TEŠKO JE POBEĆI IZ KAVEZA PREDRASUDA

Hiljade ljudi je videlo koncert za samo jednog labuda. Marta Petrović svojom obradom čuvene pesme „Žute dunje" zapalila je društvene mreže, a njen instrument, viola, koji je tom prilikom svirala bez gudala - samo prstima, nikada nije bio popularniji.

Devojka za koju su u mnogim evropskim prestonicama rekli da čudesno svira violu u Beogradu je samo cura koja svira neobičan instrument. Ova mlada umetnica, rodom iz Kraljeva, studirala je u Beogradu, a Tunis, Lion, London i Pariz su neke od svetskih metropola u kojima je osvojila koncertne dvorane.

Zašto baš viola i klasična muzika?

- Još kao mala našla sam ploču Stefana Milenkovića, a srećom, moj otac je imao gramofon. Znala sam da satima ležim pored zvučnika i slušam Milenkovićevu muziku. To je bila jedina ploča koju sam tada imala, i ta muzika me je opčinila. Ipak, moja cela porodica je muzička, svi se bavimo klasikom i svi smo studirali klasičnu muziku, pa je sigurno odatle krenulo. Tako su me upisali na violinu, i završila sam osnovnu i srednju muzičku na tom instrumentu, ali pred kraj mog školovanja na Akademiji došao je profesor Panta Veličković, vrhunski violista, i njemu se dopalo kako sviram. Rekao mi je: „E, ti moraš da pređeš kod mene na violu!". Naravno da sam prvo pomislila da se to nikada neće desiti, da bih kasnije shvatila koliko je to divan instrument, s kojim može mnogo da se istražuje i eksperimentiše. I s kojim ću imati više posla. To je i instrument kroz koji mogu da tražim sebe. Tako sam počela i da sviram s nekim bendovima čim sam upisala fakultet. Otac mi je zbog toga za rođendan napravio specijalnu električnu violinu s pet žica. Taj instrument je bio njegov ručni rad, to je violina i viola u jednom, ostvarenje sna. Uz to, jedino mogu sebe da vidim u muzici iako sam daleko od toga da budem ostvareni, zreo muzičar. Još uvek eksperimentišem sa žanrovima, zvukom, još uvek učim, sakupljam nova iskustva. Zato bih i želela da odem u inostranstvo, i najverovatnije ću ići na neku razmenu preko fakulteta.

Ko sluša klasiku kod nas, a ko u inostranstvu?

- Kod nas, čak i kad se održavaju besplatni koncerti, koji privlače veću publiku i koji su zaista divni, uvek ima mnogo više starijih ljudi u publici nego mladih. Ta starija generacija je imala prilike da čuje i vidi svašta, što mlade generacije nemaju. Ima i mlađih koji slušaju klasiku, kojima je ona bliska, ali više je onih koji i ne znaju šta je viola. Često da skratim muke i da ne zađem u neki dublji razgovor govorim ljudima da sviram violinu. Bilo mi je naporno da neprestano objašnjavam šta je to viola i kako se svira. Ipak, shvatila sam da ne treba to da radim, da bi trebalo da objasnim, pa i po sto puta kao treba. Problem je što muzika u celom svetu ide u nekom drugom pravcu. Takvo je vreme, i ja ne mislim da je to slučaj samo kod nas. Uz to, muzika može biti slušana ili stvarana isključivo za danas, da nikoga nije briga što je sutra neće biti, i tako je svuda, nije to samo do naše zemlje. Ali u Evropi ljudi se više bore da klasiku načine interesantnijom omladini, sluša se i filmska muzika, ona je svuda na društvenim mrežama, televizija je promoviše, dok kod nas, čim klinci uključe TV, vide samo one emisije koje su najpopularnije i na kojima produkcije najbolje zarađuju. A zna se kakve su to emisije.

Mnogi naši umetnici odlaze u inostranstvo, da li traže publiku ili publika traži njih?

