mnogih veterana, se već znalo šta se desilo. Nije Kopola bezveze u Apokalipsi uzeo The end, njegovu pesmu.

A Brajan Džouns.

-Brajan Džouns je bio pravi anđeo. On je izgledao anđeoski. On je originalni osnivač Roling Stonsa i on je bio vođa. Ali je on mnogo više u svoje vreme postao zavistan od drgoa i to je bio problem, šta s njim raditi. I oni su njega, ne samo otpustili nego i ubili. Ja sam to prvi napisao...

To Kit Ričards ne pominje u svojim memoarima?

-Pa sigurno da ne pominje. Svako od nas ima nešto što ne bi voleo da se zna. Tako i oni, ali on je uneo američku muziku u Rolin stons. On je doneo taj ritam i bluz koji su oni posle nasledili. On je najviše muzike slušao od njih. Ova dvojica su bili studenti umetničkih škola, ali Brajan Džouns je bio zaluđeni muzikant. On je taj bio. Muzika je iz Amerike u Englesku dolazila preko luka. Nije slučajno što su Bitlsi iz Liverpula.

Bluz je osnov za sve što je došlo posle?

-Tako je. Znaš gde sam ja prvi put u životu video bluz. Na poljima Zimbabvea, na poljima pamuka. Beru crnkinje pamuk i jauču. To ti je, u stvari, bluz.

I još jedan čovek, mlad je umro,  obeležio taj hevi rok, Fredi Merkuri iz grupe Kvin?

-Fredi Merkuri. Njega sam upoznao u februaru 1973. na Kejsington haj marketu su bili kao zatvorena robna kuća i tu su podeljeni, sa ćebićima radnje. I u prizemlju je najvažniju radnju imao naš čovek iz Beograda, Rudi Vanča, koji je pevao u Bitnicima, koji zažmuri na jedno oko, uzme ti meru, sašije ti kapu,  prsluk, pantalone, čizme, on je bio najpopularniji. On je poslednju porudžbinu Džimi Hendriksu napravio, pred smrt. Bio sam kod Vanče i on meni kaže: Odi da te upoznam, ovde jedan prodaje ploče. Dve radnje od njega. To ti je bio Ričard Benson, Virdžin. I on meni kaže kako će da snimi instrumentalnu muziku i da prodaje ploče. Ja kažem, kakvu instrumentalnu muziku, sedamdeset treća je, kad imaš Slejd i imaš Ti rekse. I on snimi Majk Oldfilda i osnuje Virdžin i ubije se od para. A ispod Vanče, u prizemlju je čovek prodavao one avganistanske bunde, one smešne što smo svi nosili početkom sedamdesetih i kaže, ima grupu svoju i kaže, kad god ima nastup ja zalepim plakat kod mene, pošto svi, kad uđu na glavna vrata nalete na Vančino. To je bio Fredi Merkujri. Ovaj je bolji od mene, njemu bolje ide posao. Vanči ide bolje posao. Vanča sada peva na onom, kad se pojavi veterani, ona emisija grand produkcija. Znaš, ono što se takmiče matori pevači. I nisu mu dozvolili da bude ulični svirač u Beogradu, Vanči, koji je Rols Rojsom dolazio u Beograd, koji je, kad sam ga video u Londonu, 1973. u februaru, u gaćamu imao 6 hiljada funti. Levi Štraus farmerke su koštale dve funte. On je u gaćama imao 6 hiljada funti, znaš zašto? Nije verovao Barklis banci. Nije verovao engleskim bankama, pare je držao u gaćama. I njegova devojka kaže: nema seksa, neće da skine gaće... To su te priče. E, on je bio bez konkurencije veliki pevač i sećaš se Lajv ejda, na Vembliju osamdeset pete, kada je izašao Kvin. Oni su za 40 minuta pokazali kako se to radi i od tada su bili neprikosnoveni. Počistili sve. I zašto? Imali su autoritet strašnih pesama, pesama koje su svi mogli da pevaju.

Ti govoriš o tom fenomeni da i danas ima klinaca koji sjajno sviraju rok?

-Bolje sviraju, ali nemaju pesmu.

U Beogradu si upoznao  Tinu Tarner?

