DIPLOMATSKI DILENTATIZAM

Politika je Ministarstvo spoljnih poslova Srbije pretvorila u malu porodičnu firmu, javno preduzeće, zabran za osrednje partijske kadrove gde caruje logika nerada, lagodnog života, koje je u poslednje vreme sklonište za starlete. Iskusniji kažu da se od ružne slike ne vide diplomate ozbiljnih sposobnosti i zavidnih karijera

Ima li danas Srbija svoju diplomatiju, ko je čini, ko su njeni prvi službenici za krizne događaje s kojima se zemlja dugo već sudbinski suočava, kako Vlada Srbije i da li neguje, vaspitava, brusi i osmišljava ovu dragocenu dr­žavnu službu? Upućeniji u ove državne poslove i u stanje u Ministarstvu spoljnih poslova ka­žu da bi bilo ispravnije formulisati pitanje pogubnim upozorenjem: Da li je srpska diplomatija živa, ko je danas sve čini, čime se bavi i šta je celovitost te politike?

Dve decenije uništavanja

Pripremajući ovaj tekst i istražujući sudbinu srpske diplomatije u poslednjih četvrt veka čuo sam različita mišljenja, iskustva, ocene i procene. Doskorašnji ambasador, dugogodišnji diplomata koji je napustio Ministarstvo spoljnjih poslova, usput da ne krijem i moj dugogodišnji prijatelj, po­ što sam mu predočio neka saznanja, odgovara mi: „Teško ćeš danas u ovom državnom poslu naći izgledne nade. Ako tra­žiš istinu, teško ćeš naći neku lepu reč za našu diplomatiju, i šta god da napišeš, pravo stanje je istinski mnogo gore. To je sasvim sigurno i nepotpuna slika. Loše stvari ostavljaju sna­žniji utisak i natkriljuju onaj deo sposobnih i uglednih ljudi u našoj diplomatiji, kojih svakako ima...“

A tragajući za odgovorom na pitanje da li je naša diplomatija živa, saznali smo - živa je, jedva mrda. I za to što je živa pripada joj etiketa fenomena, jer šta su joj sve činili i kako su je sistematski ubijali u poslednjih dvadesetak godina, čudo je da uopšte daje znake života. Vratićemo se počecima i uzrocima propasti srpske diplomatije, a ono što iznenađuje jeste priznanje ministra Ivice Dačića, prvog čoveka srpske diplomatije, da u njegovom resoru nešto ipak nije u redu.

- Od 69 ambasadora koje Srbija ima, čak 24 nisu uspela da obezbede prijem kod ministra inostranih poslova u zemljama u kojima službuju - kaže ministar Dačić. Pominje da 11 ambasadora taj prijem čeka od 2017. u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Austriji, Španiji, Portugalu, Finskoj, Danskoj, Holandiji, Belgiji i Velikoj Britaniji. Njegovo nezadovoljstvo proizvodi njegovu ličnu alhemiju.

- Mi smo predusretljivi sa stranim ambasadorima, primamo ih razgovaramo s njima. Sad razmišljam da uvedemo reciprocitet za zemlje u kojima na­ šim ambasadorima nije ukazana adekvatna pažnja - rekao je ministar spoljnih poslova Srbije?! Ovakva i slična razmišljanja o spoljnoj politici Srbije samo su dokaz da naša diplomatija podseća na psa koji iz nemo­ ći pokušava zubima da dohvati sopstveni rep. Da u ovoj, nekad reprezentativnoj ustanovi nešto ne štima, pokazalo se u maju 2014. Tada je mutna voda poplava koje su ugrozile opstanak Srbije pokazala da je nacija ustala u njenu odbranu, ali ne i diplomatija. Pojavio se Novak Đoković, koji je posle turnira u Rimu Srbiji za pomoć uputio 500.000 evra koje je osvojio, ali još važnije, održao je pres konferenciju i pitao zašto svet, a prvenstveno Evropa, žmuri pred tragedijom koja je zadesila Srbiju? Posle toga taj humani svet je progledao.

Opširnije pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa, koji