- Mislim da mnogi odlaze u inostranstvo ako vide da nema publike za to što oni rade, da nemaju priznanja, ili jednostavno odlaze u potrazi za hlebom. Kod nas kultura nije razvijena i ne posvećuje joj se dovoljno pažnje. Ne mislim da je tamo negde mnogo bolje, deca idu i da probaju da vide kako se živi. Ali, na primer, kada ja završim fakultet i master, ne mogu da očekujem od države da ću imati neki posao. Moraću da smišljam svoje projekte, što mi hvala bogu ne pada teško. Pored toga, kod nas postoji i ta predrasuda da je klasična muzika preozbiljna, što nije tačno, ona možda može biti teška, ali naši muzičari daju sve od sebe da je približe ljudima, i kada je izvedu pravi umetnici, ona postaje prijemčiva. Danas filharmoničari čak prave koncerte za bebe, organizuju posebne programe za najmlađe. Vidi se da muzičari jednostavno daju sve od sebe kako bi klasiku približili narodu. Međutim, iza muzičara moraju da stanu grad ili država, jer mora da se uloži u umetnike kako bi oni imali pored želje, i snagu, mogućnost da rade, kako bi postojalo više orkestara i raznovrsniji program.

Videla Vas je publika u svetskim prestonicama, ali i u Srbiji. Kako je Vaš nastup doživljen u inostranstvu, a kako ovde?

- Ja sam kao vrlo mlada stala pred londonsku publiku, jer kada se bavite klasikom, vrlo rano krenete da nastupate po svetu. Nastupala sam i u Parizu, Lionu, Tunisu, kao i ovde, u Srbiji. Publika me je prihvatila sjajno i ovde i tamo, ali publika u inostranstvu se drugačije ponaša, nekad je kulturnija, na primer ne priča telefonom tokom izvođenja.

Mislite li da mladi muzičari kod nas postanu poznati tek kada odu iz Srbije i održe koncerte u velikim svetskim dvoranama?

- Taj problem s mladima nemaju samo muzičari, odlaze i naučnici i lekari... Pa onda ponekad dođu i na nekom seminaru ili u operacionoj sali zablistaju, izmame aplauze i ovacije ili „samo" spasu poneki život. Tako je bilo i biće. A može i drugačije. FMU je u svetu priznata akademija, može se tu naučiti mnogo, i to od ljudi koji su znanje sticali i u Srbiji i kod najboljih svetskih pedagoga i svirača, pa je tako deo tog sveta već ovde kod nas. Nekad je samo pitanje trenutka i koliko je ko spreman da pruži, a onaj drugi da prihvati i obogati sebe. A onda pred publiku pa šta bude. Na prvim koncertima tu su rodbina i prijatelji, onda i rodbina i prijatelji vaših kolega iz kvarteta, seksteta ili orkestra, pa onda njihovi prijatelji i oni znatiželjni i oni koji bi da probaju... Tako to mora da ide, korak po korak, rad, strpljenje, rad, upornost, rad, ali i mnogo ljubavi prema onome što radite. I može se desiti da sa svojim kolegama stanete na binu u nekom drugom delu sveta, a ispred vas publika koja vas očekuje i voli... Baš kao i ona koja vas je na taj put ispratila aplauzom i čeka vas u vašoj Srbiji. Moguće je. Ako ne verujete, pitajte Novaka Đokovića!

Vraćaju li se muzičari koji odu u inostranstvo?

- Poznajem mnogo više onih koji su se vratili od onih koji su ostali tamo negde. Nije baš lako odmah dobiti posao i ostvariti se, čak ni u inostranstvu ne dolaze te stvari odmah. Tamo nisi njihov, to sve otežava. Teško je i da radiš ako si student, a i ako nađeš posao, nemaš dovoljno vremena da vežbaš. Ipak, ako neko ima taj cilj, on bi i trebalo da ide. I nama ostaje samo da se molimo da će se taj neko ipak vratiti ovde da podeli znanje s budućim generacijama.

Da li je teško bilo doći do instrumenta?

- Ja sam mnogo ponosna na svoju violu, nju je pravio moj profesor. Ona je sjajna i mislim da ću do kraja karijere svirati na njoj. Nisam imala problem da dođem do instrumenta jer su me uvek podržavali moji. Imala sam i violine ranije, nisu to bili neki vrhunski instrumenti, ali su bili sasvim pristojni i ja sam bila zadovoljna njima. Drugi učenici, vrlo talentovani, ali koji nemaju dovoljno novca, svirali su lošije samo zbog instrumenta. Kada bi otišli u inostranstvo i uzeli drugi, bolji instrument u ruke, uspevali bi da stvore potpuno drugačiji zvuk. Sve bi im lakše išlo. Mnogo zavisi od instrumenta, a ovde deca nemaju novac da izdvoje za kvalitet.