-Tina Tarner je prvi put imala koncert na otvaranju Hale Pionir, prvi novemabr sedamdeset četvrte. Došla neposredno sa snimanja Kraljice u rok operi i Raselovom filmu ''Tomi''.Upoznao sam je na aerodromu kad je došla. Ja sam tada znao puno detalja koji nisu ni mogli da se objavljuju, da već je Ajk otišao od nje...Ali ima i taj štos koji sam ja ispričao u filmu, sa jednim beogradskim zubarom.
Završi se koncert, jedanaest hiljada ljudi, Branko Pešić u prvom redu, eufroija, neviđeno nešto. Ja sam dobio poziv da u ponoć dođem na prijem u apartman 407 u hotelu Jugoslavija, za prijatelje Ajka i Tine Tarner. Kiša je bila, odvratno vreme. Dolazimo tamo, nije nas bilo puno. Ali nema Tine Tarner. I ona dolazi u dva noću i kako ulazi, vidi mene i sa mnom počinje da razgovara. Ja je pitam: Gde si bila. Ona kaže: Pa, šetala sam se po Beogradu i gledala sam film. Kako film? Pa, eto tako, da se malo odmorim. Kaže, ovde mi se ne dopada. Pitam šta? Ona pokaže glavom na Ajka, a on jadan na kokainu, ne zna gde je

On je nju lešio?

-Tukao ju je svaki dan. Od rođenja. Od kad su se upoznali, kad je imala 16 godina. I onda saznajem priču od zubara. Zubar je bio pomoćnik onoga Ace Živkovića koji je dovodio sva ta velika imena džeza i te muzike. I završi se koncert i sad muzičri, Ajk povede ove Ajkete, muzičari odu drugim kolima, a Tina ostane sama u garderobi. Ulazi zubar i njih dvoje krenu u šetnju Beogradom. Ona zavezala maramu, niko je ne prepoznaje. On se seti da je u 11 poslednja bioskopska predstava u 20. oktobru. I sada, stanu u red. Ona stoji pored njega i on kaže: Movie i ona kaže: Movie. Zna 15 reči engleskog, sav se trese i stoje u redu da on kupi karte. Ali čovek koji prodaje semenke dođe sa korpom i prolazi i viče: Zanimacije, zanimacije... i zubar gurne ruku da mu uzme semenke, ova ga gleda sva u čudu, a ovaj što prodaje semenke ga pita: Zubi, ko ti je bre ova kalaštura?

Ali ako su sa rokenrolom osvojene slobode i otvorena mnoga vrata...danas ne samo kod nas, nego i u svetu se sužava taj prostor?

-Tako je, zato što je politika sve preuzela i sad je drugačija medijska infrastruktura. Sad se vrši vlast preko medija. Onda su osvajani mediji da bi se čule poruke iz pesama i da bismo širili duh zajedništva i duh boljeg čoveka. Danas nikome nije u interesu da ima boljeg čoveka. Nikome nije u interesu sloboda. Danas je svakome ko zajaše vlast u interesu samo vlast. Ja, pa ja. Ne zaboravi, mi danas lajemo protiv Tita kolko lajemo, al ne zaboravi da je to bilo vreme kad je svaki njegov govor počinjao sa Mi. Mi danas živimo u svetu kada svaki govor počinje sa ja. Mi smo prvo lice množine promenil u prvo lice jednine. Tu je poraz. Mi smo širili zajedništvo, a sad se širi kult jednog čoveka.

Zar nije to u ovoj novoj Kosi koja je irgana u Ateljeu, pre jedno desetak godina sve objašnjeno.
Kapital je uzeo sve vrednosti koje su iznele te generacije bunta 60-tih. Nama je ostala je samo gorčina?

-Tako je, došli su drugi i to naplatili. Drugi koji nemaju veze sa tim.  Oni razmišljaju o tome  kakav će profit imati. Mi smo brinuli kakav će mo  ostavi utisak na generaciju Ja sam doživeo jednu vrlo neobičnu stvar. Neko je dobio veliku nagradu i u okviru nagrade treba da svira, a svi njegovi kažu: Ti si dobio nagradu, nećemo džabe da sviramo. Naplate to. razumeš, danas sve ima tržišnu vrednost. Onda je imalo moralnu vrednost i imalo je taj obavezu da budemo zajedno. Sad više neko nema obavezu da budemo zajedno. Sad je obaveza da se ogradiš i da živiš u svom svetu.

Da li je protiv roken rola u Jugoslaviji u jednom trenutku napravljena zavera.Navodno u vrhu države je dogovoreno "neka ovi čipavci sviraju, treba im dati droge, to je jedini način da ih kontrolišemo"?

