EKSPRES UVODNIK: I sada stvarno treba da bude izbora

Da bi oni koji tvrde da su žrtve konačno dobili odgovor na ono čuveno Kamijevo pitanje - da li su doista i nevini.

Da bi Dragan Đilas, posle onolike kuknjave da ne može da govori na Dnevniku, rekao šta sve to ne bi imao da kaže u studiju RTS-a, baš kao što nije imao ni kada je nekoliko subota zaredom dobio Dnevnik uživo, dve, tri, pet, deset hiljada ili koliko god posmatrača, gomilu medija i svu pažnju za kojom je tako dugo i gorko plakao.

Da bi Srbija na kraju dobila ono što joj treba. Politiku koja odgovara na važna pitanja, a ne na prenemaganje inferiornih.

Izbori će, u procenat, pokazati koliko je jednih, a koliko drugih.

Igranka u kojoj jedni, nemajući šta da odgovore na suštinu i nemajući odgovor na sopstvene nedostatke, igraju samo na priču o ugroženosti - tek tada će prestati.

Baš kao i suzdržavanje onih kojih ima više da prosto dunu i zauvek oduvaju sve ove koji svoju inferiornost koriste da bi nekažnjeno mogli da pljuju u većinski čaj.

Na kraju, izbori će vrlo prosto odgovoriti i na to mučenje s diktaturom, koja je postala borba protiv nje, glavni politički program na brzinu sklepane opozicije. Da ne pričamo o tome da su oni i najbolji način da se zauvek prekine to čuveno pozivanje na razbijene glave i to mahanje krvavim košuljama, koje valjda treba da pokažu da u ovoj zemlji, na svakom ćošku, neka vlast bije neku jadnu opoziciju, čak i dok su napadači na Borka Stefanovića u pritvoru.

Dakle, izbori.

Najviše zato da bi svako mogao da kaže šta hoće sa ovom zemljom.

Da bismo konačno čuli sve ono što tu i tamo provejava između cviljenja nad sopstvenom nemoću.

I da bismo se odredili prema tvrdnjama da je novogodišnja rasveta najveći problem koji imamo; da investitorima treba vratiti pare i poslati ih kući; da treba stvoriti gomilu državnih preduzeća i da se ona zovu PKB 1, PKB 2; PKB 3...; da bivši vlasnik „Presa" i kompanije koja je reklamama kontrolisala medijsko tržište sutra treba da odredi ko je novinar, a ko nije; da čovek koji angažuje advokate da bi svedočio o tome kako je uzeo milione dolara od optuženih za korupciju i koji je prebacio ceo kosovski slučaj iz UN u EU ponovo vodi i diplomatiju i zemlju; da onaj koji svaki čas hoće da bije žene postane ministar pravde; da onaj drugi, kome se priviđaju curice u blatu i kome je „žena" sinonim za „kurvu", postane ministar kulture i glavni čovek za svu lovu namenjenu bolesnoj deci...

Izbori su divna prilika da svi ti svoje programe predstave.

I da objasne zašto za sve ovo vreme nikada nisu rekli šta bi uradili da rast bude sedam, a ne četiri i po odsto. I da nezaposlenost bude tri, a ne 11 odsto. I da investicije budu veće za trideset, a ne za deset odsto u odnosu na prošlu godinu. I da se godišnje otvori 150, a ne samo sedamdesetak fabrika.

A pogotovo da objasne kako bi sve to uradili u situaciji kada svaka greška na Kosovu i s Kosovom može sve te planove da otera u majčinu, potre ih, izbriše i vrati nas u mračnu prošlost. Šta bi oni s Kosovom?

I da bi nam, najzad, pokazali svoj jebeni program.

Pošto je Srbiji dosta alternative koja se zasniva samo na inferiornosti, to jest na kompleksu.

Zato što ona, inferiornost, pokreće samo zavist, što opet govori da oni samo žele da budu kalif umesto kalifa, a ne da promene sve ono što sigurno treba menjati u svakoj zemlji, pa i u Srbiji.

I zato što je jedini posao inferiornosti da uvećava svoju bespomoćnost preko svakih granica, a ne da se bavi bilo čime ozbiljnim.

A ovu zemlju čekaju ozbiljni poslovi i još ozbiljnije odluke.

One zbog kojih ćemo, ali zaista, imati krvave glave, ili ne.

I one koje će nas poslati u budućnost ili vratiti u prošlost.

Naposletku, i one koje će odrediti da li smo društvo inferiornih, žrtava ili pobednika.

A sve to je moguće samo na izborima.

Sve da ih raspiše i onaj koji će, zbog te odluke, biti proglašen za diktatora.

Tek da apsurd bude veći.