Koji je put mladog umetnika u Srbiji?

- Oni pravi umetnici se nikada ne obeshrabre. Naći će načina da se ostvare, da ostanu u muzici i da se bave time što vole. Da se razumemo, jako je teško baviti se tom muzikom i biti potpuno u njoj, ali onaj ko se odluči, on joj ostaje veran za sva vremena. Možda će raditi i nešto sa strane, svirati za klubove i slično, ali nikada neće odustati od klasike. Onim zaista dobrim muzičarima koji vole svoj posao neće smetati čak ni kolega u orkestru koji svira preko volje. Muzika nema cenu, ona je najlepši posao, ali nikome ga ne bih preporučila. Ja sam, srećom, imala podršku roditelja, koji nikada nisu insistirali na tome da radim. Ali kada sam došla iz Kraljeva, želela sam da postanem svoj čovek, da krenem sa svojim projektima. Počela sam da sviram na električnoj violini, po raznim bendovima, klubovima i festivalima. Imala sam svoje matrice, koje sam pravila nekad u dogovoru sa di-džejom, nekad sama, i to se sjajno plaćalo. Ljudima je tako nešto slatko i pitko da čuju. To je bila današnja popularna muzika, koja uvek ima publiku. Daleko od toga da je to nekakva ružna muzika, ali posle takve svirke i posle koncerta klasične muzike sa orkestrom, gde se dobija daleko manje para za nešto što si radio krvnički, nije isti osećaj. Posle izvođenja klasike uvek izađem puna energije, radosti i emotivnog naboja, kao i publika, a posle obične svirke samo se raziđemo kućama, i ne osećam neko veliko zadovoljstvo. I pošto je malo podržana kultura kod nas, mislim da mnoga deca zato odlaze iz Srbije, traže bolje prilike. Mnogo njih odlazi. I jedna bliska drugarica mi je otišla. Ali mnogo njih odlazi i za znanjem, ne samo zbog prilika u zemlji. Ljudi i treba da idu iako nije lako to uraditi. Najverovatnije ću zbog toga i ja otići u inostranstvo, da vidim da li mogu tamo da uspem, da naučim nove stvari. Iako ne verujem da je sada tamo nešto mnogo bolje, nikada nisam živela u inostranstvu i ne mogu da tvrdim kako je zaista. Svirala sam svuda, i bila sam lepo prihvaćena i ovde i tamo. Verovatno sve zavisi i od toga koliko imaš sreće i koliko si snalažljiv, iako je tužno što se kod nas ne ulaže dovoljno u kulturu.

Može li muzičar da živi od svoje muzike u Srbiji? Da li biste svirali na ulici?

- Može, ali teško. Čak i ozbiljni filharmoničari, koji sviraju u nekoliko gudačkih kvarteta, moraju da imaju više poslova. Muzičari moraju da sviraju i po bendovima, kvartetima, klubovima, na ulici. I ja sam svirala u kvartetu koji je nastupao u Knez Mihailovoj. Meni je uvek lepo da čujem bilo kog uličnog pevača, iako se ponekad nađe poneki od koga dobijem glavobolju. Nije lako svirati na ulici, potrebna je licenca, mesto. Žao mi je samo kada neki muzičar želi da odsvira nešto, ali mu to nije dozvoljeno. Nije on došao da zaradi ne znam kakve pare tu, to i nije moguće, a ipak ga sklanjaju komunalci. Bar kad bi ta komunalna policija znala šta je vredno slušanja i kad bi mogla da pusti nekog umetnika da odsvira nešto što vredi čuti bar na sat.

Gde se Srbija nalazi na muzičkoj mapi Evrope?

- Naša deca koja su otišla u inostranstvo da studiraju muziku imala su samo jedan problem, finansije. Svako ko mi je rekao da je aplicirao bio je prihvaćen. Mi imamo taj problem nekulture, ali inače smo veoma muzikalna zemlja. Svaku vrstu muzike možemo da osetimo, nismo hladni. I to se prepoznaje, to prepoznaju i svetski muzičari.

Postoji li ta nekultura kod nas?