-Ja to ne mogu da tvrdim, ali ja pretpostavljam. Znam da je jedna cela generacija uništena, generacija  osamdesetih, devedesetih, planski sa drugom. Ja imam toliko mrtvih drugova upravo zbog toga što znam da je neko namerno rekao da su opasni, u raspadu zemlje, da to padifiziramo i sve je pobijeno. To da se ne lažemo, to je sve pobijeno.

Da li je poslednja velika srpska rok grupa Ekatarina Velika?

-Pa kada kažeš u tom smislu, jeste, ali imamo i dan danas velike grupe. ali da je totalno izbrisana fizički sa zemlje, jeste. Ja se sećam, kad smo išli na promociju albuma Par godina za nas, od Beograda do Novog Sada, bilo nas je 11 u kombiju. Danas smo samo živi šofer i ja. Al taj gubitak takvih talenata, takvih osoba, to je... i za mnogo veće muzičke sredine bi to bio gubitak. Ne zaboravi da je ta zemlja, ta Jugoslavija u jednom momentu, početkom osamdesetih, smatrana za treću u Evropi, petu na svetu sa rok scenom. Imali smo kvalitet, imali smo svoju autentičnost, imali smo odgovor na svetska zbivanja. Nismo kopirali, nego smo imali autentičan odgovor na svetsa zbivanja. Ličio je na našu zemlju, veliki autori su ličili na to, govorili stvari o kojima su ćutali.

Ali koliko juče, u ovoj zemlju malo-malo pa se dvodi u sumnju čak i Bora Čorba. Da je napravio samo Pogledaj dom svoj anđele, bio bi besmrtan?

-Sve se dovodi u sumnju. Ali je Bora i pre toga imao velike pesme. Šta je tu problem, rigorozni da budemo - da je Bora umro 1996. kad je napisao tu pesmu, danas bi bio u svim čitankama, danas bi bio klasik.

A koliko juče svirao je Džoni Štulić, Bijelo dugme,  Indeksi, Idoli... Ekvatarina velika?

-Partibrejkersi i dan danas. Balašević...Pa, Električni orgazm...

Ali na kraju stoji otužna priča, kako je turbofolk pobedio roken rol?

-To je kazna.

Da li je Bijelo dugme otvorilo vrata turbofolka?

-Pa znaš šta, jedino Bregović može da primi krivicu za sve i da izađe iz toga čist. Ima nešto drugo. Bregović je pravio muziku koju je pravio i umeo je da je objasni, da je opravda i da iznese, ali manje uspešni muzičari koji nisu uspeli u rokenrolu, oni su postali glavni autori i zastupnici tog što se zove turbofolk. Oni su svoja pojačala, glasnost svoje muzike involvirali u pevače koji nisu mogl da uspeju u rkenrolu i postali to. To je jedna vrednost koja je bila supstitucija  uz rat devedesetih. Nisu išle druge pesme, nisu mogle da idu druge pesme.

Šta su izgubila deca koja  odrastaju bez rokenrola?

-Imamo sad strašan fenomen. Zahvaljujući internetu nove genracije rade ono isto što smo ja i ti radili kad smo bili klinci, tražili smo klasična dela književnosti,  filmske umtenosti... E, oni sada, kada vide ovu muziku i ovo što se dešava, oni kažu - odakle je to počelo i onda preko interneta, preko Jutjuba, traže klasične vrednosti i kažu - pa mamu vam jebem... Ja imam taj fenomen svaki dan razgovaram i neko me pita - blago vama, vi ste imali to. zašto? Nije ovo nastalo bez ičega, nije to posledica, on se učlanio u demokratsku partiju u Americi pa postao Bob Dilan. Ne. On je imao talenat, on je imao razlog da se oglasi. On je imao svoje jake razloge da se oglasi kao pesnik i kao gitariste. A danas, ti misliš ako se učlaniš u neku partiju, podržiš nekoga da će ti to napraviti karijeru. Neće. Talenat se ne nabija ekserom u glavu. Talenat ili imaš ili nemaš. Mi sada prvi put živimo u vremenu gde polutalenti dominiraju, gde polusvet dominira koji je naslonjen na neku poltičku opciju.

Ali imaju divnu mogućnost da odu na internet ili uzmu strimig servisa i onda slušaju tu muziku. Ali nemaju čar otkrivanja, kao što smo mi imali.

Kako to ovaploditi u stvarnost?