- Da, postoji jedna vrsta nekulture publike. Kad uporedim džez svirke ovde i u inostranstvu, to se najbolje vidi. Tamo, čak i kad je svirka u zadimljenom klubu, ljudi dođu da slušaju tu muziku, ne da razgovaraju mobilnim telefonom, čangrljaju tacnama i šoljicama ili da pričaju tokom izvođenja. Oni znaju da se aplaudira tek posle sola, dok naši nemaju pojma da se ne tapše između stavova. Kod nas se redovno glasno priča dok se muzika izvodi, smeje se, i to smeta, sve je to potrebno prevazići dok nastupate. Pojedini svetski džez muzičari zbog toga nisu hteli da izađu na bis, bili su razočarani našom publikom. Međutim, ako ljudi osećaju da im je neka muzika prijala i krenu da tapšu, to mi uopšte ne smeta, strašno mi je samo kada neki kvalitetan koncert ne bude posećen. Mada u Beogradu je problem i što je sve na izvol'te, sve može lako da se nađe pa se neke stvari ne cene dovoljno. Živa muzika je pratnja kafe s prijateljima, a ne nastup kojem bi trebalo pokloniti dužnu pažnju. Bila sam iznenađena kako su stvari drugačije u nekim manjim sredinama, na primer u Subotici, na „Džeziku", ljudi su bili oduševljeni, pratili su pomno svaki nastup, čak su i plakali dirnuti muzikom.

Da li je tako i s klasikom?

- Da, ona bude u središtu pažnje najviše onda kada se urade veliki marketinški poduhvati. Filharmonija na Ušću, na primer, bila je takva. Publika je ostala bez daha, ali to je bio dobro odrađen marketinški događaj, mnogo ljudi je čulo za to. Nasuprot tome, mnogi manji koncerti potonu u anonimnost, što je tužno. Pre neki dan bila sam na koncertu gde je nastupao vrhunski violista, a bilo je svega šestoro posetilaca. Ja sam se nekako pomirila s tim, ali žao mi je što se i kod nas klasika ne čuva onoliko koliko se neguje u inostranstvu. Trebalo bi raditi odmalena s decom kako bi ona usvojila tu kulturu. Moja mama, na primer, radi u školi i pokušava da približi deci klasiku, ali to je teško realizovati kod nas jer ne možeš sam sve, potrebno je da svi učestvuju u tome, i roditelji, i škola, i država.

Koja je to muzika koju slušate i kako ona utiče na Vas?

- Ja mnogo volim da istražujem, slušam i džez, soul, fank. Bila sam i na ovom festivalu „Džez za dž". Tužno je što je kod nas džez uvek džabe, osim kad su neke manifestacije koje se vezuju za politiku ili firme, gde džezeri dobiju velike pare da sviraju, ali to niko ne sluša. Tamo gde se džez sluša, kao i klasika, to je uvek za dž. Jeste da je tako nešto bliže njihovom srcu, što se i čuje po njihovoj svirci. Dovoljan je jedan čovek u publici s kojim ćeš razmeniti svoju muziku.

Koje kompozicije trenutno najradije izvodite?

- Kompozicije na kojima trenutno radim i uživam su Arpeggione sonata za violu Franca Šuberta, koncert za čelo Edvarda Elgara, Bahova svita za violončelo broj 6.

Da li ste svesni publike dok nastupate?

- Uh, na sceni... Nekad čak razmišljam da li sam isključila bojler, a nekad se desi da toliko uđem u muziku da nisam svesna kada je kraj. Događalo mi se na ispitima da se unesem u muziku i da me tapkaju po ramenu i kažu: „Dobro je, dobro je, gotovo je". Dakle, zavisi od toga kako se osećam. Često su me i profesori savetovali da ostanem smirena, da sve emocije usmerim na instrument jer sve utiče na to kakav ćeš zvuk izvući iz njega. Na primer, savetovali su mi da ne pravim više pokreta nego što je neophodno iako se uvek prepoznaje da li se neko uživeo, ipak ta preteranost može da šteti i tonu i onome što se svira. Jer ako bi neko u tom slučaju slušao muziku bez tog vizuelnog efekta, to bi zvučalo potpuno drugačije.

Da li Srbiji postoji mecenstvo, muzika po narudžbini?

- Mecenstvo je oduvek postojalo iako je bilo najjače izraženo tokom šezdesetih. Ljudi su kroz muziku pokušavali da utiču i na društveni koncept, na politiku. Ali tako nešto teško ide, za to je potrebno mnogo vremena. Muzika bi trebalo da se piše zato što neko to želi, to je i bunt protiv mode, kiča. Oseća se razlika između takve muzike i one istinske. Ali mecenstva ima mnogo, posebno u šund muzici.

Koji su to strani violisti kojima se divite?

- Od stranih violista kojima se divim izdvojila bih: Jurija Bašmeta, Pinchasa Zukermana, Lorensa Pauera...

Kako vidite sebe za dvadeset godina?

- Ja sam srećna što sviram, niti mi fali nota niti publike. Ne mislim da svet čeka samo na mene, ali se nadam da će biti tako i za dvadeset godina.

Ove godine nećete nastupati na Bemusu?

- Prethodnih godina učestvovala sam tamo sa orkestrom „Dušan Skovran", i bilo je divno. Isto kao i na Boljšom festivalu, gde sam nastupala zajedno s Nemanjom Radulovićem, koji je sjajan muzičar i koji mi je uzor. Šalili smo se kako i on i ja imamo lokne, a odabrali smo muziku. On zna da odsvira i čoček na način koji nije jeftin i da to zvuči neverovatno. A istovremeno može da svira i najsloženije stvari. Ja sam često imala tremu kada je trebalo da nastupam s nekim značajnim muzičarima, na primer s Borisom Brezovcem, ali oni uspevaju da te opuste i da izvuku najbolje iz tebe. Takve manifestacije koje, uprkos nekoj ustaljenoj tradiciji kiča, donose lepotu i kvalitet zaista podržavam. U takvim prilikama mešaju se studenti muzike i ozbiljni filharmoničari, dobri dirigenti. Čak je trebalo jednom prilikom da nastupam i s Najdželom Kenedijem, koji otvara Bemus ove godine, ali to se nije ostvarilo, propao je događaj zbog problema s finansijama. Ipak, Bemus danas, taj zlatni pedeseti, jeste sjajna organizacija, ali zavisi od toga koliko je izreklamirana i koliko je država uložila u nju. Nekad se takva muzika mnogo više cenila, danas je previše jak uticaj šunda i kiča, te muzike koja je proizvedena za novac, a ne za trajanje.

Verujete li da Bemus i slične manifestacije privlače novu publiku?

- U poslednje vreme izgleda kao da se promocijom mnogih kulturnih događaja bave neki novi i maštovitiji ljudi. Na taj način treba razmišljati. Nema privlačnog poziva za publiku bez poznatih ili atraktivnih izvođača, prepoznatljivih i bliskih kompozicija i melodija, ali i medijska promocija mora biti atraktivna i s merom, agresivna. Ako tzv. ozbiljna muzika ostane preozbiljna, mnogima će biti još dalja. Da je moguće približiti je, bilo je jasno na koncertu Nemanje Radulovića u Studentskom parku. E, tako to treba da se radi, i to danima i godinama. Pa će doći dan da, umesto malih, jedva popunjenih sala, dobijete publiku koja će bez ograda, kapija i paprenih karata, ali s voljom i radošću, prekriti sve travnjake na Ušću.

 Muzici je potrebna reklama

- Da, naravno da bi ova muzika trebalo da se više reklamira, ali opet, dok ne dobije ozbiljniju podršku države, ništa značajnije neće i ne može zaživeti. Bila sam svedok toga da su mladi muzičari sami pokretali festivale, da su išli od sponzora do sponzora kako bi skupili sredstva, čak su davali iz svog džepa novac. Jedan od takvih festivala bio je Kult festival. To je bio fest isključivo klasične muzike koji se svega tri puta održao iako je imao veliku posećenost. Tada su im dali sale za nastup. Jer kada zovete ljude da nastupaju bez dinara, da pripomognu, ljudi će pristati jednom ili dvaput, ali tri puta ili više, to je već nešto drugo. To se neće dogoditi.

Uz grupu "Negativ"

Pored klasične muzike, i džez klubova, sviratei popularnu muziku?

Da, ja sam takođe stalni član benda "The Smokey's", koji prati poznatu pevačicu Ivanu Peters, iz grupe "Negativ", na njenim koncertima, i u tom bendu pevam prateće vokale i sviram svoju električnu violinu.