-Ne možeš ti u zemlji u kojoj država učestvuje u kulturi sa 0.52 posto bruto nacionalnog dohotka za kulturu.  Nemoj da se hvališ sa dva otvorena muzeja koji prokišnjavaju  i nemaju potpise ispod slika. Nemoj da me jebeš s tim. Daj nešto konkretno da vidimo. I nemoj da meni predsednica vlade ide samo na Exit, da otvara Exit. Izvini molim te. Neka nam lepo pokažu završne račune, da vidimo šta je tu bilo i kako je bilo. Nemoj da mi pričaju da Guča ima 600 hiljada ljudi, kad vrlo dobro znaš da ima 1.324 smeštajnih kapaciteta. Pa oni ne znaju šta je 600 hiljada ljudi.

-Očekujem da na svaki festival dođe predsednica Vlade, a ne na jedan. Ja se zalažem da se napravi bela knjiga srpske kulture, da vidimo šta objektivno imamo u Srbiji, koliko bioskopa, koliko galerija, ko radi u tim galerijama. I kad dođu stranci, kažemo- evo imamo u Knjaževcu to i to, imamo u Raškoj to i to, u Kovačici imamo muzej naive... Ali ja hoću da to imamo, da znamo resurse, a ne da kažmo - ovo su nam prioriteti - dve stvari. Izvini molim te, u ozbiljnoj zemlji se ne otvara muzej nezavršen, muzej bez legendi ispod eksponata. Hvališ se da si 15 godina popravljao, da niko nije popravio osim tebe, a onda ti to prokišnjava. Pa, izvini molim te. Šta će biti za dve godine. Ja se sećam kad je Henri Mur došao ispred muzeja, kod Protića, na Novi Beorgad, pa ostavio svoju skulpturu. Izvini, to je dokaz ozbiljne zemlje, kad ti dođu ozbiljni ljudi.

Srebrenjak sa likom kralja Petra

- To je neverovatan slučaj. Dakle, danas gde je taj park na kraju moje ulice, gde je kafana Vis, tu smo kao klinci mi igrali bockavi, krajcerice, povučeš liniju i kockaš se za neki sitniš, kad se vratimo iz škole, krišom od roditelja. I kad smo bacali te krajcerice, moj drug je imao gricka, to znači da mu para grica, da para ovako leži. Ja sam imao, znaš kako su uništavane pare, bušena rupa. Ja sam imao taj srebrni novčić kralj Petra i bacio i ponton. Moj drug Aca, od ljutine, uzme kamenom i istuca i iskrivi taj novčić sa likom kralja Petra. Ja uzmem tu paru za uspomenu i kad sam bio autostoper svi smo nosili nešto oko vrata. Ja sam na lančiću nosio to. I kad smo 1970. na ostrvu Vajt se vraćali, kako sam ja auto parkirao iza same bine, tada nisu bile ograde, iz Škotske koji sam dovezao. Stao sam u red, al kako je bilo 600 hiljada ljudi, izlazilo se na dva trajekta  na Saut Hempton. Ja sam stao na Portsmaut, jer je bliže ovom putu koji ide za Škotsku zapadnom stranom. Koncert je završen u ponedeljak u šest ujutru. U utorak uveče smo još bili u redu za trajekt, iako trajekt ide na svakih pola sata, ali toliko je bila gužva. Noć je bila i neki klinac je išao i prodavao je čips zamtoan u papir. Bio je moj rođak Đorđe, ja i još dva Škotlanđanina su bili sa nama u autu, svi gladni, nemamo ništa. Imamo kanister benzina pozadi. Računamo, to će nam trebati do Škotske i nemamo pare. I prolazi klinac i prodaje neke grickalice za jelo. Ja ga pitam pošto je. kaže, nešto smešno, šiling ili nešto. Ja kažem, jel bi nam dao četiri, a on kaže, četri šilinga. Ja kažem, nemam četri šilinga. Kaže, kako misliš da mi platiš. Ja kažem, jel hoćeš ovu paru. On kaže, kolko to vredi. Ja kažem, to mnogo vredi. To je pravo srebro. I on gleda onako i kaže - Oću. I ja skinem taj probušeni srebrenjak. I donese nam još tri...

-I sve totalno zaboravim. I kad sam radio za UNICEF 1991. dvadeset jednu godinu kasnije, bio sam kod manastira između Zimbabvea i Mozambika. To je najgora granica u Africi, zato što je Mozambik divlja zemlja. Oni su portugalska kolonija. Ne govore engleski, govore portugalski. Ovi govore engleski i ti jezici su čudni. A kad ideš iz Zimbabvea na Indijski okean, oni su sto deset kilometara napravili tunel od žice da vozovi prolaze, da ih banditi ne napadaju. Na početku voza i na kraju uvek sede mitraljesci, kao mitraljesko gnezdo, da obezbede voz. Kažu mi u tom selu, da u manastiru radi Englez Nik koji, u stvari, uči decu izbeglice u slobodno vreme engleskom jeziku. Odem da upoznam čoveka i on mi kaže da sluša radio BBC i da je čuo da je počeo rat u Jugoslaviji. I kaže, zamisli Bob Dilan peva u Beorgadu, a počeo je rat u Sloveniji. Tako saznam da je izbio rat u Jugoslaviji 21. juna. On mene pita, odakle si. Ja kažem iz Beograd. Kaže, ti si iz Jugoslavije? Ja kažem da. On kaže, dal možeš da mi pomogneš nešto, da mi kažeš da li ovo vredi. I otkopča košulju i na njemu, na lancu visi kralj Petar izgužvan, odnosno ulubljen. Pita me jel to vredi. Ja kažem, to mnogo vredi. I on kaže, e baš se radujem. Al mu nisam rekao da sam prepoznao novačnicu od pre dvadeset jednu godinu. On je bio taj klinac koji je prodavao čips tamo. Eto, to ti je, u život.

 

Ima nešto što nisi zaokružio u ovom bogatom životu, da nisi uradio nešto?

-Ima samo jedna stvar koju sam želeo da uradim, a nisam uradio i nikad neću uraditi. Želeo sam da napravim koncert na Gospi od Škrpjela u Boki Kotorskoj. Evo zašto. To je najbolji prirodni ambijent koji sam ja video u svom životu. Moja ideja je bila da na Gospi od Škrpjela dovedem Žan Mišel Žara da svira instrumentalnu muziku. On voli spektakle. Da na okolnim brdima da namestimo ogromne reflektore, a da ozvučenje ide sa da broda okolo i da to bude koncert za celu Boku, da publika bude po ivici, a da u moru budu čamci sa upaljenim bakljama i da on svira instrumentalnu moziku, neki Oksižen. Mislim da bi to bio doživljaj. On to voli. On je u Hjustonu pravio koncert pred milion ljudi. Gledao sam ga u Kanu jedne godine, promocija njegovog albuma Ekinoks sa stepenica starog kazina koii je srušen. Bio je oženjen sa Šarlotom Rempling. Ona je stajala pored mene i imala je dvoje dece. Svi smo stajali na stepeništu. Ja sam uzeo jednu bebu i držao je u rukama. I ona mi se bog zna kako zahvaljivala.

Hoćeš li to da napraviš u Boki?

-Ne mogu, nažalost. O tome sam razgovarao još kad sam radio za Unicef, devedeset druge, treće, ali imam utisak da u Crnoj Gori još nisu uslovu, mada oni više ulažu u kulturu nego ovde. Ali to bi recimo bila moja životna želja. I druga, ova mala želja, da u mom dvorištu napravim od Ivandana do Petrovdana, pet dana festival. Da prvo veče sviraju moji drugovi iz šezdesetih, drugo veče iz sedamdesetih, treće iz osamdesetih, četvrto iz devedesetih i peto iz novog vremena. Za moj 70. rođendan

I da se to završi na Petrovdan?

-Tako je. Moja majka je mene rađala od Ivandana do Petrovdana i ja sam reko i jedanput ću to napraviti. Mene je moja majka rađala pet dana u kući ne u porodilištu. Kad to napravim, više ništa neću radim. Al ne znam kako će izgledati život kad ništa ne radiš.

Nisi taj tip, radićeš uvek to što radiš?

- Nikad ne znaš u šta ćeš kad odrasteš. Mi smo generacija koja je odrasla, uz onu pesmu grupe Who, "Nadam se da ću umreti pre nego što ostarim". Mi smo dožveli da Čak Beri umre u devedeset prvoj, a Leonard Koen umre u osamdeset osmoj, da Arsen Dedić moju ženu pita - koga najviše voliš. Ona kaže, najvše volim Koena, a on kaže, ja sam tri godine mlađi, mene ćeš tri godine više voleti. I kad je Arsen umro, ona je poslala Gabi telegram i kaže - Ja ću ga voleti mnogo duže, mnogo duže. Šta hoću da ti kažem, muzika naše mladosti je postala vrednost naše starosti i sad ti, hoćeš-nećeš, ne možeš da se toga odrekneš. Znaš, ne živiš u prošlosti, ali pokušavaš da vidiš šta je to iz prošlosti što ima vrednost koja je vanvremenska.